Događaji u kulturi koji su obeležili 2018.: Rok i pop muzika

U tom smislu imena kao The Stranglers, ili Brajan Feri – pa i Bajaga i Instruktori ako hoćete – još uvek u Beogradu mogu da nastupe pred hiljadama ljudi u najvećim koncertnim prostorima. Ako bacimo pogled u ambis andergraunda videćemo takođe mnoštvo, uglavnom veoma mladih, ruku koje čine ono što mogu da bi ovladale instrumentima – put kojim se danas, nesumnjivo, ređe ide – i čućemo neočekivano mnogo glasova koji, uprkos svemu, pokušavaju nešto da kažu.

Činjenicu da je ovo okruženje nekada bilo sposobno da „baca svetlost“ neuporedivo dalje nego što čini poslednjih godina ne potvrđuje samo mnoštvo novih bendova, koji neprestano niču u svim krajevima Srbije, nego i dostojanstvena aktivnost nekih od kojih je, sve daljih šezdesetih godina prošlog veka, sve počelo. Početkom decembra u po mnogo čemu simboličnom prostoru Dadova Branislav Marušić Čutura, muzičar sa najdužim stažom na ovoj i ne samo ovoj sceni, proslavio je šezdeset godina rada, ili, kako sam kaže, „Pola veka i deceniju iz druge polovine“. Čutura je, uz pomoć prijatelja i nekadašnjih i sadašnjih saradnika poput Miroslava Cvetkovića, Saše Loknera, Čede Macure, Dude Bezuhe, Pere DŽoa, Nebojše Ignjatovića Nebeta, ali i dva vrlo mlada i atraktivna sastava Dram i Hunting Souls i, posebno, svoje kćeri Ane Marušić, s lakoćom i bez trunke pretencioznosti evocirao kompletnu svoju karijeru. Nije, naravno, propustio da nas podseti na važne ljude poput Zorana Miščevića, Vladimira Furduja, Dušana Prelevića i Zorana Božinovića, kao ni da jasno pokaže da njegov glas sa godinama nije izgubio ni visinu ni snagu.

Najznačajniji događaj koji je Beograd video u 2018. odigrao se, međutim, 17. oktobra u Domu omladine. Reč je o premijernom nastupu porodičnog sastava The Handsome Family iz Albukerkija, Novi Meksiko, čijem divljenja vrednom opusu pripada i jedna od najinteligentnijih i najdirljivijih pesama ikada napisanih. NJen naslov je „Tesla’s Hotel Room“ i nalazi se na njihovom albumu „Last Days of Wonder“ iz 2006. Misterija Tesle uhvaćena je u svoj svojoj ljudskoj neobičnosti, a priča o njemu spevana sa punim razumevanjem i nesvakidašnjom toplinom. Posebno je zanimljivo što „Tesla’s Hotel Room“ nije deo standardnog koncertnog repertoara ovog bračnog dueta koji čine Reni i Bret Sparks i njihovih promenljivih, ali uvek pouzdanih, saradnika, ali je u Beogradu, naravno, sa posebnim pijetetom, izvedena neminovno odjeknuvši na jedinstven način.

Petar Popović, rok kritičar: U najboljim danima ovdašnje i svetske diskografije, period 1982-85, u uvodu Enciklopedije rokenrola je stajalo: “Nema zaustavljanja! Rokenrol je najvitalnija, nepredvidiva sila u pop kulturi, i izuzetak iz svakog pravila.“ U međuvremenu se pop kultura, kao i cela planeta, drastično promenila.

Tako svet muzike sve više prihvata nove mere za kvantifikaciju uspeha. One se ogledaju u striming brojevima, u popularnosti na društvenim mrežama i globalnoj pažnji. To je važno, čak važnije od samih pesama. Publika, pak, ko publika, uprkos takvim okolnostima čezne za umetnicima koji joj govore na ličnijem nivou. U doba kada je poptimizam prevazišao stari rokistički pogled na muziku, sama definicija roka se promenila – to više nisu Čak Beri, Klepton, Koen i Dilan sa svojim gitarama. Nije ni čudo što smo doživeli i da ortodoksni Van Halen i ZZ Top snimaju hitove sa sintisajzerima. Nešto, ipak, ostaje: rok (iako smekšan, uglancan i sve bezazleniji) jeste nepredvidljiv.

Internet omogućava da svako može čuti šta god poželi. Zbog toga pesme koje dominiraju i uzdižu se ka vrhovima top-lista – imaju više veze sa hodom pop kulture nego rok tradicijom.

Celokupna muzička industrija, sa prometom od 16,1 milijardu dolara, jedva da je greška zaokruživanja u šemi globalne ekonomije. To je ekvivalent vredan jednom danu proizvodnje nafte ili šest dana potrošnje piva. I pola svetskog tržišta pelena za jednokratnu upotrebu!

Ali, popularna muzika, uprkos svega, ostaje gorivo od neprocenjive vrednosti, opijat za dušu i zavoj na emocionalnim udesima brojnih generacija.

Rokenrol ne predstavlja glavni tok popularne muzike. Statistika je neumoljiva: rep, novi ritam i bluz i latino muzika pa tek onda rok sa svojim brojnim podžanrovima.

