Električni orgazam je kao biće van kontrole

Ne može se pričati o legendranom Novom talasu i 30 godina od njegovog nastanka a bez pomena ove grupe, isto važi i za „Paket aranžman“, jedan od najznačajnijih albuma u ju-rok istoriji koji će naredne godine navršiti 30 leta. U znaku ovog broja je i ova godina za Električni orgazam. Srđan Gojković Gile i njegova grupa dakle slave 30. rođendan i tim povodom nas na proleće očekuje njihov novi album, koji će prema Giletovim rečima biti potpuno drugačiji od svih prethodnih.

U kolikoj meri ste se vi promenili tokom tih 30 godina i da li Gile iz 80-ih još živi u vama?

– Ovo što sam sada je naravno proizašlo iz one osobe koja sam bio tokom osamdesetih, kada sam imao 19 godina. Nije bilo nekih naglih skretanja u mojim stavovima, jer sam imao tu situaciju odrastanja u javnosti, kao tinejdžer sam ušao u tu zonu gde su mediji pratili moj rad i donekle privatan život. I to je sve zabeleženo i dokumentovano. Nisam promenio bend, profesiju, te glavne stvari, ali jesam doterivao stavove o životu. U principu ne funkcionišem na način da se prisećam događaja. Generalno nisam nostalgičan, pa se i ne osvrćem. Naravno sad kada me neko pita kako je bilo kada si svirao pre Rolingstonsa, svakako se setim da mi je bilo super.

Mnogo je bendova koji su nastali u tom periodu kada i vi, a da danas iz ovih-onih razloga više ne postoje. Kako ste vi uspeli da Električni orgazam održite živim tokom svih ovih godina?

– U Električnom orgazmu moja glavna uloga je da budem pokretač stvari. Stalno govorim – hajde da snimamo album, hajde da idemo na turneju, hajde da radimo ovo-ono. Ako sam entuzijasta prema životu onda sam i prema muzici. Meni je sviranje između ostalog i profesija. Kada sam krenuo to nije bila glavna ideja. Ja sam pre svaga bio opsednut muzikom i potrebom da aktivno učestvujem u tome, sve ovo ostalo je proizašlo iz toga. Električni orgazam je svih ovih godina funkcionisao od danas do sutra i to je meni najfascinantnije.

Nije malo vaših kolega koji su preko dana u ulozi službenika, u odelima, a uveče se pretvaraju u rokere. Da li ste vi nekada bili spremni na takvu vrstu ustupka?

– Imao sam negativan stav prema ljudima koji imaju dvostruki život. Ali sam godinama ukapirao da su mnogi od njih prinuđeni, da nemaju izbora. Ja sam uvek išao logikom da sve bacim na jednu kartu i da plan B ne postoji i da će sve da mi zavisi od muzike. Mislim da je to suštinski jedini ispravan način da se baviš bilo kojim poslom da se utopiš u njega, naravno ako želiš da postaneš majstor svog posla i da vladaš time čime se baviš. Ovo drugo stvara šizofreniju – ako si tokom nedelje jedno, a za vikend nešto drugo. Mada, i Franc Kafka je bio službenik a u slobodno vreme je pisao knjige. Definitivno nema pravila.

Koliko je teško ne osvrtatiti se i ne živeti od stare slave pogotovo u vremenu kada je domaća rok scena na staklenim nogama?

– Ovde nikad nije bilo dobro što se tiče rokenrola i položaja muzičara. Nikada čak nije postojao period za koji bismo mogli da kažemo – te tri godine što je bilo dobro, disko kuće su bile fantastične. Svih ovih 30 godina neke tegobe se dešavaju i to toliko često da ja više i ne razmišljam o njima. Pomirio sam se sa tim. To je kao neka sudbina, karma. Rođen sam ovde i pokušavam da u datim okolnostima izvučem maksimum i oslobodim prostor u kojem možemo da delujemo. Situacija je svakako teška i za ove nove bendove, pa ovde čak i ne postoji relevantna top lista, nema muzičkih časopisa. Duga bi bila lista čega sve nema. Jedino čega ima su bendovi. Neverovatno je da su neki bendovi preživeli i još je neverovatnije da se stalno stvaju novi. Meni je najvažnije da sviramo koncerte i da snimamo albume i da to nekoga zanima. Dok su svi ti elementi tu, na ovo ostalo može i da se zaboravi.

Da li je bilo situacija koje su vas ozbiljno naterale da razmišljate o povlačenju i potpunom izlasku iz muzike?

– Bilo je toga ne samo poslednjih godina već i u prvim godinama postojanja benda. Zapravo ta misao se prvi put javila 1984. godine kada je posle albuma „Kako bubanj kaže“ Čaki (Goran Čavajda) otišao u zatvor, Ljuba Đukić napustio bend i otišao u Ameriku, neposredno pre toga je i Jovec (Ljubomir Jovanović) napustio grupu tako da smo ostali samo Grof (Jovan Jovanović) tadašnji basista i ja. To je bio prvi veći krah i prvi put znak pitanja da li sada nastaviti ili praviti drugi bend. Nekako, Električni orgazam je kao neki elijen, kao biće koje je često van naše kontrole i kada dođeš do tih situacija kada ne možeš više, i prođeš kroz teške periode, onda se nekim čudom desi niz pozitivnih događaja i oni te dignu, vrate snagu. Tako je i u životu, na poslu, u ljubavi, prijateljstvu.

Jedan od tih pozitivnih događaja vas očekuje u ovoj jubilarnoj godini – izlazak novog albuma. Hoće li on biti nov u svakom smislu te reči?

– Ovaj album smo počeli da radimo 2006. godine i mislim da će se on razlikovati od svih prethodnih. Neće to biti drastična promena u smislu da ćemo mi sada da krenemo da sviramo tehno, ali ono što je najbitnije jeste što se Ljuba Đukić klavijaturista i drugi pevač benda vratio 2004. i ovo je prvi studijski album sa njim od njegovog povratka. Sada se spojila ta prva faza i Ljubine klavijature koje su ranije bile boja benda i Bananina gitara (Branislav Petrović) i dobili smo tu treću stvar koja će se videti na albumu. Mi smo svesno doneli odluku da na ovom albumu svi radimo kao autori, prethodni su rađeni tako što sam uglavnom ja bio autor. Ovog puta nisam donosio gotove pesme, već smo se nalazili praznih džepova i iz džem sešna su nastajale pesme.

Igra rokenrol cela Jugoslavija

– Bio sam iznenađen kada je sredinom devedesetih pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ ponovo postala hit. Nemam logičko objašnjenje, naravno da je ključni faktor reč „Jugoslavija“ i doček košarkaša. Onda se mogla čuti i na političkim mitinzima i to su radile partije koje ja prezirem. Ali tada nije bilo načina da se to spreči – objašnjava Srđan Gojković Gile.

Mitovi iz osamdesetih

– Dosta je ta priča o rokenrolu iz osamdestih idealizovana. Paket aranžman je u ono vreme prodat u 25.000 primeraka. To je u onoj Jugoslaviji bio mali tiraž. Uvek se trudim da ne ulepšavam to vreme jer znam da je bilo neizvesnosti i teških situacija. Uostalom, bilo je neizvesno da li će beogradski Novi talas ugledati svetlost dana na nekom nosaču zvuka, jer smo stalno bili odbijani. Tek kada se Jugoton pojavio rodio se i beogradski Novi talas. Da nije bilo Siniše Škarice (tadašnji urednik Jugotonove pop-rok redakcije) pitanje je šta bi se i kako bi se desilo – napominje Gojković.