Dušan Kovačević: Jeste li spremni za (hipi) budućnost!!!

Svu veličinu, dubinu, visinu i širinu uticaja, koji je ovaj neverovatan festival izvršio na domaće muzičke poklonike, sad već i sasvim različitih generacija, kao i na one inostrane, koji sa takvim pak kapitalom jedinstvenih utisaka vraćaju se natrag u beli svet – neka odmere i proučavaju stručnjaci. Nama, običnim-neobičnim i malim-velikim sledbenicima ove inspirativne festivalske ideje, dovoljno je i samo da budemo (sa)učesnici u toj muzičkoj pustolovini. Dušan Kovačević, osnivač i direktor Exit festivala, priseća se samih početaka i deli sa nama svoje impresije i uspomene na jedno značajno vreme iz povesti, ali i budućnosti Exita.

* Šesnaest godina kasnije, posle mnogih festivalskih izdanja u međuvremenu, kako se dakle nakon sveg ovog raznolikog vremena za svima nama, vi lično zapravo sećate samog početka velike muzičke i kulturne avanture zvane Exit? Koje su to bile originalne ideje neke tamo davne 2000. i kako je sve to zajedno prvobitno izgledalo u vašim uspomenama danas?

– Kad je Exit nastao, to je bila jedna potpuno druga dimenzija od one u kojoj živimo poslednjih 15-ak godina. Ko nije proživeo 90-e u Srbiji, za vreme Miloševićevog režima, njemu se ta psihoza i kontekst u kom se nulti Exit 2000. godine odvijao teško može objasniti. Sećam se ironičnih plakata po gradu o koncertu „Rolingstounsa“, otvaranju „IKEE“ i sličnih najava koje su u tom momentu izgledale kao nemoguća misija, nešto što je udaljeno nekoliko svetlosnih godina od trenutka u kom smo se mi nalazili. Kao neka nemoguća, a poželjna budućnost. I u svemu tome, pojavljuje se Exit, kao kontrateža tadašnjem kulturnom modelu koji je bio nametnut sa svih strana, kao krik mladih ljudi željnih izlaza iz cele te situacije. Skupili smo se, počeli da organizujemo koncerte, filmove, pozorišne predstave, izložbe, i u tih 100 dana, koliko je trajao „nulti“ Exit, svakim danom je pokret bio sve snažniji, da bi sve kulminiralo velikom protestnom žurkom, najvećom u zemlji u tom trenutku, za vreme predizborne ćutnje neposredno pre izbora 24. septembra 2000.

* Exit je dakle nastao u jednom veoma specifičnom trenutku za Srbiju, pojavili su se sasvim novi, do tada nepoznatih ljudi široj javnosti, i još, pri tom, ne u Beogradu, kao dotadašnjem apsolutnom muzičkom i svakom drugom centru svega ovde. Da li biste se i danas ponovo tako hrabro odlučili da nešto uzmete u svoje ruke i promenite svet kao jednom onda? I da li bi u današnje vreme to uopšte i bilo moguće na isti onaj način, kakav je u vašem slučaju bio ovaj na samom početku novog milenijuma?

– Tada sam imao 22 godine i samo entuzijazam i potpuni nedostatak svesti o rizicima u koje se upuštamo mogli su da naprave – pogotovo taj prvi – Exit na „Petrovaradinskoj tvrđavi“ 2001, veliki međunarodni festival, manje od godinu dana od demokratskih promena i samo dve godine nakon NATO bombardovanja. Upustiti se u jedan takav projekat bez neophodnih menadžerskih i ekonomskih znanja, ravno je ludosti, i u bilo kojoj kompaniji – sektor za procenu rizika bi takav projekat automatski blokirao, jer bi rizik bio prevelik. Dovoljno je reći da je budžet te 2001. bio probijen čak tri puta – 300 odsto! Na svu sreću, nas je vodila jaka želja i vera da je moguće napraviti tako veliku stvar, veliki festival, kakve smo videli i čuli da postoje u svetu, da tako nešto možemo da realizujemo i u Srbiji, da možemo našoj generaciji u tom jednom delu nadoknaditi izgubljenu deceniju. Sećam se prvog projekta koji smo pisali gradu Novom Sadu, da bi uverili njih prvo, a i nas, da nam je cilj velik i dalekosežan. U njemu je pisalo da će Exit festival biti jedan od pet najvećih evropskih festivala i sjajno je što smo taj cilj, ne samo dostigli, nego i nadmašili.

