Jedan od argumenata koji pobornici kreacionizma Mlada Zemlja (verovanja da je kosmos, Zemlju i celokupan život za šest dana stvorio svevišnji nekih 6.000 godina unazad) vole da koriste kada ih evolucionisti upitaju „A kako tumačite činjenicu da se dinosaurusi ne pominju u Bibliji?“ glasi da dinosauruse nije ni stvorio bog već đavo, sa namerom da slaboverne i kolebljive zavede i tako ih lakše regrutuje za svoje prljave rabote.

Iako nauka tvrdi da su ovi džinovski reptili izumrli pre nekih 65 miliona godina, broj onih koji u najrazvijenijoj državi na svetu veruju u kreacionističkih šest hiljada leta i dalje premašuje pedeset posto, među kojima – sudeći po naslovnoj pesmi petog studijskog albuma Alice In Chains (AIC) – definitivno nije lider benda i autor većine pesama Džeri Kantrel.

Preuzimajući na sebe nimalo zahvalnu ulogu „onog koji od gore vidi sve“, svestan da ironijom i satirom može uskomešati duhove puritanske Amerike, Kantrel je u pesmi „The Devil Put Dinosaurs Here“ osudio svaki ekstremizam koji proističe iz religijskih ubeđenja, iznoseći tezu da je u korenu većine predrasuda, ipak, ljudski strah: „I am wise and you don’t know, A cloud is my home, Only some get in… The devil put dinosaurs here, Jesus don’t like a queer… No problem with faith just fear.“ Promotere inteligentnog dizajna će od citiranih, verovatno, više uznemiriti stihovi „I’m as flawed as any man, Look at me I’m smiling, Drink me, eat me up“, ali ako im je za utehu, sem u ovoj melodijski ravnoj i pomalo dosadnoj numeri, na istoimenom albumu nema kompozicija čije bi teme obradovale pisca „Pisma hrišćanskoj naciji“ Sema Harisa i njegove ateističke sledbenike. Umesto elaboracije svojih pogleda na komplikovan odnos nauke i religije u SAD, Kantrel se u ostalih jedanaest numera uglavnom bavio ličnim iskustvima, dilemama, strepnjama i nadama, kao i unutrašnjim glasovima („Voices“) koje nam je na dosta mesta velikodušno stavio na uvid: „Everybody listen, Voices in my head, Everybody listen, Cause you’ll see what mine says“.

Ti glasovi ukazuju da veliki teret kojim je prethodni album „Black Gives Way to Blue“ (2009) pritisnuo Kantrelova leđa nije slomio kičmu ponovo okupljenog benda, za koji su mnogi mislili da nema smisla da postoji posle smrti originalnog pevača Lejna Stejlija. „Black“ je velikoj meri bio probni balon koji je nakon četrnaest godina diskografske pauze trebalo da grupi pruži odgovore na dva bitna pitanja: da li još uvek ima publiku kojoj se može obratiti i hoće li ona prihvatiti novog pevača Vilijama Duvala. Kritika je „Black“ okarakterisala kao delo koje je pokazalo da je bend očuvao svoj identitet, ne demonstrirajući, pri tom, nervozu koja obično prati povratničke albume. I izbor prvog singla, sedmominutne „A Looking in View“, je pokazao da AIC nisu sve radili isključivo zbog novca, a da je Kantrel bio svestan važnosti albuma svedoče stihovi koji su ga otvorili („Hope, a new beginning“), kao i oni kojima je na samom kraju odata počast preminulom pevaču („Lay down, I’ll remember you“). Duval je svoj deo posla obavio korektno, ali je bilo primetno da je samo jednu pesmu otpevao potpuno sam, dok je u svim ostalim u pozadini bio i Kantrelov upečatljivi prateći vokal.

Uspeh „Black“-a i kod publike doneo je preko potrebno rasterećenje, pa su radu na nasledniku „The Devil Put Dinosaurs Here“ AIC pristupili opuštenije, spremni i da stvari malo poguraju u pravcima koji se Stejliju verovatno ne bi dopali. Tako već pomenutu „Voices“ otvaraju rif odsviran na akustičnoj gitari i Duvalov lenji, mamurni glas, da bi pesma u refrenu (u kojem se pevaču pridružuje Kantrel) prešla u klasičan pauer pop, praćen potom gitarskom deonicom odsviranom u maniru AC/DC-a. Još jedna numera, akustično-električna balada „Scalpel“ počinje na sličan način, koketirajući u priličnoj meri sa kantri muzikom, ali približavanjem refrena i pridruživanjem Kantrelovog glasa Duvalovom melodija poprima poznate karakteristike AIC zvuka, oličene u inventivnim harmonijama i sjajno složenim vokalima na stihovima „It’s a lie, you hide in someone else, Like a shining scalpel, cut yourself“.

Međutim, verovatno ne želeći da prekomernim udaljavanjem od zvuka promovisanog još albumom „Dirt“ (1992) publiku pomalo odbiju od sebe, AIC su se na ostalim kompozicijama uglavnom držali autentične kombinacije monohromatskih molskih rifova i udvojenih vokala, verno dočaravajući atmosfere očaja, klaustrofobije i rastuće paranoje. Ovu tvrdnju najbolje ilustruju prvi singl, uznemirijuća i preteća „Stone“ („I know you think I’m wrong but im not your tour guide, Have a guess i don’t let you look inside“), zatim metalnim rifovima pogonjena hipnotička „Hollow“, bučna i nemelodična „Pretty Done“ kao i saundgardenovski mračna „Lab Monkey“. Protivtežu njima daju nešto konvencionalnije numere kao što su „Low Ceiling“ i „Choke“ čije „boje“ gitara i klasične rokerske solo deonice odudaraju od zvuka ostatka albuma, dok bi tipičnu grandžovsku „Breath On A Window“ na neki svoj budući album (nakon manjih produkcijskih korekcija) bez problema mogli da stave i Foo Fighters-i.

Iako ne donosi argumente (ili kontraargumente) koji bi sutra mogli biti korišćeni u nekoj novoj (a)teološkoj raspravi, opšti utisak koji „The Devil…“ ostavlja na slušaoca se, svakako, može nazvati povoljnim. Sa (već) dva dobra albuma u nizu i uspešnom turnejom iza sebe, AIC su postali uverljiv dokaz da projekat oživljavanja „fosila“ iz doba grandža počinje da daje pozitivne rezultate. Da li će to i kako uticati na prilično umrtvljenu gitarsku rok scenu, vraški je teško proceniti u ovom trenutku.

Ocena: 7/10

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari