Gitaristički heroj

Najbolje i za naš standard skupe karte za ovaj koncert rasprodate su još zimus kada je koncert najavljen. Ostala je samo još poneka ulaznica najniže kategorije – za neverne Tome koji nisu na vreme hteli da kupe licencu za učešće u religioznoj svetkovini poklonjenja autentičnom božanstvu.

Retko kada se novinaru dogodi da posle 33 godine pisanja ponovo piše o istoj temi i da u napisu stavi istovetan naslov. Moj prvi muzički tekst u životu (a drugi uopšte) pojavio se u studentskom časopisu The Illium dalekog oktobra 1977. godine u Mineapolisu. Tamo sam tokom maturske godine ne samo živeo, već i naučio osnove novinarskog zanata, demokratije, rok i džez istorije, tolerancije i zajedničkog života u multikulturnom društvu mnogih rasa, religija, etniciteta i kultura. Ali u Minesotu sam stigao već hronično zaražen rok i džez kulturom, noseći svoju „bolest“ iz male, ali kulturno emancipovane zemlje kao što je u to doba bila SFRJ.

Kada sam video da će Erik Klepton svirati u Mineapolisu, svom uredniku (profesorki žurnalistike) predložio sam da napišem prikaz koncerta – i za to dobio saglasnost, uprkos tome što je muzička rubrika bila rezervisana za jednu koleginicu koja se muvala sa lokalnim muzičarima. Ali, postojala je jedna prepreka: moji američki domaćini (ili roditelji kako ih i dan-danas zovem) nisu hteli da me puste na koncert u Met Centar, jer je par meseci ranije za vreme koncerta Led Zeppelin došlo do incidenta u kome su neki posetioci bili povređeni. Međutim, snalažljivost je jedna od vrlina koju svaki novinar mora da ima – a pogotovo početnik. Roditeljima sam rekao da idem na večernju smenu posla u restoranu Burger King, a najboljem drugaru Majklu rekao da me pokupi ispred restorana svojim kolima i da ga častim kartom za koncert.

Aktuelni album koji je Klepton tom prilikom promovisao bio je „Slowhand“, sa koga su potekli neki do danas najveći njegovi hitovi – „Wonderful Tonight“, „Cocaine“, „Lay Down Sally“… Koncert je bio čaroban – i ja sam u svom prvom muzičkom napisu konstatovao da Klepton i posle 15 godina karijere ostaje gitaristički heroj. Jedino što svoj debitantski tekst nisam smeo da potpišem imenom i prezimenom – da me roditelji ne bi otkrili da sam bio u Met Centru.

Dve godine kasnije, Klepton je prvi put stigao u Beograd i održao dva rasprodata koncerta u hali Pionir. Kao student prve godine prava koncert sam gledao iz prvih redova, ponosan pred drugima što mi je to već drugi susret sa božanstvom gitare. Tokom turneje kada je prvi put stigao i kod nas, Klepton je snimio dvostruki koncertni bum „Just One Night“ u tokijskom Budokan teatru, objavljen naredne 1980. godine.

Od 1981. godine počinjem da pišem tekstove o muzici u „Ekspres politici“, a već od naredne 1982. promoter Toni Sabol me uzima u svoju ekipu koja je tokom osamdesetih godina dovodila inostrane umetnike u Jugoslaviju. Debitovao sam maja 1982. godine sa koncertom Alvina Lija, legendom Vudstoka i umetnika koga sam takođe imao prilike da slušam za vreme školovanja u Minesoti. Na jesen 1983. godine Toni Samol nas je sakupio i otkrio da ćemo krajem januara 1984. u Hali 1 Beogradskog sajma raditi koncert Erika Kleptona. To je do tada bio naš najveći projekt – a rekord od preko 18.000 prodatih ulaznica za koncert stranog umetnika u Beogradu ostao je važeći sve do dolaska Rolingstonsa pre nekoliko godina.

