Gazorpazorp: Mi smo brza generacija u haotičnom vremenu

Nazvan po izmišljenoj planeti iz naučnofantastične serije Rick and Morty, bend čine: Jasmin Rastić, Damjan Nedelkov, Nikola Bajčetić, Miloš Đerković.

Povodom nastupa grupe na MENT festivalu u LJubljani, 10. juna, sa Damjanom i Nikolom razgovarali smo o generacijskom jazu, koncertima i žurkama na skrivenim mestima, dobrim i lošim stranama kapitalizma, o sistemu i muzičkoj sceni koja se sa beogradskog asfalta i alternativnih prostora uvezala sa regionalnom ekipom.

Ta povezanost među scenama isplivala je i na dan promocije splita koji su Gazori radili sa bendom Sv. Pseta. Potrefilo se da njihova koncertna promocija u Božidarcu bude zakazana istog dana kada i promocija novog albuma „Naizust“, hrvatskog benda Seine, u Kvaki 22.

Tik pred koncerte, bendovi su na svojim društveni mrežama objavili informacije da će se vreme nastupa rasporediti tako da se mogu ispratiti oba događaja, i da će oni koji kupe kartu za jedan nastup, prilikom kupovine karte za drugi, dobiti popust na ulaznicu.

Tako se posle neverovatnog nastupa benda Seine u Kvaki, koji je na samom koncertu podsetio da se posle njih svi vidimo u Božidarcu, odvila seoba ekipe na Pseta i Gazorpazorp. Malo je reći da je veče bilo nezaboravno.

Prvo, kako je došlo do Raskršća?

Damjan: Sve je počelo od Wrong Way Kids, Saletovog (Aleksandar Obućina) i Nemanjinog (Nemanjan Ćirić) benda. Dva drugara i ja smo takođe svirali u sa njima. To je bio hard core bend oformljen 2014. i trajao je naredne dve godine. Za to vreme smo snimili dva EP-a, od kojih je drugi izašao prošlog četvrtka. Tu kreće naše druženje. Kad se Kids raspao, ja sam oformio Gazore, a oni su krenuli u Sv. Pseta. Tako je nastao naš prvi split, sa pesmama „Tačke“ i od Pseta „Mene stalno neke cipele prate“. Naš basista Đera tada ulazi u celu priču. U jednom trenutku smo napravili pesmu za koju smo mislili da je sjajno da je Nemanja peva – pesma sa Down There Studio sešna. Došli smo na ideju da snimimo nešto, pa su Sale, Nemanja i Đera bili u fazonu – ‘ajde da napravimo još jedan split… Tako su nastala „Raskršća“.

Sjajno je prisustvovati nastanku i širenju trenutne scene, uvezuju se i bendovi i publika iz čitavog regiona. Kako je sve počelo?

Nikola: Desetak mladih bendova sa alternativne domaće scene objavilo je po jednu pesmu na Hali Gali kompilaciji. To je bio idejni začetak, da bi potom scena spontano krenula da se širi.

Damjan: Nije bilo toliko spontano, Repetitor nas je zvao da im otvaramo koncerte po Srbiji, da bi potom otvarali LJubljanu, Rijeku, Zagreb. Ušli smo u kontakt sa Miranom iz Moonlee – našim sadašnjim izdavačem, i tako smo se povezali sa hrvatskih bendom Seine. Kada smo svirali u Zagrebu Ivan Ščapec iz Seine nam je došao na koncert. Pričali smo o tome da nešto zajedno organizujemo, družimo se, iz iste smo izdavačke kuće…

Nikola: Takođe smo sa Hrvaticama iz benda Žen svirali na Indirektu (Indirect showcase). Zapravo, Moonlee nas je povezao.

Damjan: Napravili smo ekipu iza sebe. Tu je Uroš Milkić koji nas sve vreme snima, dolazi na probe, ljudi iz Pop depresije i Kišobrana koji nam uvek pomažu…

Nikola: Hali Gali nas je ujedinio, a sada svaki bend, kako godine idu, gradi neku svoju ekipu i priču.

Na čemu trenutno radite, u opticaju je i vaš novi album…?

Damjan: Fokusirani smo na nove pesme. Imamo par u pripremi, neke imaju još malo da se gule, neke su jako blizu. Oseća se veliki napredak u smislu funkcionisanja. Na probi brzo dolaze ideje. Nekako smo sigurniji u odluke koje donosimo i sve se kreće brže. Fokusiramo se na vokale. Sve radimo skoro uporedno i to donosi nov trip. Mislim da će album biti bolji od svega što smo do sad uradili.

