Malo je verovatno da je Edi Veder, pevač i frontmen Pearl Jama, ikada čuo za Vidosava Stevanovića, a kamoli pročitao njegov „Testament“, pa mu se stoga i ne može zameriti što je u sumornoj, akustičnoj baladi „Pendulum“ maltene prepevao prvu rečenicu romana („We are here and then we go, my shadow left me long ago“), nagoveštavajući njome osnovnu temu desetog po redu albuma grupe – suočavanje sa prolaznošću života i onim što nas na njegovom kraju neumitno čeka.
U prilog ovome svedoči i najbolja kompozicija na „Lightning Bolt“, sentimentalna klavirsko-gitarska balada „Sirens“, u kojoj se Veder neuvijeno pita da li mu se približava sudnji čas („Hear the sirens… The sound, echoing closer, will they come for me, next time?“), svestan nepredvidivosti njegovog dolaska („We live our lives with death over our shoulders“), ali i toga da jedino posvećenost voljenoj osobi može odagnati crne misli i životu dati puni smisao („I studied your face, the fear goes away“).
„Lightning Bolt“, slično albumu „Backspacer“ iz 2009, potvrđuje da Veder i njegovi kompanjoni nisu više oni besni, buntovni momci koji su pre dvadeset i nešto godina albumima „Ten“ i „Vs.“ snažno podupreli grandž revoluciju; danas su u godinama bliskim pedesetim, porodični su i materijalno obezbeđeni ljudi, pa je normalno da su im misli okrenute dijametralno suprotnim temama od onih kojim su se bavili na početku karijere. „..Bolt“, uglavnom, nastavlja trasom koju je njegov prethodnik zacrtao, s tom razlikom što su na njemu – iako su teme pesama daleko od veselih – prisutni i optimizam i životna radost, koji su, verovatno, posledice činjenice da su članovi benda sada zadovoljni svojim životima („All the demons used to come around, I’m grateful now they’ve left“, iz balade „Future Days“), svesni da ne može svako priuštiti sebi ono što oni mogu („This could be good as it gets, How’s the view from the fence“, iz psihodeličnog valcera „Infallible“).
Međutim, evidentno je i da su prohujale godine i borbe sa vetrenjačama (čitaj: muzičkom industrijom) isisale dosta energije iz benda, što se uočava kad se klasici iz devedesetih „Animal“, „Porch“ ili „Go“ uporede sa bržim pesmama na „..Boltu“. Uvodni rok „Getaway“ (sa još jednim samozadovoljnim stihom „I found my place and it’s all right“), zatim lošim genetskim nasleđem inspirisana „My Father’s Son“, te bluz-rokerska „Let The Records Play“ predstavljaju grupu dinamičnijih pesama, koje se – iako sasvim solidne – svojom energijom ne mogu ni primaći najboljim radovima grupe i zvuče manje kao grandž, a više kao klasični američki rok. Jedino se za pankerski bučnu „Mind Your Manners“ može reći da je u stilu najboljih Pearl Jam pesama, a Vederova interpretacija iste dokazuje da je njegov instrument jednako moćan i sugestivan kao u danima kada je svet prvi put čuo za petorku iz Sijetla.
Iako nosi gromovito ime, „..Bolt“ nažalost retko uspeva da „sprži“ slušaoca, pa je tako umesto očekivane oluje iz Sijetla stigla tek malo jača kiša, nalik onim koje se zaborave odmah nakon što poslednja kap dotakne tlo. Neko će reći da album uopšte nije loš, ali bend ovog kalibra mora da pruži mnogo, mnogo više. Jer – da parafraziramo Spajdermena – veliko ime sa sobom povlači i velika očekivanja.
Ocena: 6/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
