Dis-patch je hibrid bez definicije

I u njegovom slučaju, svega onoga što je dosad radio, a i u slučaju festivala Dis-patch, čiji je umetnički i izvršni direktor, na prvi pogled sve deluje nepovezano, ali upravo je u tome suština ovog avangardnog festivala – omogućiti posetiocima širu sliku, mogućnost da sve to povežu poput pazli.

U trenutku kada ste pokrenuli Dis-patch priču, da li ste „ciljali“ dan kada će ovaj festival izrasti u vrlo cenjeni i svetski priznat događaj?

– Nismo imali neki višegodišnji master plan. Bili smo dosta mladi i skoncentrisani na to da ostvarimo prvo izdanje, koje je bilo posvećeno isključivo muzici. Onda se festival prirodno razvijao, iz godine u godinu, pod uticajem brojnih faktora. Kada poredimo festival danas i na početku, zanimljivo mi je to što ga je sada mnogo teže kategorizovati, prvo je bio festival elektronske muzike i doneo je muzički nešto novo u Beograd. Kako je vreme prolazilo uvideli smo da je potrebno da se akcenat stavi i na edukativan plan, a zatim na mešanje različitih disciplina. U Dis-patchu baš to želimo da poručimo – da stvari ne treba da budu previše kodirane i da različita publika može da poseti naše događaje. Radimo i sa vizuelnim umetnicima, kojima takođe želimo da pružimo drugačiji kontekst za rad.

Po kojim kriterijumima birate učesnike festivala?

– Neke stvari se dešavaju spontano, u zavisnosti od toga šta nam je na raspolaganju od sredstava, te ko može da dođ. Kada je muzika u pitanju pokušavamo da imamo stilski miks. Čim to postavimo, razmišljamo šta mogu da budu drugi pravci, sadržaji i trudimo se da pozivamo ljude koji su svestrani autori, koji nisu samo muzičari, već mogu da drže i radionicu. Želimo i autore da podstaknemo na neku novu situaciju. Ove godine objedinjujemo i zabavu i tehnologiju, i muzički i vizuelni izraz. Biće to specijalno iskustvo za publiku, na nakim neobičnim lokacijama, uz zanimljive autore. Dis-patch je hibridni događaj koji je sve teže definisati. Od početka pokušavamo da brišemo granice između izvođača i publike, nema VIP bekstejdževa, težimo svojevrsnom mikro-kolektivnom, „community“ duhu.

Dis-patch je mimo svakog drugog festivalskog šablona. Koliko ga je teško realizovati?

– Prilično je teško. Ako sagledamo ovaj period od deset godina, sasvim je normalno da je tu bilo dosta preispitivanja u smislu da li se vraća energija koja se ulaže ili odlazi u nepovrat. Međutim, sve stvari koje smo radili i van festivala podupiru nas da nastavimo dalje. Tu mislim na pružanje šanse našim umetnicima da budu primećeni van zemlje, kao i na dovođenje stranih umetnika u Srbiju, koji su često ne samo prvi put u našoj zemlji, već i prvi put borave u regionu. Svaka godina je kao prva u mnogim aspektima i to je ono što je nama otežavalo rad. Upravo je glavna frustracija to što se i danas često osetimo kao da smo na početku, iako znamo da imamo iskustvo i rad iza nas.

Dis-patch je ponovo uvršten među pet najboljih svetskih festivala u oktobru. Utisak je da je cenjeniji u inostranstvu nego u Srbiji?

– Paradoks je da smo u inostranstvu imali više poštovanja i priznanja nego ovde. I to, naravno, pomalo boli. Kada se vratiš u Srbiju, pripremaš naredno izdanje i nema ohrabrenja, uvek smo se dovijali. Ono što mi se lično dopada u našem radu jeste to što je svako izdanje priča za sebe, od dizajna do programa i nikada nije fiksirano na čemu će biti težište. U našoj sredini je teško da nešto fiksiraš, pa je nesumnjivo da je ovo što mi radimo vrlo ambiciozno. Kroz naš boravak u Americi, shvatili smo da jesmo deo te priče. Većina naših kolega nema velike kancelarije i profesionalne timove, već se radi na bazi duha zajedništva, prijateljstva i stvaranja nekog specifičnog, novog iskustva za sve. Kada se uporedimo sa festivalima slične sadržine u inostranstvu, naš celokupni budžet je kao njihov za promotivnu kampanju, sam festival nije profitabilan. Derivati ovog festivala, kao što su gostovanja i turneje, prezentacije u drugim sredinama, omogućavaju nam da nastavimo ovim da se bavimo. Uvek mi je bio cilj da se za publiku ostvari to neko posebno iskustvo, da ta nedelja dok traje Dis- patch bude bitna za onog koji ga prati. Da se posetioci prepuste tom iskustvu, a onda će uvideti i te skrivene veze u senzibilitetu programa, koje na prvi pogled nisu možda toliko očigledne.