Exit je mogao nastati isključivo u datom istorijskom trenutku, ni u jednom drugom, sad tako nešto ne bi bilo moguće. Jer, kad me stranci pitaju u čemu je tajna uspeha Exita – ja im kažem da je ona u energiji domaće publike u tom trenutku, kojoj je, nakon 10 godina pakla i horora u kom smo svi živeli 90-ih, ponuđen jedan isečak normalnog života kakav je decenijama postojao u razvijenim zemljama. I energija koja se osećala tada na prvim izdanjima festivala je bila toliko moćna da je dovela do toga da strani umetnici dožive redom najbolje koncerte, za mnoge od njih i u karijeri, a sve to dovelo je i do mita zvanog Exit u međunarodnoj javnosti. Ono što se nije promenilo jeste to da je energija na Exitu i dalje posebna u odnosu na druge festivale.

* Šta se sve od tog prvobitnog doba ipak promenilo kod nas, u nama, ali i u svetu, a što je sa svoje strane možda uticalo na Exit i menjalo ga? I kako je Exit nastavio da se nosi sa tim i širi svejedno dalje svoj uticaj?

– Mnogo toga se menjalo i kod nas i u svetu, i u dobrim i u lošim pravcima. Jedan od najtežih udaraca u razvoju Exita je bio početak svetske ekonomske krize – to je drastično uticalo na kupovnu moć ljudi, i još drastičnije na budžete sponzora, što je na kraju bio jako veliki udarac za funkcionisanje svih festivala na svetu. Mnogi festivali u svetu su bankrotirali, međutim, najveći su opstali i dodatno ojačali. Nije slučajno izreka: „Što te ne ubije – ojača te“. Veliki uticaj ima i bujanje evropske festivalske scene – u proteklih desetak godina u Evropi je nastalo na stotine novih festivala, te je i konkurencija i trka za izvođače veća, a porast njihovih honorara – usled logike ponude i tražnje – ogroman.

* Bilo bi sjajno da se prisetite sada onih najznačajnijih Exit događaja, kako ste ih vi upamtili svojim srcem – koji su to nastupi i umetnici po vašem mišljenju označili jednu epohu i ubrzali, odnosno unapredili stvari, kad je reč o svojevrsnom Exit šiku? Takođe, koje to događaje i susrete van scene, iz onog – publici nevidljivog – Exit života, nećete nikada zaboraviti?

– Sigurno je prvi veliki trenutak bilo pitanje Ronija Sajza na prvom Exitu: „Serbia, are you ready for the future?“, postavljeno u pravom trenutku i na pravom mestu. Tu energiju širili su kasnije na antologijskim nastupima Igi Pop 2004, Karl Koks 2005, Bili Ajdol 2006, a onda je došao prvi nastup „The Prodigy“ 2007, rušeći sve rekorde pred sobom. Ne mogu da ne pomenem još imena kao što su „Moloko“, „The White Stripes“, „Arctic Monkeys“, „Beastie Boys“, „Manu Chao“, Skrileks…
Kad su susreti iz „nevidljivog“ Exit života u pitanju, oni su jedan od važnih razloga postojanja mita o Exitu u svetskoj javnosti. Na „Tvrđavi“ se dešavaju čudesne situacije i dolazi do poznanstava između ljudi koji zaista mogu da se sretnu samo na Exit festivalu. Ima ih stvarno mnogo, ali spomenuću jedan od prvih takvih susreta koje sam doživeo, kao i jedan od poslednjih. Prvi je bio na Exitu 2001, poslednji dan festivala, jutro je već svitalo i u kafani na „Tvrđavi“ sedeli smo Darko Rundek, koji je tada bio glavna regionalna zvezda festivala, Roni Sajz, koji je bio glavna međunarodna zvezda festivala, jedan „rezident“ kafane, moj kolega i ja. U tom trenutku, kad sam video koga smo spojili, koji su se tu razgovori vodili, osetio sam kako Exit menja realnost u našoj sredini. I čini je boljom. Poslednji takav susret bio je sa Skrileksom, kojeg sam posle nastupa na glavnoj bini odveo do „Dance Arene“ samo da je vidi nakratko, da bi se on na njoj zadržao do samog zatvaranja i nastupio na samom kraju na opšte iznenađenje publike. I ne samo to, čovek je otkazao privatni let od oko 10.000 evra i o svom trošku ostao još dva dana, platio ponovo skroz novi privatni avion, samo da bi ostao još jednu noć na Exitu. To su stvari kojima Exit dokazuje da se nije sve pretvorilo u šou biznis, da postoje i dalje festivali kao što je naš, gde se neguje ta originalna, iskonska energija. Da zaista postoji Exit magija o kojoj se toliko priča.

