Buč Kesidi: Ne trudimo se da analiziramo, samo da što tačnije primetimo

Naredni koncert pančevačkog dua, uz pomenutu atmosferu, publiku očekuje 28. juna na Arsenal festu u Kragujevcu. Vrhunac „euforije“ u okviru njihove turneje „Skupi snagu“, koja već beleži rasprodate koncerte u zemlji i regionu, očekuje se 16. septembra na beogradskom stadionu Tašmajdan.

Nije tajna da su gitarista Luka Racić i bubnjar Zoran Zarubica zauzeli mesto protagonista savremene muzičke pop scene. Trenutno su u zenitu turneje i ispred njih su nastupi u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i kod nas. Ipak, našli su vremena i za intervju.

Uveliko punite hale i rasprodajete koncerte, ovde i širom regiona, kakav je osećaj?

– Osećaj je dosta dobar. Put od nekih naših skromnih početaka u Pančevu pa do recimo rasprodatog stadiona Šalata u Zagrebu je bio stvarno vrtoglav uspon i često ni ne stignemo da se osvrnemo i sagledamo šta nam se sve izdešavalo i gde smo stigli i šta smo postigli. Osećaj je stvarno dobar, veoma smo ponosni na uspeh i zahvalni smo fanovima i celom timu koji vredno radi sa nama.

Najveći jugoslovenski izvođači nastupali su na Tašu – kako vidite odnos muzike nekada i sada?

– Svašta se tu promenilo – publika, izlasci, koncerti, tehnologija, način sviranja i način slušanja muzike – prosto nije lako uporediti. Na kraju krajeva, mi nismo svedoci tog vremena tako da se mnogo više fokusiramo na to da pratimo svoje vreme, da budemo svesni gde smo sada i da gledamo u budućnost, šta bismo želeli da stvorimo i šta želimo da radimo.

Prilikom prošle turneje, rasprodali ste rekordnih pet koncerata u Zagrebu, a sad ste rasprodali stadion Šalata. Kako su izgledali nastupi kod komšija?

– Zagrebačka publika nas jako voli i mi smo im neizmerno na tome zahvalni. Generalno, gde god da odemo nailazimo na super prijem. Publika je bila super od prvog takta, bila je divna prema našim gostima, i horsko pevanje od početka do kraja je stvarno učinilo da se osećamo kao da je publika treći član benda. Nama je bitno da kad siđemo sa bine dobijemo komentare da su se ljudi super proveli, da su se izđuskali, ispevali, isplakali, taj osećaj zajedništva koji se stvara kroz muziku i kroz zajedničko proživljavanje koncerta je divna stvar.

Kako sagledavate regionalne scene, da li je/zašto prema vašem mišljenju važno napraviti muzičko/umetničku sinergiju u regionu?

– Mislimo da ta sinergija postoji dosta dugo. Niko od nas ne misli previše o tome već se stvari dešavaju prirodno, na primer zvali smo slovenački bend Joker Out da sviraju sa nama u Zagrebu, nastupali smo sa z++ i Nipplepeople, isto tako smo delili binu, bekstejdževe i afterpartije sa bendovima i izvođačima kao što su Pocket Palma, Djeca, Kukus iz Zagreba, Funk Shui iz Skopja, Iva Lorens ili Luka Rajić iz Beograda… Imamo kolege svuda po regionu, ali niko od nas ne razmišlja previše o tome ko je odakle, već smo se našli i spojili prirodno, pre svega vođeni muzikom.

Kada smo kod uvezanosti, često se govori o „beogradskoj muzičkoj sceni“, pa i pomenutoj regionalnoj, naravno tu i vas podrazumevamo, ali možemo da primetimo da postoji i pančevačka, ne samo muzička, već i filmska, umetnička generalno scena. Da li biste nam opisali njen sentiment u smislu kreativne energije koja se akumulira?

