Džoni više nije u formi

Novinar i kolumnista Teofil Pančić je primetio da je ona prilog više našoj biografiji, mada „najviše kartografiji , a bogme, i koronografiji jednog vremena i mesta, onoga što nas je stvorilo ovakve kakvi smo, onoga što nam je podarilo srce i glavu“. U knjizi je detaljno opisan Štulićev provokativni životni put: od detinjstva u Skoplju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu i jedinstvenog uspeha s pesmama koje je napisao do raspada Jugoslavije.

Brojne analize, izjave, intervjui, sećanja kolega i saradnika, kao i Štulićevi neobjavljeni rukopisi i privatne fotografije nalaze se u Horvatovoj knjizi. Čitajući je se mnogo toga novog da saznati , ali i naslutiti ko je sada Štulić nakon odlaska Holandiju . Tim pre , što već dovoljno intrigira to što je „svojim odlaskom (p)ostao retko dosledan primer vlastitog stiha „jednog dana nema me da nikada ne dođem“.

Povodom prve srpske promocije Štulić – Biografije koja je održana sinoć u Ustanovi kulture Stari grad razgovarali smo s autorom knjige Hrvojem Horvatom.

* Vašu prvu knjigu o Branimiru DŽoniju Štuliću je pratilo nekoliko skandala, što je pospešilo njenu ionako veliku popularnost i prodaju. Da li i ova knjiga nosi u sebi zametak novog skandala?

– Ima. DŽoni Štulić je na portalu xxz sa svojim pamfletom u heksametru pola na ćirilici , pola na latinici izvrijeđao sve, od mene, do svih koji se spominju u knjizi jer je to njegov kut promatranja i on na to ima pravo. Ja uvijek volim reć da je DŽoni za to prvo izdanje knjige koja se brzo prodala rekao da je smeće. Meni je, zapravo, žao da njegova negativna reakcija uzroči veliki interes javnosti pa se knjiga dobro proda. Ali naravno da je to za njega „smeće“ jer on je, a to mi je i Jurica Pađen rekao „jedini zapovjednik svemira“. Ko će pisati o njemu, pa, on je jedini autoritet za sve. Uvijek je bio prvi, svi ostali su bili iza njega i ovi s kojima se družio . Međutim moja ambicija nije bila pisati autoriziranu biografiju jer bi onda pola toga ispalo van.

* Na početku vi kažete da knjiga nije autorizovana i da nikome ne podilazi…

– Knjiga nije ni autorizirana, ni cenzurirana ali ja ne pišem Štulićevu knjigu. Ovo je knjiga o njemu iz moje perspektive ali je u nju uključeno mnogo faktografije, izjava iz štampe, poslednji izvadci iz su iz 2019. U njima se kronološki vidi kako se priča odvijala . Ova knjiga nije samo priča o Štuliću nego i skup sjećanja, anegdota i svega o tom vremenu iz raznih perspektiva i zbog toga, ljudi kojima se knjiga sviđa, kažu da im je jako zanimljiva jer su mnogo toga novog saznali. To je važno vrijeme i rad koji zaslužuju seriozan pristup .

* Kako vidite poziciju Štulića u tom vremenu, a kako danas, imajući u vidu da i dalje traje?

– On je uvek imao neku čudnu izdvojenu poziciju i mnogi će o njemu iz tog vremena pričati da je bio sjajan muzičar ali da je bio težak čovjek za rad. To kažu i mnogi muzičari sa kojima je radio, od Lajnera pa nadalje da je težak i kao autor. On traje i dalje u mislima nas starijih koji se sjećamo tog vremena, ali i mladih, današnjih klinaca koji njega i dalje slušaju. Čim spomeneš neki intervju s DŽonijem Štulićem svi polude. To su odgovori, pitanja, komentari, zato što je on u tim pjesmama govorio o ozbiljnim situacijama koje se velikim djelom i danas događaju. Zapravo, on je toliko fluidno pisao da te pjesme i danas rezoniraju među publikom. Zbog toga je ostao zapamćen kao veliki autor, a ceo, ovaj drugi deo priče od 1991 godine, kad je otišao u Holandiju mu je dala neku aoreolu Grete Garbo. Prestao je svirati kad je trebalo to učiniti. On i danas nešto radi ali je to minorno imajući u vidu na uspjeh iz ranijih vremena.

* U knjizi ima privatnog onoliko koliko je to bitno za Štulićev opus. Nekadašnja Štulićeva partnerka Snježana Banović, danas pozorišna rediteljka, bila je novinarka u vreme kad su se zabavljali. Da li ju tu njenu poziciju Štulić koristio u medijima?

– Uopće nije, iako je ona tada mlada novinarka koja je krenula studirati i koja je bila zaljubljena u njega. Većina ljubavnih pjesama sa „Sunčane strane ulice“ i „Filigranskih pločnika“ je posvećena njoj. Oni su, zaista, bili pred brakom. Međutim, nekoliko dana pre njegovog prvog odlaska u Holandiju 1984/5. godine ona je odustala od tog puta i to je bio kraj.

* Da li vam je dok ste radili na knjizi, a i posle, zbog Štulićevih negativnih ocena iste i svadljivih poruka iz Holandije generalno često padala na pamet ona čuvena „nikad ne upoznaj svoga idola“?

– Nije, zato što to nije isti čovjek iz osamdesetih. Recimo, 2005, Igor Mirković kad je snimao film „Sretno dijete“ javio mi se s autoputa kod Pariza i rekao mi da ide kod DŽonija u Holandiju. Nije bio siguran da li da ide ili ne jer mu se DŽoni više ne javlja na telefon, a dogovorili su se. Rekao sam mu da svejedno ode. Kad je došao tamo, DŽozefina, Štulićeva žena mu otvara vrata, ima ta scena i u filmu, i kaže mu DŽoni će se vratiti za sedam dana. I onda Igor sedi na fontani, ne zna što bi napravio…

* A vaš odnos sa Štulićem?

