Dobar aranžman je kao dobra priča

 Večeras u 20.30 uz jedno gromko – „Srećan rođendan, Maestro!!!“, a zbog velikog interesovanja još jedan koncert je zakazan za 23 sata, takođe u Velikoj sali Doma omladine.

U Beogradu ste se obreli kao 15-godišnjak, netom po završetku Drugog svetskog rata – kako se danas sećate Beograda iz tih godina, koliko je džeza tada bilo u gradu?

– U Beograd sam došao odmah posle Drugog svetskog rata, grad je bio razrušen. Nije bilo puno džeza u to vreme. Ali to pre svega treba dovesti u vezu s činjenicom da je bilo malo ljudi koji su uopšte umeli da ga sviraju. Radio Beograd je bio glavna stvar, od kad je krenuo njihov Big Band – tu si mogao da čuješ ponešto. Guteša i Bubiša Simić su bili najvažniji. Onda su bile svirke, na Zvezdinom terenu na Kalemegdanu je bilo bitnih, veoma posećenih nastupa. Ali svirki generalno nije bilo – osim nekih manjih, koje su se odvijale po kućama. Nije ni čudo, kad je bilo sveukupno desetak muzičara. Do muzike smo dolazili preko Američke čitaonice – oni su tamo imali LP-je, a neki put su nam dopuštali da prepišemo note, dali bi nam da ih odnesemo kući, ali da ih posle vratimo… Ili smo slušali radio, naročito „Voice of America“, nije bilo ni nota ni aranžmana koje smo mogli da nabavimo, sve smo morali sami da skinemo sa radija. Naročito je Bora Roković bio uspešan u tome. Nije bilo lako svirati, ali je bio veliki entuzijazam među nama, kao i solidarnost. Mi smo i tako bili rešili da sviramo džez, pa šta bude, a to je bilo skoro zabranjeno u to doba. Sve je bilo pod prismotrom. Sad se više i ne sećam svega posle šezdeset godina, posebno ne hronološki. Neka anegdota me podseti na to šta je bilo, možda, ali ja uglavnom i dalje ne razmišljam unatrag – nego unapred. Eto, još uvek.

Veoma rano primećen je vaš talenat i pozivi za nastupe u inostranstvu su se podrazumevali – kako je došlo do vašeg odlaska u tadašnju Zapadnu Nemačku i kakva su vaša iskustva tamo?

– U Nemačkoj sam se upoznao sa svima s kojima sam ikad želeo, svirajući po klubovima u koje su dolazili američki vojnici, ali i mi, kao i Nemci koji su veoma voleli taj zvuk. Zapravo nisam ni verovao koga sam sve imao priliku da upoznam, samo zato što sam tada bio tu, sve najveće džezere, jer su tada svi oni dolazili u Evropu i svi bi svirali po Nemačkoj, zahvaljujući tim klubovima koji su obično bili blizu baza. Tako smo i mi, koji smo tek počinjali ozbiljno da sviramo džez, imali priliku da se u tim klubovima susretnemo sa već poznatim američkim džezerima, što je bilo čudo. I tako sam pričao pomalo sa svim tim ljudima, pa sam mogao i da probam da sa nekima od njih malo sviram. U Evropi, to je moglo samo tada i tu da se desi, i to je bio najveći izazov koji je Nemačka pružala.

Kako ste se u moru samoukih džez muzičara odlučili da krenete u bostonsku visoku školu Berklee School of Music i kakav je bio režim učenja tamo?

– Iako sam već doživeo priznanja od najboljih crnih muzičara samim tim što su me primali u društvo i puštali da sviram s njima, džez koji smo nosili u sebi bio je spontan. A ja sam hteo da idem dalje, da istražim kako se prave aranžmani. Dobio sam tu stipendiju i rekao sam sebi – što da ne. Nisam išao u tu školu da bih nešto naučio toliko o samom džezu, koliko o načinu aranžiranja, a tamo su bili stvarno najbolji profesori koji su se time bavili. Tu moram da pomenem jedno ime koje je do dan-danas ostavilo na mene veliki utisak, pa mogu reći i uticalo na moj razvoj – to je Herb Pomeroj. On je bio jedan od glavnih ljudi u toj oblasti, koji je polako u svet aranžiranja uveo mnoge. Pravljenje aranžmana je u bliskoj vezi s komponovanjem filmske muzike. Amerikanci inače imaju ogromnu tradiciju filmske muzike, što nije ni čudo, ali se na to ne obraća tolika pažnja. A to je neverovatno ko je i kakva sve dela napravio za film, kakvi su to kompozitori, muzičari i aranžeri radili. Nije uopšte neobično to što uspešni kompozitori hoće da prave filmsku muziku jer se to plaća, ali je jako važno uvideti da su to radili neki od najvećih majstora američke muzike uopšte. Mnogi od njih su došli iz Evrope, koja za razliku od Amerike gde se stvari stalno odvijaju u jednom brzom ritmu, ipak ima vremena za složenije priče, za razvijanje nekad i komplikovanih aranžmana – ali su svi oni obogatili džez. Samim tim i američku muziku kao takvu.

Herb Pomeroj je jedan od najvećih

Na pitanje koga bi izdvojio među svojim brojnim saradnicima i kolegama, Duško Gojković kaže: „Opet bih istakao da je Herb Pomeroj bio značajna ličnost, jedna od takvih veličina, koja se danas retko spominje – ali on je svirao trubu sa Djukom Elingtonom, Lajonelom Hemptonom, a pratio je i pevače kao što je Toni Benet, s kojim sam se i ja kasnije jednom prilikom susreo i sarađivao. Ipak, u edukaciji je Pomeroj bio sjajan, i ja sam gledajući takve velike autore, želeo da još dublje uđem u tu temu – kako se prave dobri aranžmani. Možda neko misli da to više nije važno u ovo vreme kad se dobrim softverom mnogo toga može postići, ali nije tako. Programa za pravljenje aranžmana ima, ali to što oni proizvedu na kraju nije prava stvar, tu nema nikakvog zalaženja u dubinu, a dobar aranžman je kao dobra priča. Mislim da se tu negde krije jedna od suština džeza“.