Galantna mašinerija

Sad bi drugi deo svog obećanja iz oktobra 2004. konačno mogao da ispuni – pobednik izbora održanih proteklog vikenda njegov je saborac. A ni trenutak ne može biti bolji – Vorholsi su upravo objavili novi album.

Elem, da su Beograđani imali više „sluha“ te jeseni 2004, Srpsku novu 2005. mogli su dočekati uz „We Used to Be Friends“ i „You Were the Last High“, dve sjajne pesme sa tada aktuelnog albuma „Welcome to the Monkey House“, kao i – podrazumeva se – najveće hitove u karijeri grupe, među kojima su i „Bohemian Like You“ i „Godless“ (sa odličnog „Thirteen Tales from Urban Bohemia“ iz 2000. godine). Međutim, karijera benda u drugoj polovini prve dekade novog milenijuma krenula je nizbrdicom, jer tri osrednja albuma – sa, za Vorholse, karakterističnim predugačkim nazivima – „Odditorium or Warlords of Mars“ (2005), „… Earth to the Dandy Warhols…“ (2008) i „The Dandy Warhols Are Sound“ (2009) nisu lansirala nijedan veliki hit, iako je na njima bilo nekoliko dobrih pesama („Down like Disco“ ili „Valerie Yum“, na primer). Glavni razlog neuspeha „Marsa“ bio je sukob Vorholsa i matične kuće „Capitol Records“ (oko novca, naravno), pa je album – kako je to slikovito opisao kritičar NME-a – zvučao kao „pokušaj sedmodnevnog džez-džemovanja korišćenjem isključivo zvukova umirućih mačaka“, koji je izdavačka kuća osujetila insistiranjem da se na CD ipak ubaci i par pristojnih pesama. Bend je, potom, napustio „Capitol“ i 2007. osnovao sopstvenu kuću „Beat the World“, a „This Machine“ je njihov treći album izdat pod tom etiketom.

Sukobom sa izdavačkom kućom se, očigledno, ne može opravdati bezidejnost i beskrvnost prethodna dva albuma, na kojima su Tejlor-Tejlor i ekipa mestimično demonstrirali samozaljubljenost, a mestimično autističnost, ne ostavljajući slušaocima nikakav „ključ“ koji bi im pomogao da dođu do odgovora na jednostavno pitanje: šta bend svojim pesmama uopšte želi da kaže? U (namernim?) nastojanjima da se od publike otuđe, Vorholsi su jednom nogom prekoračili i granicu samoparodije, ubeđujući pritom najupornije fanove (i sebe) da se radi o „istraživanjima novih muzičkih teritorija“ i pokušajima snimanja nekakvog njihovog „Kid A“. Vrag je, međutim, odneo šalu, zaborav je zakucao i na njihova vrata, pa se na „This Machine“ (konačno jedan kratak naziv albuma!) grupa uglavnom vraća staroj estetici, u nameri da kraćim i melodičnijim pesmama vrati publiku koja joj je poslednjih godina okrenula leđa. Da li će u tome uspeti teško je predvideti, ali jedno stoji: „This Machine“ je pristojno delo koje ima nekoliko svetlih momenata, ali i par „crnih rupa“ koje zajedno, ipak, nemaju dovoljno jaku gravitaciju da ceo album povuku u ništavilo.

Pesme koje već tokom prvog slušanja albuma odskaču od ostalih, iskazujući evidentan radijski potencijal, svakako su sarkastična „Enjoy Yourself“ (otpevana u stilu Igija Popa), živahna i ironije lišena „I Am Free“ (sa interesantnim duvačkim deonicama i filozofskim stihom „And when they say payback’s a bitch, It’s a bitch you’ve got to make your peace with“), zatim vanzemaljska „SETI Vs. the WOW! Signal“ (sa rifom ala Kit Ričards i u Stons „fazonu“), te, konačno, balada srednjeg tempa „Rest Your Head“, koja – zahvaljujući vokalnoj interpretaciji – veoma podseća na „Mmm Mmm…“ grupe Crash Test Dummies. Ostatkom albuma dominira melanholija i karakteristično bezizražajno Tejlor-Tejlorovo pevanje, ali to ne znači da se lista melodija vrednih pažnje završava malopre pomenutom „.. Head“. Baš naprotiv, gotska (i na momente jeziva) „Autumn Carnival“, zatim sumorna koenovska šansona „Well They´re Gone“, te završna deprimirajuća „Slide“, predstavljaju najbolje elemente nove Vorhol „mašine“ koji se široj publici – nespremnoj da se bavi „nekakvim slojevitim strukturama“ i navikloj na instant-upijajuće hitove – definitivno neće dopasti.

Najslabiji delovi albuma su nepotrebna i neinventivna obrada Trevisove rudarske „16 tons“, neinspirativni pank-instrumental „Alternative Power to the People“ i šestominutna, pseudofilmska muzika „Don’t Shoot She Cried“, koji predstavljaju recidive bez kojih bi ukupan utisak o „This Machine“ bio još povoljniji. Bez obzira na to, uhu prija činjenica da je faza „eksperimentalne“ muzike (uglavnom) ostala iza Vorholsa, te da su oni rešili da se vrate onom što najbolje znaju, a to je … E, zadovoljstvo da prethodnu rečenicu završi prepuštamo kandidatu sa početka recenzije. Jer, ko to može znati bolje od jednog istinski posvećenog dendi fana! Ocena: 6/10