Džulijan Templ iskreno o najvećim zvezdama sa kojima je radio: Bouvi je bio jedna od najdosadnijih osoba koje sam upoznao

Džulijan Templ je dobio počasnu nagradu Maverick, namenjenu hrabrim filmskim autorima koji šire granice filmskog izražaja.

Tokom boravka na festivalu, pričao je o mnogim anegdotama iz karijere tokom koje je ukrstio put sa brojnim poznatim umetnicima.

Veruje da je film bolji kada ga je teže napraviti, ali su Sex Pistols to digli na jedan novi nivo, piše Jutarnji.hr.

Sex Pistols kao vanzemaljci

„Izgledali su kao insekti s Marsa, s tankim nogama, uskim farmericama, velikim cipelama, šiljatim glavama i džemperima na pruge koje im je napravila Vivijen Vestvud“, prisetio se Džulijan Templ.

Kada su prestali da sviraju pitao ih je da li bi mu snimili muziku za film koji je radio za filmsku školu, a oni su ga uz grube psovke odbili i rekli mu da je „pi*ka iz srednje klase“.

Za mesec dana su imali koncert na koji je došlo šestoro ljudi, među kojima i Bili Ajdol, Sid Višos i Sijuksi, dok su ih iz pozadine hipiji gađali raznim stvarima.

„Pistolsi su bili jako divlji, dok sam ih snimao udarali su kameru koju sam krišom uzimao s faksa, bacali mi je iz ruku. Sid je pljuvao po objektivu, a mogao je stvarno daleko pljunuti. Bilo je teško, ali uzbudljivo i to mi je verovatno promenilo život“, zaključio je.

Kako Malcolm Meklaren nije dopuštao snimanje morao je svaki put da rastavi kameru, sakrije delove u pantalone i kaput i kasnije je sastavi u WC-u.

„Tako je nastao stil pank filma“, kaže Džulijan Templ, koji i kao 70-godišnjak ne odustaje od panka – za razgovor s publikom uz pivo i cigaretu u ruci obukao je ‘anarhističku košulju‘, koju je Vestvud dizajnirala za singl „Anarchy in the UK“.

Godinu dana nakon Sex Pistols-a krenuo je The Clash koji su hteli da ih on snima, ali ubrzo mu je njihov menadžer Berni Rouds rekao da mora da izabere između njih i Pistolsa.

To nije rekao i članovima benda koji su ga zamrzeli uvereni da ih je napustio usred filma.

„Lošu vibraciju“ prilikom svakog susreta osećao je 25 godina, ali se sa Stramerom slučajno opet sreo kada je njegova žena u goste pozvala svoju prijateljicu i njenog novog dečka – bio je to Džo.

Još s vrata ga je ‘ružno gledao‘, ali kad je video da se muči sa sastavljanjem balona za decu odlučio je da mu pomogne, mučili su se do zore i nakon što su probudili decu da ga puste uz izlazak sunca balon se zapalio.

Stramer je uskoro u istoj ulici kupio kuću i postali su dobri prijatelji.

Zato mu je bilo teško da posthumno snimi film „Joe Strummer: The Future is Unwritten“, koji je zamislio kao bdenje bliskih prijatelja pevača Clasha koji dele svoja sećanja o njemu.

„Bilo je čudno preispitivati prijatelja, znam da bi me, da je bio živ, verovatno udario kad bih mu predložio takav film i ne bi hteo da učestvuje u tome“, rekao je.

Džulijan Templ snimio je film i o Glastonberiju

Jedan od filmova prikazanih na Cinehillu bio je i „Glastonbury“, koji prati taj festival od njegovog početka 1970. godine do 2005.

„Koristili smo puno starih snimaka, ali i puno šetali među publikom jer smo želeli da napravimo film iz njihove perspektive, ne iz bekstejdža velikih bendova“, rekao je.

U tom filmu hteo je da prikaže osećaj preživljavanja jer u jednom trenutku misliš da moraš što pre otići s tog mesta, a u sledećem želiš da ostaneš celu noć.