* Šta je to ono što je originalnoj verziji Exit festivala doneo njen letnji nastavak Sea Dance od pre par godina? Kako se uspostavlja ravnoteža između mlađeg i starijeg festivalskog brata (ili sestre), u kom sve pravcu – ovaj morski Exit produžetak – raste i razvija svoje muzičke kvalitete i afinitete?

– Za vreme nultog Exit festivala, 2000, sedimo moj kolega i ja u jutarnjim satima na peščanoj plaži „Štrand“, gde je bio „DJ Stage“, i kažemo jedan drugom: „Al’ bi sad bilo dobro da smo na moru!“ I to je bio jedan san koji smo ostvarili 14 godina kasnije, Exit je izašao na more, dobio svoje morsko poglavlje. I to je upravo ono što je Sea Dance doneo Exitu. More.

* Možete li da nam najzad obrazložite sve razloge – i to ne samo muzičke – zbog kojeg domaća i inostrana publika treba i ovog leta neizostavno da bude na Petrovaradinu i(li) u Budvi?

– Exit je svakako više od muzike, to je unikatno iskustvo koje delite sa ljudima iz više od 60 zemalja celog sveta. To je mesto gde glavna zvezda nije samo ona na sceni, već ste to i vi, koji u svakom trenutku možete da odete do sledeće bine i slušate nekog drugog, ili čak da odete na neku od zona za odmor, za razonodu, ples. To je ono što festivale čini mnogo većim od prostog zbira koncerata i žurki. Publika je u centru festivala, koji se dešava oko svakog pojedinca, orbitira kao galaksija oko svog centra. A mi smo otišli i korak dalje i umesto jednog festivala, napravili dva u dve susedne zemlje. I nije marketinška floskula – to je trenutno zaista najbolje festivalsko letovanje, jedino takvo u svetu. Možete da spojite provod, putovanje, odmor, magičnu „Tvrđavu“, peščane plaže na Dunavu i fantastični „Jaz“ na Jadranu. I sve to uz najrazličitiju muziku i pozitivne ljude iz celog sveta.

* Napokon, kako za sve na ovom svetu postoji neki valjan spiritualni razlog, koja bi to po vašem mišljenju bila neka najvažnija, a možda istovremeno i najneopipljivija i ne svakome uvek vidljiva, misija Exita?

– Misija Exita jeste da svakom čoveku koji provede tih nekoliko dana na „Petrovaradinskoj tvrđavi“ obogati i unapredi život na svaki mogući način. Mnogo puta smo od naših posetilaca čuli da smo im priredili, ne samo neke od najboljih, nego čak i najbolje momente u njihovim životima do tada, i to je ono što Exit čini posebnim. Maksi DŽez iz „Faithlessa“ je nakon koncerta na Exitu izjavio: „To što ste sada dobili, ponesite sa sobom i raširite po ulicama svojih gradova kad se vratite kućama, jer je i drugim ljudima potrebno to što vi imate večeras ovde“. Zvučaću možda naivno i idealistički, ali ja čvrsto verujem da Exit, zajedno sa sličnim organizacijama i institucijama u svetu – u kome trenutno vlada jedna velika neizvesnost, nasilje i ratovi, i u kom se sve kreće ka najgorem scenariju iz apokaliptičnih filmova – može da bude važan deo pokreta koji će svetskoj javnosti ponuditi jednu drugačiju alternativu. Exit je jedan od retkih svetskih festivala koji baštini društvenu dimenziju hipi pokreta i „Vudstoka“ i prvih velikih festivala iz kojih je sve nastalo. Verujem da svedočimo nastanku novog hipi pokreta, prilagođenog drugoj deceniji 21. veka, i verujem da se Exit, zajedno sa mnogim drugim sličnim organizacijama u svetu, nalazi u samom centru tog pokreta.

Intervju je objavljen u specijalnom dodatku Danasa posvećenom Exitu.