– Pančevo je nekako oduvek bilo plodno tle za razna kulturna dešavanja. Što se tiče muzike, grad je bio vrlo koncertno aktivan dok smo mi još učili da sviramo – tada su primarni bili bendovi kao što su Iskaz, Vibrator u rikverc ili Bypass, ali bilo je tu još mnogo bendova i muzičara i uvek se dešavala neka svirka negde. Kada smo krenuli da pišemo pesme i da se bavimo ozbiljnije muzikom naišli smo na bend LJubičice i preko njih upoznali našeg zajedničkog producenta Milana Bjelicu, sa kojima sarađujemo od tada. Opet, njih smo upoznali preko fotografkinje Staše Bukumirović, zajedničke drugarice koja nam je uradila jedan spot i prve bend fotke (između ostalog i omot za prvi album), naš dizajner svetla Aljoša je isto drugar i reditelj iz Pančeva, svi zajedno smo provodili dosta vremena na raznim filmskim festivalima i projekcijama koje su stalno postojale po gradu. Uvek je bilo vedrih, kreativnih i ambicioznih ljudi u svim sferama umetnosti, koji su ostvarivali uspehe i mnogo šire od Pančeva, ali ih na kraju nekako put svako malo vrati nazad ovde.

Album Euforija je blago rečeno – eksplodirao. Kako vidite suštinu koju je on doneo današnjoj muzici – zbog čega je prema vašem mišljenju postao toliko voljen i omiljen kod publike?

– To pre svega ipak treba pitati publiku, oni nalaze svoje značenje u našim pesmama koje ih vezuje za te pesme. Mi se trudimo da pravimo muziku koja je slušljiva i zanimljiva i pesme koje su iskrene, koje će biti publici prepoznatljive i sa kojima će moći da se identifikuju. Trudimo se i da zvuči moderno i primamljivo svakom slušaocu, ali i da ne izgubimo duh gitarske muzike na kojoj smo mi odrasli i koja je nama najbliža.

Šta ste iz sebe utkali u njega dok ste ga stvarali i da li ste očekivali da će da doživi toliki uspeh? Koje su bile kreativne inspiracije za stvaranje albuma?

– Za uspeh smo samo mogli da se nadamo, sve što smo mogli u tom trenutku je bilo da se potrudimo da taj album zvuči najbolje što možemo. Što se tiče pisanja pesama inspirisao nas je neki što direktniji i emotivno tačniji pristup kojem smo stalno težili, bez mnogo uvijanja u suvišne metafore ili nejasne stihove. Muzički smo se ohrabrili da probamo da stvaramo muziku i uz pomoć sintisajzera, ritam mašina, semplera, u cilju da napravimo moderniji zvuk.

Sada je u pripremi novi album, a neke pesme su već „out“. Da li biste nam dali mrvicu atmosfere, kao i noviteta koje će doneti, pored vašeg prepoznatljivog autorskog pečata?

– Delić ste mogli da čujete kroz tri nova singla, od kojih je najnoviji „Trebaš mi“, možda prvi put da koristimo zvuk klavira u pesmi! Mnogo više pišemo muziku na klaviru i više se bavimo sintisajzerima koji dodaju atmosferi svake pesme, nismo više samo na gitarama i bubnju. Tematski će nove pesme možda biti intimnije u odnosu na prethodni album, više o odnosima dve osobe bez gužve oko njih koja je možda često karakterisala pesme sa „Euforije“.

Kad smo kod estetike, ne samo muzički, već i stilski furate svoju priču. Od Adidasa do šljokica – rušeći narativ „za dečake / za devojčice“, a još su i „oldskul“ rokenrol i disko zvezde razbijale taj isti šablon, zanima me na koje načine vam „autfit“ pomaže u izražavanju?

– Smatramo da je sve bitno, da je pored muzike i dobrih pesama bitno kako izgledamo. Šta nosimo na bini, šta nosimo van bine. To su sve stvari koje oblikuju jednu celinu. Kako izgledaju spotovi, kako izgledaju omoti, font, dizajn plakata, kako izgleda naš nastup, od svetla do garderobe. To su sve stvari o kojima mislimo i na koje obraćamo pažnju kako bi užitak publike bio potpun, priča nije završena ako nije sklopljena u jednu celinu. Ne obaziremo se na norme, obaziremo se na ono što se nama dopada, bilo da je to iz osamdesetih, devedesetih, da je iz današnjice. Bitno je da se mi u tome osećamo udobno i da to možemo da iznesemo. A i smatramo da ne postoji više taj narativ šta je za dečake, šta je za devojčice… U šta god naša stilistkinja Suna Kažić odluči da nas spakuje, nama će odgovarati!

