Gledanje „Fank-i-lastiš„ filma uzbudljivo je iskustvo iz više razloga – da se radi o jedinstvenom andergraund umetničkom dokumentu o vremenu u kome je nastao, jasno vam je i da ne napišemo – ali je još važnije da takvog muzičkog filma nikad nije bilo kod nas, u onom pravom smislu koji podrazumeva da je ovde reč o filmskom delu koje nudi prevashodno muzički doživljaj nadograđen pokretnim slikama, nudeći neponovljiv novi kvalitet: ni film ni koncert, nego njihovo novo jedinstvo u tenziji.
Prošaran je nečim što možemo opisati samo kao oživljene animacije koje smo već videli na Kojinim (Dušan Kojić) omotima albuma i plakatima, te dosta uličnih video zapisa koji beleže život u Beogradu u svem njegovom iščašenom svakodnevnom čudu. Uskoro pred svima.
Koliko je Fank-i-lastiš sešn svirki održano?
– Održano je pet džem sešna tokom 2004. godine u Klubu FLU Akademija. Celovečernji program je imao koncept kluba, diskoteke, u kome je Crni Zub bio DJ koji pušta malo drugačiju mešavinu fank, rok ili dens muzike, praćenu lupovanim filmićima i kompjuterskim animacijama koje se vrte po zidu kluba, što je sve vodilo kasnijem džem sešnu kao vrhuncu večeri. Svirao sam solo gitaru, svaki put sa različitim muzičarima raznih profila i generacija – priča za Danas Dušan Kojić Koja.
Zašto se Crni Zub upuštao u ovakvu akciju?
– Možda bi sinopsis filma mogao to da objasni: Beograd 2004. Crni Zub kreće u akciju potrage za kvalitetnim sadržajem. Snimajući usput zastarelom kamerom svet oko sebe, u Klubu FLU Akademija on organizuje pet ekskluzivnih gradskih događaja gde, svirajući električnu gitaru, improvizuje i stvara muziku na licu mesta, zajedno s eminentnim i raznorodnim beogradskim muzičarima različitih generacija. Animirani kadrovi pripreme, lutanja i doživljaja Crnog Zuba tokom akcije se prikazuju na zidu iza muzičara, kao i u pauzama između improvizacija. Posle 88 minuta intenzivne potrage, akcija je uspešno privedena kraju pozitivnom rokenrol kakofonijom. Misija ispunjena, sadržaj je pronađen!
Kako je tekla priprema, odnosno na koji način ste se dogovarali i sa kojom idejom se konačno odlučivalo kakav oblik da uzme sledeća pesma?
– Svaka od pet postava je imala jednu probu dan pre sešna, takođe na Akademiji, gde bi se lagano upoznavali i videli kako će to eventualno da funkcioniše. Nikad se nije precizno znao nikakav oblik, imao sam možda neke početne linije, ideje za bubnjara, a onda bi i neko drugi započeo nešto što bi ostale povuklo dalje. Isto važi i za tekst koji su pevači pevali, gde sam takođe imao početne sugestije, npr. sa Canetom o upotrebi reči „sadržaj“, dok se Bo baš potrudila, sama napisala tekst i to otpevala prvi put na sessionu! Bitno je bilo da sve to ima gruv, da možemo cupkat.
Film je sad pred nama i predstavlja neobičan spoj ritma filmskog i muzičkog jezika. Da li si imao neki primer iz istorije filma kao vodilju?
– Pa osim što sam u detinjstvu, bežeći sa časova u školi, gledao 17 puta „Tommy“ u bioskopu Jadran, te se kasnije nagledao svakakvih filmskih i video projekata u vezi sa muzikom, umetničkim ili akcionim filmovima u kojima je muzika vrlo jaka podloga, kao i klasičnim muzičkim dokumentarcima, nemam nijedan konkretan primer. U filmu se pojavljuju i kadrovi i imidži iz nekoliko omiljenih filmova Crnog Zuba…
Kako i koliko dugo si birao dokumentarne snimke koji upotpunjuju film, kao neka vrsta animacije sastavljena od snimaka iz gradskog života?