Kleptona je na turneju vodio legendarni engleski agent-promoter Harvi Goldsmit, čovek koji je sa pokojnim Bilom Gremom sledećeg leta organizovao Live Aid. Moj zadatak je bio da budem domaćin Harviju i da ga prošetam gradom. Sa nama je pošao i klavijaturista Kris Steinton – koji će svirati sa Kleptonom i 9. juna u Areni. Otišli smo do Kalemegdana, pogledali tvrđavu i muzej – a stari vuk Harvi je odmah uočio prostor koji bi mogao da posluži za koncerte – igralište KK Partizan. Odoka je rekao da tu staje oko 10.000 ljudi – i pogodio je. Prošle godine je tu svirao sastav Simply Red pred baš toliko ljudi. Vraćajući se Knez Mihajlovom ka gradu, Kris Steinton je foto-aparatom uslikao milicajca kako hapsi ulične prodavce. A onda je moja malenkost za dlaku sprečila otkazivanje koncerta – nadobudni pozornik je postrojio Krisa i kao „sumnjivog stranca“ ili „špijuna“ hteo da ga hapsi zbog slikanja službenog lica. Ja sam milicajcu rekao da je reč o umetniku koji te večeri svira i da pozove nadređenog da ga pita šta da radi. Sva sreća da je sa druge strane „motorole“ bio neki razuman starešina koji je pozorniku naredio da odmah pusti umetnika i da mu samo osvetli rolnu filma. Harvi Goldsmit je Krisu procedio: „Da si ovo uradio u Londonu, sigurno bi otišao u zatvor, ovi policajci su bili fini.“ Nekoliko meseci posle koncerta Kleptona u Beogradu, ja sam dobio paketić iz Engleske: Kris Steinton mi je poslao na poklon retku majicu sa jednog humanitarnog koncerta i pismo-zahvalnicu što sam ga spasao. Kada je pre tri godine bio u Beogradu sa Ritam Kingsima Bila Vajmena, ja sam mu prišao u Domu omladine i podsetio ga na naše poznanstvo. Sutradan smo Kris, ja i gitarista Alvin Li, koji je takođe bio deo Kleptonovog tima 1984. godine, proveli celo prepodne u hotelu Hajat u sećanjima na muziku i ljude koje poznajemo. Mog sada već dugogodišnjeg prijatelja Krisa Steintona, imaću priliku da pozdravim i 9. juna.

Sam koncert Erika Kleptona na Sajmu 1984. godine bio je nezaboravan, uprkos betonskom ambijentu koji je težak za ozvučavanje i nekomforu za publiku koja može samo da stoji. Erik nije mnogo pričljiva osoba, ali kada uđe u prostoriju, vi prosto osećate zračenje njegove aure. Upoznao sam mnoge velike umetnike, ali taj osećaj energije u vazduhu koju oko sebe emituje božanstvo gitare doživeo sam samo u njegovom prisustvu. Imajući privilegiju da stojim na krilu pozornice tokom probe i koncerta, Eriku sam u šali dobacio: „Ako budeš imao problema sa glasom, ne brini, ja znam većinu tekstova napamet“. On se samo nasmešio i posle koncerta mi poklonio potpisanu propusnicu, trzalicu sa svojim inicijalima i flašu vrhunskog francuskog belog vina. Otvorio sam je tek deset meseci kasnije, kada sam sa društvom proslavljao diplomiranje. A trzalicu sam kao svojevrsnu relikviju poklonio gitaristi Galije i Pan benda Banetu Raduloviću – jer je red da bude kod pravog muzičara, a ne nekog nadobudnog muzičkog kritičara.

Harvi Goldsmit, legendarni britanski impresario, ovog puta neće doći u Beograd sa Kleptonom jer više ne sarađuju, ali će se pojaviti 7. jula kada nam prvi put u Srbiju dovodi Kleptonovog muzičkog saborca i legendu gitare Džefa Beka.