Pekinška patka u klubu Fest: „Izvinjavam se Sex Pistolsima što smo ih ponizili, ali sami su krivi!“

Misija nove postave je da prenese energiju novim generacijama, podseti savremenike „kako je to nekada bilo“ i istovremeno reafirmiše pank i rok muziku, a sastav će uskoro moći da čuju i fanovi širom Srbije.

Počeci Pekinške patke ispisali su pank i novotalasnu istoriju bivše Jugoslavije. Pored nemalih javnih negodovanja konvencionalnog dela stanovništva, brojnih zabrana, bend je imao neverovatnu podršku mlađe generacije i generalno ljudi sklonih slobodnim i progresivnim umetničko/muzičkim izrazima. Pekinška patka je pokrenula lavinu koja se više nije mogla zaustaviti. O tim počecima, kao i o predstojećem koncertu Sreten Kovačević govori za Danas.

Da li biste iz vašeg ugla podsetili na neke od događaja koji su vama ostavili najjači utisak i prešli u legende i anegdote koje se prepričavaju?

– Postoje tri ključna nastupa koja su definisala Patku. Naš prvi nastup u Klubu 2, koji je prekinut posle dve pesme jer su šokirani organizatori iz Kulturnog centra, suočeni sa pank ikonografijom koja je za njih bila nepoznata, uplašeni uradili ono što je nama išlo u prilog. Priča se proširila munjevitom brzinom i odvela nas u legendu. Interesantno je i to da je takva reakcija tadašnje vlasti postala obrazac, neopisivi strah od nepoznatog. Drugi nastup je Omladinski festival u Subotici 1979. godine, gde nas je hrabro pozvao Vitomir Simurdić, umetnički direktor. U direktnom prenosu, kao bomba, pokrenuli smo lavinu koja se više nije mogla zaustavit. Prvi put je stavljena neograničena indivdualna kreativnost ispred omeđanog društvenog delovanja. Bili smo melem za medije koji su nas nesvesno zaštitili od mogućih represija. Treći nastup je čuveno snimanje u izlogu koje je po tumačenju čuvara vrednosti bilo direktan napad na tekovine. On je i dan-danas svedočanstvo o tom vremenu. Ono što je najsmešnije u tome je da ni mi ni ljudi sa kojima smo sarađivali nismo imali bilo kakvu nameru da kritikujemo ili rušimo.

Kako u tom poređenju vidite današnje vreme? Da li se i na koji način danas cenzuriše umetnost, muzika i slobodan izraz u (sup)kulturi?

– Istorijski gledano, to je „normalan“ odnos vlasti i umetnosti. Ujedno, taj odnos definiše pravu umetnost u odnosu na ono što se pokušava nametnuti. Mislim da bi simbioza po definiciji bila loša za kulturu i umetnost. Kao primer je Fondacija Evropska prestonica kulture koja se našla između Gradske uprave koja je izgurala sjajnu ideju, osvojila titulu i obezbedila sredstva, i umetnika koji su imali velika očekivanja. Rezultat je dubok jaz na kulturnoj sceni Novog Sada, koji je novi izazov za Gradsku upravu.

Kako je politika uticala na rad benda, da li vas je i kako spoticala u stvaranju ili inspirisala na bunt?

– Bilo je par pokušaja napada preko medija po zadatku, ali su to bili zakasneli pucnji u prazno. Ono što je bilo interesantno je vidljiva podela unutar tadašnjeg rukovodstva gde smo mi bili sredstvo za potkusurivanje. Naš bunt se odnosio na aktuelnu muziku i ništa drugo.

Sada ste pojačani mladom ekipom, predstavite nam nove članove i njihove muzičke ekspertize.

– Nova Pekinška patka i nije baš tako nova, tu smo Cila i ja, a pomažu nam Sava, Nemanja i Stefan. Oni nisu ni rođeni kada smo mi stvarali, ali su se brzo uklopili jer je naša muzika van vremena. Sada zvučimo baš onako kako sam uvek želeo. Možda je malo neobično da unutar benda imate različite generacije, ali to ovde nije slučaj, Cila i ja i dalje imamo 25 godina.

Za koje vaše pesme biste rekli da komuniciraju kao univerzalne spoznaje društva ali i refleksija tadašnjeg vremena, ima ih dosta, koji bi bio vaš uži izbor?

– Ceo album „Plitka poezija“ je legat Pekinške patke koji se i dan-danas sluša. Pesme sa tog albuma su jedinstvene, nikada pre i posle nije snimljeno ništa slično. Razlog je njihova jednostavnost, iskrenost i duhovitost. Kada bi mi danas neka od tih pesama pala na pamet, odmah bi je odbacio. Samo mladalačka ludost može da iznedri takvu „budalaštinu“. Današnja muzička scena je „kastrirala“ mlade umetnike koji i dalje pokušavaju da se smeste u neki od postojećih okvira. Nadam se da negde u nekom podrumu vežbaju neki klinci i valjaju se od smeha dok sviraju, i to je dovoljno da im bude dobro. Nema potrebe da postanu slavni.

I da ne biste ostali zaglavljeni u prošlosti, koje nove pesme predstavljate publici i po čemu su one značajne?

– Isključivo sviramo „Plitku poeziju“. To je ono što publika želi i očekuje. Četrdeset godina radim koncerte i uvek se zajedno sa publikom naježim od: a sada ćemo svirati stvari sa našeg novog albuma. Da bi neka pesma bila izvođena na koncertu moraju postojati kriterijumi koji nisu nimalo naivni. Ne zaboravite da je neko platio da vas sluša. To je velika odgovornost. Posledica toga je da naš nastup traje 45 minuta!

Da li i u kom kontekstu pank u suštinskom smislu i danas postoji?

– Iskreno sam oduševljen koliko je pank prisutan i dan-danas, direktno ili kroz uticaje. Klinci obožavaju tu formu jer je ona najmanje zahtevna pa samim tim lako dostupna. Pank se „uglavio“ i ne mrda.

Uskoro nastupate u Festu, koji su vaši izazovi i dalji planovi?

– Za mene je najveći izazov tog i budućih nastupa što publika ne zna šta da očekuje. Slično je bilo 2008. godine na Exitu. Bio je dovoljan prvi rif na gitari da 40.000 ljudi potpuno poludi. Izvinjavam se Sex Pistolsima što smo ih ponizili, ali sami su krivi!