Koliko je nedavna ViceVerse turneja po Americi značajna za sam festival?

– Upoznali smo ljude koji rade sličan festival- Communikey u Koloradu, u malom gradu blizu Denvera, Bolderu i oni su nas pozvali da kod njih predstavimo naš program, a s obzirom na to da potežemo toliko put, zajedno smo inicirali veću priču. Skloni smo tom nomadskom, pokretnom pristupu i volimo da odlazimo na partnerske festivale i promovišemo naše ideje. Put je bio priča za sebe, petoro nas iz Beograda, petoro iz Boldera, par ljudi iz Novog Meksika, obezbedili smo autobus koji je bio naš dom prvih mesec dana, koliko je potrajao, pa smo za poslednju trećinu puta morali da pređemo u manje vozilo. Sistem gostovanja se pokazao kao jako dobar, jer je fleksibilan i inspirativan. To iskustvo je teško sažeti u mali broj reči. Društvena i ljudska razina cele priče je bila vrlo intenzivna. Planiramo novu zajedničku turneju, evropski deo turneje koju ćemo probati da realizujemo u rasponu od aprila do jula. Postoji i inicijativa da 2012. u Novom Meksiku organizujemo zajednički festival, pa je moguće je da se te godine Dis-patch ne desi u Beogradu, već u Santa Feu.

Iza vas je puno toga- Belgrade Yard Sound System, u vidu emisije na radiju B92, pa istoimena grupa, producentski rad… Onda i Dis-patch. Šta je to što vas sve vreme gura napred?

– Unutrašnji poriv i želja da pokušam da se veći deo mog života odvija u saradnji i komunikaciji sa ljudima koji razmišljaju na sličan način, koji su vezani za kreativne procese, za muziku i koji u tom kontekstu slobodno razmišljaju. Kada smo počinjali sa svim stvarima koje smo radili, glavni motiv mi je bila želja da publika ne bude podeljena i ne razmišlja u stilu slušam samo ovo, radim samo ono, već da bude otvorena skroz i pokuša da nađe veze između stvari koje na prvi pogled ne deluju srodne. Moja najveća želja je da i dalje upoznajem ljude koji razmišljaju na sličan način i da se zbližavamo kroz proces zajedničkog rada, kako bismo kreirali nova iskustva i situacije koje možemo da delimo sa svetom, kao i da inspirišemo druge – i mlađe i starije od nas, i manje i više iskusne – da učine isto, ili da nam se pridruže.

Našoj sceni nedostaje profilisanost

– Beograd ima respektabilnu količinu dešavanja, ali je sva ta aktivnost prilično disperzivna. Neverovatno da je u Beogradu postoje ljudi koji godinama rade slične ili iste stvari, a da se i ne poznaju. Trebalo bi da budemo otvoreniji jedni prema drugima, i da se manje plašimo. Nedostaje i više profilisanost kod institucija, jer većina institucija pokriva „sve“. Samim tim, prisutna je i površnost i neprofesionalnost u produkcionom smislu, pa se npr. sve završava na otvaranju izložbe, dok narednih deset dana dok je izložba postavljena niko se ne pojavi, ili se pola izložbe skine zarad nekog drugog programa… To bi bio samo jedan od primera. I naravno, sve ovo što se dešava oko nas nepovoljno utiče na kulturne potrebe ljudi, što bi trebalo da bude polazište cele priče – napominje Relja Bobić.

Između BGYSS i festivala je znak jednakosti

Šta se desilo sa Belgrade Yard Sound System?

– U jednom domenu se stopio sa Dis-patchom, a u drugom je prestao da postoji. Naš radijski angažman nema više impakt i ulogu koju je imao ranije, pa smo emisiju nakon 10 godina i preko 500 emitovanih izdanja, zatvorili i krenuli dalje. Muzička grupa ne postoji od 2007, ja sam uglavnom fokusiran na Dis-patch i srodne projekte, a Goran (Simonoski) je otvorio studio za dizajn zvuka i ima svoj muzički projekat koji je često predstavljen na Dis-patch dešavanjima. Sve je to i dalje u istom košu, samo su se promenili fokusi. Između Dis-patcha i BGYSS faktički stoji znak jednakosti, samo su se neke stvari u međuvremenu promenile – kaže Relja Bobić.