Dobro režirana spontanost

Naime, zaokrugljeni Merilin (kažu da je u odnosu na prethodnu turneju „nabacio“ preko 10 kilograma nemišićne mase) svako je veče na binu izlazio „urađen“, pa se njegovo „pevanje“ pretvaralo u kombinaciju vrištanja i nerazumljivog mumlanja koje, najčešće, nije imalo mnogo veze sa melodijama koje je bend svirao (što je odmah podsetilo na nesrećnu Ejmi Vajnhaus i nastup podno zidina Kalemegdanske tvrđave). Pored toga, ne male delove koncerata pevač je provodio klečeći ili čak ležeći, a kada je bio na nogama, stalke za mikrofon (i same mikrofone) neprestano je bacao po bini, pa su ih nesrećni tehničari morali vešto hvatati da im ne bi aterirali na glave ili – ne daj bože – glave muzičara i prijatelja benda u bekstejdžu (glave u publici su do sada bile sigurne). Nakon što bi Menson najavio solo Tvigija Ramireza (koji je sa basa sada prešao na ritam gitaru), već deset sekundi kasnije pokrio bi ga bujicom reči od kojih su najfrekventnije (i najrazumljivije) po pravilu bile „fuck“ i „motherfucker“, čime je samo opravdavao davno mu dodeljenu titulu „god of fuck“. Međutim, i pored svih ispada publika je bila tolerantna strpljivo čekajući da čuje omiljene pesme ili bar ono na šta dotične sada liče. Mada, ne bi trebalo isključiti ni opciju da se, verovatno, nadala i nekom „istorijskom“ incidentu, slično ljubiteljima automobilizma koji na trke, u većini, dolaze očekujući kakav veliki, spektakularni karambol na startu.

I šta se od svega pomenutog moglo videti u solidno popunjenoj „skraćenoj“ Areni (organizatori koncerta – Arena Beograd i Beogradska kulturna mreža uz podršku Jelen Live-a – pametno su pregradili ogroman prostor i prilagodili ga očekivanom broju posetilaca) ove vrele subotnje večeri? Pa, skoro sve. Od trenutka kada su članovi benda – nakon sjajnog nastupa slovenačkog Lajbaha – u pet minuta do ponoći zauzeli svoje pozicije na sceni iza velike crne zavese i „raspalili“ uvodne rifove „Hey Cruel World“, pa do poslednjih taktova završne „Murderers Are Getting Prettier Every Day“, ceo osamdesetominutni šou uglavnom je išao po ustaljenoj šemi. Sa mesta gde se potpisnik ovog teksta nalazio (tribine) Merilin i nije izgledao tako gojazno, a njegova energičnost i očigledna raspoloženost za šou dovele su do toga da je već tokom prve pesme uskočio u publiku, odakle su ga redari jedva izvukli (kasnije je kontakt sa fanovima ostvarivao sa distance, polivajući ih vodom i tepajući im rečima „hey, you, Serbian motherfuckers“). Stalci su i ovog puta leteli po bini posle bukvalno svake pesme, a par puta je novi bubnjar Džejson Sater jedva izbegao mikrofone-projektile koje je pevač bacao iza svojih leđa. Preostala dvojica muzičara držala su se na solidnoj distanci od Mensona, tako da nisu bili životno ugroženi, a pažnju publike je već na startu svojim autfitom skrenuo Tvigi, koji je ceo koncert odsvirao u haljinici boje lila.

Nisu izostali ni ostali poznati Merilinovi scenski trikovi, koji su uključivali korišćenje ručne mašine za pravljenje magle (koju je usmeravao ka publici u prvim redovima), mikrofona u obliku metalnog „boksera“ za tuču ili „četničke“ kame, disko-kacige i raznoraznih vrsta kapa koje nisu dugo obitavale na poluobrijanoj i jarko našminkanoj pevačevoj glavi. Menson se preoblačio u mini šatoru montiranom na bini (po ugledu na Eksla Rouza), a performans je svoj vrhunac imao tokom izvođenja „Antichrist Superstar“ kada se „ludi vođa“, sa improvizovane trometarske govornice, „obratio“ okupljenoj masi, koja je u tim trenucima bila u stanju klasičnog delirijuma. Bend je zvučao odlično i za nijansu preglasno, a gitare se u jednom trenutku („Pistol Whipped“) dohvatio i Menson, pokazujući da svira jednako dobro kao što i peva. Iako su svaku pesmu pratili zvuci dodatnih instrumenata sa matrica (naročito pojačani tokom retkih Tvigijevih solo deonica), pa čak i nasnimljeni prateći vokali, to nije umanjilo pozitivan utisak o sviračkom učinku, a komentarisati Mensonove pevačke veštine jednako je smisleno kao debata o sastavu tla na Mesecu. Uz sve to, šok roker nije uspeo ničim da iznenadi ili zapanji publiku, što se ne može reći za Lajbah, koji je gledaoce tokom nastupa „počastio“ i petominutnim eksplicitnim snimkom felacija. Publika je, po beogradskom običaju, bila sjajna i muzičarima je davala dodatnu energiju, najbolje reagujući (očekivano) na „Personal Jesus“, „Irresponsible Hate Anthem „, „Disposable Teens“ i „The Beautiful People“. Setom su dominirale pesme sa aktuelnog albuma „Born Villain“ i kultnog ostvarenja benda „Antichrist Superstar“ iz 1996, a fanovi su bili naročito ganuti kada je Menson „The Love Song“ posvetio Srbiji i njenom „fuckin´“ narodu.

Autor ovog teksta priznaje da nije Mensonov fan i da ne pripada njegovim „motherfuckersima“, pa će subotnji performans pamtiti kao interesantan , ali i nimalo spontan događaj. Sva ta Mensonova „agresija“, „nezadovoljstvo“ , „bunt“ i „intoksikacija“ izgledaju, ipak, kao dobro režirana predstava, jer se i pored gomile rekvizita na koje se penjao na sceni „urađeni“ Menson ni jednom nije sapleo ili pao, a sećamo se kako je Vajnhausova jedva stajala na nogama. Međutim, najvažnije je da je prava Mensonova publika istinski uživala (a u njoj i mnoštvo tinejdžera), a mi „matori“ se, evo, spremamo za Trst.

Jer, u ponedeljak, dolazi pravi Gazda.

Fotografije: Stanislav Milojković