No, pitanje o tome da li su „ispričane priče“ važnije od „zvučnih i producentskih podviga“ dobija nov smisao u saznanju da su neke od ključnih ploča iz 2018. godine napravili autsajderi koji kultivišu otpor izražavanjem sebe, izazivanjem istorijskih normi i shvatanja. Na svoj način oni danas rehabilituju zaboravljeni „unutrašnji rad koji hrani borbu da bi se stvorio bolji svet“.

Današnji svet je sklon da muziku doživljava samo kao zabavu. No, ima umetnika koji na koncertnoj sceni i pločama povlače muziku čvrsto ka sferi gde pripada: u oblast duhovnog iskustva. Tako nam je, recimo, DŽeni Vilson, jedna od najinovativnijih sinti-pop autorki, pre neku godinu nazivom svog albuma „Zahtevajmo nemoguće!“ poručila nešto dragoceno. Da moramo težiti ka svetu sa više pravednih distribucija moći i boljim ritmovima.

Rok još uvek živi svoj najbolji život na festivalima i stadionskim binama, zahvaljujući gigantima koji su se definisali scenu kada je glavni tok roka i popularne muzike bio nešto drugo. Zanimljivo je zapitati se koji bi noviji bendovi mogli da se uzdignu do tih visina… i prihoda?

Uprkos sumnjama oko hegemonije tabloidnog narativa, drskog postmodernističkog preuzimanja iz zvučnih legata i toliko naglašene tehnologije, sadašnje stanje u onome što se smatra dominantna muzika je mnogo robusnije nego što se uopšte moglo predvideti, a veoma nezahvalno i komplikovano za svaku dalju prognozu.

Za potpisnika događaj godine prve vrste je slušanje delova Štulićeve 18 sati duge “Ilijade“. Dragoceno je uspostavljanje saradnje na liniji Croatia Records – PGP RTS i saznanje da je Bajaga u beogradskoj Štark areni prodao više ulaznica nego četiri novembarska „rasprodata spektakla“ na istom mestu. Reizdanje CD “Naši dani“ Grupe 220 posle 50 godina. Antologija Udruženja kompozitora Srbije „Vreme roka i popa“ (1980-2000). Najzad dobar Bregović u Beogradu. Simbolično okupljanje Korni grupe i YU Pop selekcije oko nove ploče Popa Asanovića.

U svetu Springstin sa 238 rasprodatih nastupa na Brodveju u samo 14 meseci, transmutacija hip-hop princa Drejka u kralja popa sa čak 27 pesama istovremeno na Bilbordovoj listi „Vrućih 100“, oproštajne turneje velikana (Pol Sajmon, Elton DŽon, DŽoan Baez, Bob Siger…) i grupa Greta Van Fleet, kao nosilac uzbudljive iskre klasičnog roka.

Igor Brakus, radio-voditelj: Dve dive Gabi&Bisera uz pomoć sjajnog klavirskog dvojca Hadžimanov&Dedić napravili su u Kombank dvorani koncert za pamćenje. Od malih nogu slušam ovu divnu muziku, znam gotovo sve pesme napamet, a nesporna činjenica da su obe divne dame još uvek u strašnoj pevačkoj formi učinila je ovo nostalgično muzičko veče nezaboravnim. Dva sasvim različita vokala su se sjajno dopunjavala. Svaka pevačica sa biserima svojih repertoara. „Zlatni dan“ je naravno pevala cela sala pa i ja s njima.

Najbolji album koji sam ove godine čuo a da dolazi sa srpskih prostora je „Innate“ (izdanje Metropolis Jazz) niškog benda Eyot. Ovi neverovatni muzičari svojom muzikom potpuno pomeraju granice ovih prostora. Zvuče kao Pink Floyd na steroidima, kao grupa vanzemaljaca koja je pala na Zemlju, izašla iz svog broda i svira neku svoju muziku koju nikada pre nismo čuli. Spektakularan bend kojeg je žanrovski jako teško definisati, koji je čini mi se poznatiji u inostranstvu nego kod nas, ali mislim da će ta nepravda vrlo brzo biti ispravljena.

CD koji sam najviše puta preslušao u 2018. godini je definitivno „Ne gledajte televiziju“ (izdanje Metropolis Music) novosadskih pankera koji sebe nazivaju Divlje svinje. Iskusni pankeri su napravili oštar, beskompromisan album koji se, zbog vrlo angažovanih tekstova, verovatno neće previše vrteti na mejnstrim radio-stanicama sa 150 pesama u rotaciji, ali će zato naći svoje dragoceno mesto u kolekciji bilo kog pravog poštovaoca starinskog punk-rock zvuka.

Potpuno otkrovenje za mene u 2018. godini je bila sjajna serija „Jutro će promeniti sve“ mladih autora koji se bave problemima mladih u Srbiji. Saundtrek ove serije je skoro izašao. Ko je gledao zna o čemu pišem, a ko nije neka obavezno pogleda ovu bravuroznu seriju, kojoj možda mogu da se nađu i neke mane, ali je emotivno deset nivoa više od bilo čega što smo skoro gledali na javnom servisu. Brutalno kvalitetna muzika sastava mlađe generacije uz fenomenalne autorske kompozicije Janje Lončar. Ova serija, a i muzika u istoj predstavljaju kulturni incident u inače dosta slabašnoj ponudi kvaliteta na televizijama s nacionalnim frekvencijama.