Nikola: Poučeni smo produkcijskim i drugim iskustvima, na poslednjem EP-u su stare pesme koje su nam ostajale, a sad smo se upustili u nešto potpuno novo.

Damjan: Malo smo i sazreli, pa te emocije umemo bolje da prenesemo na instrumente.

Kad smo kod emocija i ideja, kako one dolaze, kako stvarate?

Damjan: Ideja može da nastane u svakom trenutku, bilo kojoj situaciji, i dobroj i lošoj i nebitnoj… Ideje nastaju non stop. Ne postoji određeno vreme ili osećaj, ideja može da se rodi kad god.

Nikola: Sve vreme dok stvaramo mi smo u nekom procesu.

Na šta se odnose stihovi „Neću na nju da kačim zastave“?

NJu je Jasmin pisao, i ona govori o muzici. Da na muziku ne treba kačiti zastave. Ne misli bukvalno na zastave, nego etikete, od sponzora pa na dalje. Muzika nije stvar za koju se na taj način treba vezivati…

A pesma „Ne bojim se“, koja ima vrlo apstraktne stihove?

Damjan: Ona govori o autodestrukciji. „Zmija koja grize sebi rep“ je čovek koji sebe sjebava. Pesma govori o našoj generaciji.

Nikola: Sve što se dešava je haotično, a pesma govori o tom procesu koji preživljavamo i tome da tek kad ispljuneš problem možeš lakše da dišeš.

Iza sebe imate sjajne nastupe, je l’ imate neke koji su vam najdraži?

Nikola: U SKC-u, kada je Repetitor pravio veliki koncert u Beogradu. To je prvi momenat gde nas oni kao anonimuse izvlače i zovu da sa njima sviramo. Bio je to baš veliki cert, a Jasminu je sutradan bio rođendan. To veče mi je bilo baš, baš dobro.

Damjan: Meni je Hali Gali kada smo svirali u Velikoj sali. Onda u Tvornici kulture sa Repetitorom, taj je bio ludilo. Soma ljudi, ne veruješ, sašili smo Tvornicu! I, isto Hiden BG. Hiden je prostor kod Marakane, pomoćni teren. Kuća u kojoj su drugar Mihajlo – Summer Deaths, i njegova ekipa pravili žurke, ali kao američke iz American Pie i te priče. Kuća na dva sprata, dođe 300 – 400 ljudi. Jednom su tamo nastupali i bendovi, svirali smo mi i Pseta. Sedam dana pre koncerta smo otišli tamo da lomimo zidove čekićima, snimao se neki spot, i poslednji put se organizovala žurka, jer je ta gajba bila predviđena za rušenje. Mislim da je i dalje nisu srušili, ali se više ne prave žurke. To je bilo totalno skriveno, ti se prijaviš, pokupiš kartu, na karti ti piše lokacija, ograničeno na 200 ljudi. Šteta što Hiden više ne postoji.

S obzirom na sve što se dešava, kako gledate na vreme u kome živimo?

Damjan: Volim te male užitke kapitalizma, sviđa mi se što mi je sve na dohvat ruke. Starija generacija ima neko svoje mišljenje o svemu tome, koje rado saslušam, ali ne mogu da kažem da bi se složio sa svim što kažu. Ipak, iako uživam u toj brzini života, u nekom trenutku dođe do prezasićenja. Do problema dolazi jer čovek nema vremena da se odmori i da iskulira. Sistem je napravljen tako da glava ne može da se ohladi. Odgovor na pitanje – kako to da se sredi i dalje ne znam. Smeta mi to što su danas ljudi megalomani, smeta mi taj preterani konzumerizam… Što se tiče kulture, sve je malo otišlo na dole, ali daleko od toga da sam u fazonu „šta je sa kulturom, ne može ovako više“…

Nikola: I u mikro i u makro sistemu je slično, baš zato što smo u vremenu konzumerizma, megalomanije, kapitalizma – to robovlasništvo je problem. Neko te juri da završavaš škole, posao, na poslu te čeka neko sa metaforičkim bičem. Zasedaš od osam, niko te ne pita koliko radiš, i ti više nemaš sebe. U nekom momentu ulaziš u sistem iz koga ne izlaziš do penzije.

Na koji način bi prema vašem mišljenju trebalo skrenuti pažnju na kulturu mladih koja se trenutno stvara?