„Taj festival bio je kao neki univerzitet za klince, obred sazrevanja, nešto što morate proživeti i kroz taj proces naučiti nešto o sebi“.

Šejn Mekgovan je bio dvoličan

Za film „Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan“ kaže da ga baš i nije bilo lako napraviti jer „Šejn je bio Šejn“, s jedne strane „drago dete, velikodušan i ljubazan, a s druge pravo čudovište, agresivan i gadan, pa je bilo teško balansirati između njegovih raspoloženja.“

On ga je sam tražio da snimi film o njemu, ali prvo što mu je rekao bilo je: „Neću davati nikakve j****e intervjue, idi i napravi film, ti britanski gade“.

„Ja sam Englez, ne Britanac, mrzim reč ‘brit‘, ali s obzirom na odnos Engleske prema Irskoj kroz istoriju morao sam da se nosim s tim“, dodao je Džulijan Templ.

Kaže da je ipak vredelo jer Šejn je bio „neobična duša, znao je reći puno s malo reči i napisati pravu muziku za te reči, što je redak dar“, a kako je važan u irskoj kulturi bio je to i film o Irskoj, o odnosu Engleske prema Irskoj.

„Snimati Šejna bilo je kao tražiti snežnog leoparda, da sam ostavio kameru uključenu pet meseci možda bi u jednom trenutku prošao ispred nje“, rekao je.

Upravo mu je takav karakter bio i motivacija jer „kad su film i osoba toliko teški, to vas natera da izađete iz okvira“, pa je u jednom trenutku morao proći mnoge izazove, kao na primer doći do kasete iz 1985, snimljene u Helsinkiju u pet ujutro, na kojoj Šejn govori neverovatne stvari.

„Svi smo pokušavali da dešifrujemo što je rekao“, dodao je.

Jedan od filmova kojima se predstavio Cinehill publici bio je i „Keith Richards: The Origin of the Species“, o gitaristi Rolingstonsa, koji je, kaže, generalno teška osoba, ali družili su se odranije pa je bilo lako s njim snimati.

„Voleo sam Stonse u mladosti, snimao sam im spotove u osamdesetima, kao i Kitovo venčanje“, rekao je Džulijan Templ.

Želeo je da film završi pre nego što je Kit postao član benda, pa se fokusirao na njegovo detinjstvo i Englesku nakon rata.

„Bilo bi dosadno gledati samo 50 godina turneja po stadionima i odmor na Barbadosu, zanimljivije je videti kako je postao osoba kakva jeste.“

Dejvid Bouvi je bio dosadan

Sarađivao je i s Dejvidom Bouvijem, snimio i „Absolute Beginners“, ali kaže da, iako se to mnogima neće svideti, bio je na neki način jedna od najdosadnijih osoba koje je upoznao, što je i sam znao priznati, ali je imao neverovatnu moć transformacije.

„Pričao bi o nečem dosadnom, a zatim otišao na pozornicu ili intervju i potpuno se transformisao. Išlo mu je najbolje kada se pretvarao da je neko drugi, Zigi Stardast je puno zanimljiviji od samog Bouvija“, smatra Templ.

Kaže da mu smeta što se Bouvi danas smatra nekakvim bogom, kao da nije čovek, dok on sam nije mislio da je dostojan svog brata i sve hvale koju je dobijao.

„Imao je sindrom uljeza, ali je bio otvoren idejama, sviđalo mi se da radim s njim.“

Dodaje kako nije voleo pop izvođače niti njihovu muziku, iako su neki bili u redu, poput Dženet Džekson ili Vitni Hjuston za koju je mislio da će biti diva, ali je bila čvrsto na zemlji.

Kada su snimali u Njujorku njen izdavač hteo je od nje da sakrije beskućnike crnim zavesama, ali ona ih je sve ljutito sklonila, a na letu iz Njujorka u Los Anđeles smestila ga je u prvu klasu.

„Nije smelo da se puši i kazna za svaku cigaretu je bila hiljadu dolara što njoj nije bio problem. Popušila je dve cigarete i ponudila meni, pristao sam“, rekao je Džulijan Templ uz smeh.

Izvor: Jutarnji.hr