Kako se rađaju ideje za spotove i kako funkcioniše taj „video“ izraz kod vas?

– Što se spotova tiče mi imamo ozbiljnu ekipu – Luka Trajković, Vedrana Vukojević, Stefan Rokvić, Suna Kažić su ljudi sa kojima radimo već godinama, i koji su nam pomogli da zajedno kroz spotove i kostime izgradimo vizuelni identitet koji je i njima i nama inspirativan. U suštini kada imamo novu pesmu za koju planiramo da snimimo spot, to uglavnom podstakne Vedranu ili Luku da dobiju gomilu odličnih ideja, i onda odatle gledamo da im pomognemo kako, gde i kada sve to možemo da ostvarimo, i radimo tako da na kraju uvek svi budemo zadovoljni rezultatom.

Imate i koncertni film “Buč Kesidi: Euforija uživo”, koji biste takođe mogli da predstavite.

– Film je bio malo veći projekat, u pitanju je koncertni film, koji je kasnije imao i svoj bioskopski i TV život (i nastavlja da ga ima). U nedostatku koncerata tokom 2020. smo se upustili u ideju da snimimo lajv sešn, što je na nagovor (i detaljan plan) reditelja Davida Jovanovića preraslo u film, sa idejom za zaplet koju je razradio sa scenaristom Đorđem Kosićem. Ceo film je snimljen za 19 sati i traje nešto manje od sat vremena, u njemu sviramo uživo 10 pesama sa albuma Euforija, a između pesama postoji zaplet koji je vođen dokumentarnim i igranim scenama uhvaćenim na setu. To je bio strava poduhvat, pesme sa albuma „Euforija uživo“ možete da nađete na striming servisima i neke scene iz filma možete naći na našem Youtube kanalu.

U određenim pesmama „šutirate u bubreg“ konstatacijama o ranjivim situacijama i stanjima u kojima se neki put donose loše odluke. Odakle ideje za lyrics, pored naravno noćnih klubova, izlazaka, romantičnih odnosa? Kakva je vaša „analiza“ toga šta izjeda egzistenciju današnjih generacija?

– Kada pišemo tekstove, uvek se trudimo da biramo stihove koji su slikoviti i emotivno upečatljivi, kako vi kažete, „šutiraju u bubreg“. Mislimo da su to momenti koji izdvajaju pesmu i teraju slušaoca da razmišlja o njoj i da je pusti ponovo. Svako može da daje tumačenje naših pesama, na primer za deo teksta u pesmi „Đuskanje ne pomaže“ koji kaže „nisi tako smela“, postoji cela analiza da li je „smela“ glagol ili pridev? Mi ne želimo da dajemo odgovore na takva pitanja jer svako zaista treba da tumači i oseća pesmu kako mu prija, i da iz nje dobije nešto svoje. Obraćamo se svojoj generaciji prosto jer govorimo istim jezikom i doživljavamo iste situacije. Ne trudimo se da analiziramo, samo da što tačnije i što bolje primetimo, i da nađemo neku lepotu ili nešto uzbudljivo u tome što vidimo.

Za kraj, da li biste sa nama podelili neku anegdotu sa dosadašnjih turneja, koja vam se urezala u sećanje?

– Možda je jedna od upečatljivijih da smo prilikom nastupa na čuvenom Eurosonic festivalu u Holandiji ostali bez gitare. Iako smo kupili avionsku kartu za gitaru, nekako smo završili na festivalu sa polomljenim vratom gitare, što smo saznali kada smo otvorili kofer dan pred koncert. Pošto je Groningen (u kojem se održava festival) dosta udaljen od Amsterdama, bila je ozbiljna frka da nađemo gitaru za levoruke kako bismo odsvirali taj koncert, na kraju smo nekako uspeli da dođemo do otprilike jedine levoruke gitare u radijusu od 100 km. Ali uspeli smo, odsvirali smo mashup koncert zajedno sa LJubičicama i bilo je strava!