Damjan: Fali malo više prostora u medijima, da postoji neka dobra muzička emisija, umetnička, kao što imaju emisiju za FDU. Da se scena prebaci na RTS 1, u udarni termin.

Da bi klinci iz unutrašnjosti mogli da isprate šta se dešava na mahom beogradskoj sceni?

Damjan: Da, i da se opet te stvari ne rade krindž, jer je jako bitan način na koji se rade stvari. Mlade generacije treba da prave te emisije. Naravno, u saradnji sa starijim i iskusnijim ljudima. Recept je takav spoj i udarni termin, a sve ostalo nek ostane, splavovi i šta god, jer meni je drago što ove generacije nemaju taj momenat podele – ti si metalac, ti roker. Ne, mi volimo sve i Beastie Boys i Acu Lukasa i Senidu. Aca je najveći roker u Srbiji.

Šta je u srži tog generacijskog nerazumevanja?

Nikola: Digitalizacija i prezasićenost informacijama, sve to je uticalo na jasnu liniju između naših matoraca i nas. Oni ne mogu da shvate kako ja mogu u isto vreme da gotivim narodnjake i rokenrol. A mogu, zato što nema više frakcija, to se izgubilo. Apsolutno smo slobodni i to je prednost digitalizacije. Ona nas je otvorila prilikom odabira muzike, filma, svega. Sa druge strane, negativan aspekt toga je pretrpana glava. Mi smo malo haotična generacija, u odnosu na starije. Strašno smo neorganizovani i srljamo u svim smerovima, punim intenzitetom. Trudimo se sve da postignemo, a u isto vreme te na Instagramu ganja 72 storija, sa 72 žurke. Svuda si i hoćeš sve da ispratiš, jer, jebiga, mlad si. Hoćeš da budeš u aktuelnoj priči. Rezultat je zakrčenje. Mi smo brza generacija u haotičnom vremenu.

Starije generacije su bile privržene ideologijama, možda su zato danas tako ukalupljeni?

Nikola: Tako je, bili su mnogo tvrđi i nedovoljno fluidni da se prilagode. Imali su stigme. Na primer, istog dana kada smo sa Repetitorom imali nastup u SKC-u, preminuo je Sinan Sakić. I pre nego što su krenuli da sviraju pustili su jednu pesmu, jednog Sinana. Tu je blejao neki matorac koji se okrenuo toncu i rekao: „Šta puštaš ovo“, on mu odgovara: „Bend je tražio“. I to je taj trip. Nije stvar u Sinanu, već u pozadini. A mnogo matoraca ne posmatra pozadinu, već samo čuje da je narodnjak i odbaci. Mene keva hejtuje što slušam Sinana.

Kako vam deluje pravac u kome se kreće svet?

Nikola: Kud plovi ovaj brod? Mi kao generacija, baš zato što smo takvi kakvi jesmo, ne pitamo se puno. Sam sistem je takav da se mi ne pitamo, ali ćemo, baš zato što smo toliko slobodni i otvoreni, da jurimo da pravimo što širi prostor. A što se tiče naše scene, trudićemo se da krčimo te RTS zidove.

Damjan: Mi ćemo ostati onakvi kakvi jesmo, a voleli bismo da medijski to što stvaramo bude bolje ispraćeno. Novinari bukvalno kopipejstuju jednu te istu vest, da si ti u fazonu, brate, zašto radiš svoj posao. Više se i ne čudim zašto hoće da prave veštačku inteligenciju. Ne postoji mišljenje i iskrenost. Naravno, čast izuzecima, na primer Oblakoder je stvarno super. Veliki pozdrav za njih!

Nojz i ludilo na koncertu A place to bury Strangers

Otvorili ste koncert čuvenom njujorškom bendu A Place to Bury Strangers, u Dragstoru. Kakvi su utisci sa nastupa?

Damjan: Iskreno sam uživao. Meni je to bio veliki trip, jer ih slušam od osnovne škole, od kada su prošli put bili u Beogradu. Tako da je meni informacija da sam svirao sa njima – mali Daki iz šestog osnovne ne može da veruje! Ali nisam očekivao da neću da prepoznam pesme, već da ću moći da se uživim u taj momenat, ali ne. Sve je bio nojz, sve je bilo ludilo, tako da što se tiče nastupa i performansa, u životu nisam video tako nešto, skidam kapu. Što se tiče fana benda, voleo bih da sam čuo pesme.