– Nisam ga imao volju upoznat sad. Znam ga iz osamdesetih po Kavkazima, Zvečkama, potezu zagrebačke „rnr“ enklave kao što je i Beograd imao svoju, ali on je tada bio bitan meni, a ne ja njemu. Posle smo razgovarali telefonski dva puta prije knjige. Radili intervjue koji su bili objavljeni, ali postoji i ona izreka „singer not the song“, jedno je autor, a jedno čovjek iza toga. Ja nisam tu da sudim privatno o DŽoniju Štuliću, nego da pišem knjigu o njemu za koju ljudi mogu reći da li je dobra ili ne.

* Šta vi kažete?

– Pošteno je napisana, racionalno … U vremenu kad je bio najbolji, zaista mu se daje kredit za sve što je napravio. Mnogi kritičari se slažu sa mojim pregledom njegove diskografije, a tu je, naravno, i ovo vreme politike nakon devedesetih kad se posvađao sa svima, i sa Beogradom i sa Zagrebom. Kad god je potpisivao neke ugovore pretvarali bi se u sudske sporove do kojih nikad nije došlo, tužbe do kojih nikad nije došlo, ali sa svima s kojima je radio je došao u neku vrstu prepirke. Prema tome, nemoguće da smo svi baš u krivu. Teško.

* Šta mu ovde zameraju?

– Na površnom nivou obično zameraju da kriv zato što je otišao kad se raspala Jugoslavija. On nije kriv ni za šta. To je čovjek koji je za razliku od političara i u Hrvatskoj i u Srbiji radio ono što je znao i bio najbolji u tome . Za ništa nije kriv pogotovo nije za to što mrzi Hrvatsku i njenu politiku Jedina namjera mi je bila da se na čist način kronološki izloži njegova priča, a većina ljudi se slaže da je bilo tako kako stoji u knjizi.

* Štulićevo je pravo da se ljuti, ali i „naše“ da to komentarišemo. Da li je Štulić prema vašoj oceni oduvek bio tako ljut pa je ovo sada ekstremna varijanta njegovog karaktera ili je postao takav. Šta se krije iza te Štulićeve gorčine i ljutnje prema svemu, da li je to patnja, frustriranost, nihilizam?

– Mogli bi reći da je frustracija jer je poznato iz njegove karijere da je on od 77 do 79 kad je osnovana Azra imao napisanu većinu pjesama koje će objaviti na prva tri albuma ali su te pjesme bile u sevdah varijanti. Posle se prebacio na novovalni zvuk i to je trajalo četiri, pet godina nakon čega se opet vraća na sevdah Taj sevdah je i danas, kod njega pogotovo na snimkama koje sad objavljuje na Jutjubu. DŽoni se početkom 80-tih našao sa odličnim pjesmama, sa odličnim ljudima na pravom mjestu u pravo vrijeme i bio je jak. Nakon toga se to promijenilo i vjerojatno on ima svoju vizuru kako bi danas njegova glazba mogla izgledat ali je i iz njegovih izjava potpuno jasno da on više nije praktičan autor ili svirač. NJemu su nudili velike novce da se on vrati i o tome sam pisao, ali se on ne želi vratiti. On je sad drugi čovjek ako ne i treći i o tome ima jako lijep segment u knjizi.

* Da li biste taj segment knjige podelili s čitaocima Danasa?

– Kad razgovara sa Radetom Šerbedžijom koji ga je zvao da dođe na Brijune. Rekao mu je uzmi gitaru, dođi. Ne moraš ni svirat, ali bit ćemo tamo. Tu su glumci Ulysses teatra. Štulić mu je uzvratio pitanjem „Rade, da li bi ti sada igrao nogomet da te pozovu u veliku momčad neku pokaznu utakmicu. Rade, je odgovorio da ne bi, a kad ga je DŽoni upitao zašto, odgovorio mu je da nije u formi. DŽoni mu je tada kazao: e, pa, ni ja nisam u formi. Dakle, svjestan je da nije više u formi i na tome mu svaka čast. Ostavio je šta je ostavio. Radio je šta hoće i to je sasvim ok.

* Bregović je u kasarni mirisao kožna sedišta i mahagoni svog jaguara. Štulić je takođe odlično zarađivao, kakav je bio njegov odnos prema novcu?

– Ima u knjizi segment i o tome. On je 1982 ili 83 platio najveći porez u Zagrebu . Po svemu onome što su mi Snježana Banović i drugo govorili bio je vrlo galantan. Nije vodio računa o novcu. Trošio je prekomjerno sa ljudima. s kojima se družio. Znali su jest jogurte kod kuće a onda nakon toga otići u Pariz i za mjesec dana potrošiti ne znam koliko novaca. Strahovito je puno zarađivao jer je snimao jako puno ploča dvostruke, trostruke albume u godini i to je bio njegov prvi problem sa neplaćanjem poreza, jer bi mu se ceo prihod svalio na žiro račun. U tom trenutku i odlazi u Holandiju, a kad se vratio Jugoton mu je financirao povratak i platio dio dugova te omogućio snimanje sledećeg albuma.

* Da sad Štulić uđe u Pomodoro, šta biste mu rekli?

– Mislim da je on dovoljno pristojan čovjek, da bismo sjeli pričali nešto malo. On bi vjerojatno s prezirom odmahnuo, a ja bih mu rekao je, Džoni, budi dobar.