Događaj koji se oteo kontroli

Jedino nema potrebe da dežura u kotla u kojem su samo Nišlije, oni sami povuku one koji pokušavaju da izrone…

Ovo je citat sa početka kolumne koju je osnivač i direktor Nišvila Ivan Blagojević objavio na portalu Južne vesti krajem septembra 2011. A sedam godina posle, ja tu, na žalost, ništa ne bih dir’o. Ali dir’o bih, zato, u jedan od slogana ovogodišnjeg, 35. po redu Nišvila koji glasi – Do granica izdržljivosti i prepravio ga na – Preko granica izdržljivosti. Jer, realno samo tako Blagojević, njegov tim i njegova luda glava već decenijama uspevaju da prave događaj koji se oteo kontroli mnogima koji su hteli da ga kontrolišu, ignorišu, srozavaju na nešto provincijsko, jer je Nišvil u Srbiji nešto južnije i tamo gde je navodno uvek tužnije.

Ovu neverovatnu lakoću nepristajanja na činjenicu da Zadnja pošta (ZP) svega što u kulturi i svemu drugom ne mere biti van metropole, uporno su u odnosu prema Nišvilu demonstrirali mnogi ministri kulture i drugi čuvari centralizovanih državnih kasa. Za njima, udvorički, često i čuvari lokalnih gradskih kasa. Tek poslednjih godina gradsko rukovodstvo se izgleda opasuljilo, svesno šta ima i šta sve dobija sa Nišvilom, pa je odrešilo kesu dotle da sada Niš finansira festival sa oko 40 odsto ukupnih troškova. Još samo da se i na državnom nivou i u resornim ministarstvima shvati da se ne mogu sa više para nego što se udeljuje Nišvilu finansirati festivalski i drugi projekti tipa kad porastem biću Nišvil. Bila bi to kardiološki opasna vest ne samo za Ivana Blagojevića, nego i za hiljade građana Niša (i mnogo šire) koji vole i poštuju ovaj festival kao brend koji se neizbrisivo upisao na mapu najvećih, najboljih i najatraktivnijih svetskih festivala džezerskog žanra. A uz sve takve procepe, klečke, metropolska nipodaštavanja i ostale slike i prilike iz Danteovog čistilišta, imao sam običaj da Ivanu u šali kažem: Ti i da poludiš ne bi ti se poznavalo! Šalim se naravno.

Siguran sam, međutim, da su ljubitelji provincijskih žabokrečina, kojima je najomiljenija disciplina netalasanje i pristajanje na palanačku nekreativnost, kakvih svakako ima i u samom Nišu – zbog Nišvila, u dežurnom šandrc stanju. Međutim, oni su u ovoj priči epizodisti na koje više i ne treba trošiti reči. Jer, Nišvil je već vaspitao novu publiku prefinjenijih ukusa, tako da ove iz barske flore i faune treba pustiti da i dalje kukumavče, čučeći na lokvanjima, i gutaju žabe iz palanačke žabokrečine. Za njih su ozbiljna kreativna odmeravanja na lokalu, a ne daj Bože i u svetskim okvirima, veština koju ne umeju da kotrljaju njihovi kockasti klikeri.

Dok listam prospekte i plakate ovogodišnjeg, čak desetodnevnog Nišvila, prosto kapiram da u jednom trenutku ne mogu sebe da teleportujem na više mesta u isto vreme. A hteo bih. I ne mogu da podnesem baš toliku količinu raznovrsnih svetskih kreativnih dostignuća koje je Nišvil doveo u ovaj grad. Navukli su mi tebra totalnu nesanicu na podočnjake, za koje sam, inače, i zbog krštenice i verovatno biološki, sve talentovaniji. Ali, manimo problem oko nesanice.

Moja najdobronamernija sugestija Blagojeviću bila bi da se malo ipak skrasi i vrati u džezerske okvire i ne preteruje u koncepciji festival festivala. Lepo je, svakako, što su na pozornicama Nišvila, uz najpoznatije svetske džezere, našli mesta mnogi drugi kulturni i umetnički stvaraoci, ali i u toj dobronamernoj ambiciji treba nekako imati meru, jer to i dosta košta, a Nišvil ipak ostaje i opstaje, i čak se ove godine i najavljuje pomalo mazohističkim sloganom Do granica izdržljivosti.

Na drugoj strani – niko nema pravo da u zemlji koja pretenduje da bude normalna od privatnih produkcija traži mazohizam, a istovremeno daje silne pare, ubrane od poreza građana, učmalim državnim, javnim ustanovama i institucijama kulture, koje njihovo trošenje lako pravdaju samo platama zaposlenih, popravkama krovova, ili troškovima krečenja, deratizacije i dezinfekcije, plus troškovima kancelarijskog materijala, službenih mobilnih, sredstava za higijenu i reprezentaciju… Nije nevažna i činjenica da su to često ustanove u koje se sklanjaju i zapošljavaju kadrovi vladajućih stranaka i koalicija, a koji se razumeju u kulturu koliko arica u Ivicu. I kad smo već kod ova dva lika, često volim da kažem da smo na Ivici, zato što nas je malo u Marici. Tužno je, ali istinito da je pre nekoliko godina upravo Blagojević zalud konkurisao za mesto direktora Narodnog pozorišta u Nišu zato što je komisija koja je razmatrala prispele prijave na konkursu u svojoj odluci poručila da nije mogla da stekne ubeđenje da Blagojević za sobom ima dovoljno menadžerskog iskustva u oblasti kulture! Bio je to očigledno samo jedan od brojnih konkursa sa slikom, na kojima se ne biraju ljudi po sposobnosti, već po stranačkoj podobnosti. I neka ti je, tako ti i treba, moj i naš Ivane, jabuko bez (partijske) grane. Neka si ti živ i zdrav sa svojim i našim Nišvilom – a njima neka i Bog oprosti jer ne znaju šta rade. Bolje Ivan u Nišvilu, nego Ivan u jednoj učmaloj ustanovi kulture koja živi na državnim jaslama u kojima se može biti prvak i sa samo nekoliko oblačenja kostima u sezoni. U rezervnoj pripravnosti su oni iz metropole koji, kad ih već niko tamo gore neće, vole da trknu na neku tezgu u Niš i ostale provincije i to dobro naplate, makar i na staru slavu. A sve to nam upakuju u nekakve mašnice laserskih vratolomija i 3D tehnologija.

E moj Nišu! Zbog tebe sam svojevremeno zavoleo džezerku, a ne turbo-folkerku iz grada. A da ti nije Nišvila, ili na primer Niške art fondacije mog pokojnog prijatelja Laleta Đurića iz NJujorka, bio bi samo grad sa ogoljena tri slova.

Autor je dopisnik australijskog državnog SBS radija