Dino i Rambo izmislili devedesete

Tučkar podseća da su Dino i Rambo bili dobri prijatelji, kolege sa sličnim interesima u funku i elektronici kao saradnici čije su se karijere ispreplitale. Prema mišljenju Tučkara, Dino i Rambo su u muzičkom smislu izmislili devedesete.

„Jedina je razlika što su Dinu doživljavali preterano neozbiljno, a Ramba preterano ozbiljno (koga pak kriviti za to?), a ovi boks-setovi nam govore da talent jednog i drugog možemo i moramo doživjeti maksimalno ozbiljno“, smatra Tučkar.

Ludistički pristup je koštao i jednog i drugog utoliko što je „svako“ pomislio da može biti Rambo Amadeus ili Dino Dvornik, tako da se u devedesetima kuknjava, zavijanje i arlaukanje uz sintisajzere (ono što je Amadeus radio na svom debiju „O tugo jesenja“) neverovatno poput tumora proširilo na zabavnoglazbenu scenu, pri čemu je novonastali žanr dobio ime koje mu je njegov „kum“ ostavio – turbofolk. Loše je prošao i Dvornik, koji se nakon svoja prva tri albuma – „Dino Dvornik“, „Kreativni nered“, te „Priroda i društvo“ – 1993. godine suočio s bendom jeftinih izvođača koji su radili isto što i Dvornik – ali loše. Iako bi se moglo o muzici jednog i drugog dalo još raspredati, možda najvrednije što su obojica ostavili u muzici je osećaj da možeš stvarati, izražavati se i iznositi stav i u kilavim okolnostima: sankcije, cenzure, redukcije struje, ratno stanje, prekinute poštanske i telefonske veze nisu uspele do kraja omesti dvojicu zaigranih, nikad do kraja odraslih dečaka da hrabro sanjaju, maštovito kreiraju, i od srca smeju se svemu, sa svim i sebi samima, zaključuje ovaj autor.