– Stvar je jednostavna: video radovi koji su se vrteli iza muzičara na video bimu, sada u filmu često dolaze u prvi plan, pošto sam u montaži sledio mahom ono što je tog trenutka bilo na zidu iza nas… Naravno, negde i nije tako. Tako da je to jedna opšta audio/video improvizacija. Mnogo stvari je bilo prepušteno slučaju i uz višemesečnu montažu i neka montažerska dovijanja, koje sam u stvari stekao baveći se godinama montiranjem video spotova, pokazalo se da sve opet funkcioniše i kreira sadržaj.
Veliki posao otkrivanja druge strane Beograda nikad ne može da se završi, ali jedan mogući pravac si pokazao samim snimcima – od poslastičarnica, preko trafika do zapisa kamera iz ulaza i zgradu. Šta sve to znači Crnom Zubu?
– Crnom Zubu je drago. Milo mi je što sam uspeo da ovekovečim neke trenutke i momente po gradu, kojih, nažalost, danas, samo pet godina posle, više nema, kao što je npr. knjižara „Kultura“, koja se nalazila na plakatu za sessione, potom bioskopi „20 Oktobar“, „Avala“. Da, poslastičarnice koje se takođe gase ili pretvaraju u nešto drugo, sve one kratkotrajne radnjice sa suludim imenima. Tu je i enigma iz mladosti – gargojl u ul. Majke Jevrosime, koji je Crni Zub u prošlosti često posmatrao, kao i uvek inspirativna skulptura Peruna s Novog Beograda..I naravno, puno gradske vreve…
Koja su očekivanja od filma?
– Očekivanja nemam nikakva, ovo je avangardni muzički animirani dokumentarac za određeni broj ljudi koji voli angažovanu muziku… Osim video i audio postprodukcije, ništa se više neće raditi. Mislim da je jedini pravi način prikazivanja – projekcija u bioskopu, „old style“. A ponekad posle može i u disko.
Svi znamo da i Koja i Zeleni i Crni Zub vole da se izražavaju vizuelnim sredstvima. Ukoliko se jednog jutra probudimo i novac ne bude problem, koje filmove bi još voleo da snimiš?
– Kad će biti to jutro? Nešto nisam siguran, ali definitivno volim i mogu da smontiram i smislim još nešto. Ke videme.
Ekipa oko Crnog Zuba
U filmu „Fank-i-lastiš Crnog zuba“ pored Koje se pojavljuju: bubnjari Dušan Đukić Đuka (ex Inammorata, Pop mašina, danas Svitanje, KUD Kolo), Nemanja Aćimović (Sila, Jarboli, Lira Vega), Rade Vulić (Popečitelji), Kele (ex-Disciplina kičme), Alek Petrović (ex – Eyesburn), Buca (Disciplin A Kitschme); basisti Miki Ristić (Darkwood dub), Bata Božanić (RTS Jazz orkestar), Branko Marković (RTS Jazz orkestar), Vladislav Rac (ex KKN, Presing), Švaba (El. Org); udaraljke Dejan Utvar (ex- Eyesburn, kao bubnjar ex-KZU, ex-Lira Vega, Autopark), klavijaturisti Vasil Hadžimanov (Vasil Hadžimanov band, Darkwood dub), Sonja Lončar (ex-E-Play, Jarboli), Miloš Petrović (ex-Jazzy, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti); gitaristi Željko Nikolić (Roze poze), Vlaca Đorđevic (Sila, Lira Vega), Anton (Partibrejkers); flauta Ljuba Paunić (RTS Jazz orkestar), usna harmonika Banana (Električni orgazam); truba Zerkman (ex-Disciplina kičme, ex-Bukvar bukvar, Zerkman Big Bang), alt i bariton saksofon Dule Petrović (Dvojac bez kormilara, ex Eyesburn), trombon Nemanja Kojić Kojot (ex Eyesburn, Hornsman Coyote), koji se takođe pojavljuje u jednoj sceni i kao pevač. Vokali: Cane (Partibrejkers), Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme), Vuča (Darkwood dub), Zoja (Lira Vega), Bojana Bulatović Bo (Bo). Filmsku produkciju, scenario, montažu, režiju kao i kompletne animacije potpisuje Koja lično.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
