Hackedepicciotto: Andergraund ne prati pravila industrije, niti političkih igara i moći

„Muzika je za mene sredstvo komunikacije sa tvorcem, kreacija sama po sebi“, kaže Aleksander Hake, a Danijela de Pičoto dodaje: „Za mene je to diskusija o temama koje su mi važne – prijateljstvo bavljenje životom, spiritualizam i nomadstvo“.

Aleksander je basista i originalni čaln legendarne nemačke grupe Einstürzende Neubauten, a Danijela umetnica i suosnivačica berlinske Love parade, nekadašnja članica kultnog sastava Crime & The City Solution.

Zajedno čine sastav Hackedepicciotto, i povodom nastupa u Beogradu govore za Danas.

Aleksandre, vi ste sa 15 godina postali član grupe Einstürzende Neubauten; ne mogu zamisliti zabavu koju ste proživeli, mladi, a u jednom tako izuzetnom bendu. Kako je to izgledalo?

Aleksander: Tako što bih bežao iz škole i provodio vreme u sjajnoj prodavnici ploča ZENSOR, gde sam prvi put otkrio sve te uvrnute i nezavisne muzičke grupe kao što su Throbbing Gristle, The Plastic People of the Universe, The Nihilist Spasm Band, The Los Angeles Free Music Society i druge. Pošto sam bio barem sedam godina mlađi od svih ostalih, svi su me znali kao onog ludog klinca koji voli isključivo najčudniju muziku. Imao sam dosta privilegija, tipa, nisam plaćao ulaznice za koncerte. Tih prvih nekoliko godina najviše su uticale na moje formiranje, jer sam tako stekao osnovno muzičko obrazovanje, slušajući sve te ekstremne stvari i gledajući gotovo sve muzičare koji su u to vreme dolazili u Berlin da sviraju.

Kako ste se inicijalno zainteresovali za muziku?

Aleksander: Kao dete bio sam zaluđen za sve što je imalo veze sa naučnom fantastikom i hororom. Verovatno su mi roditelji prerano dozvolili da previše gledam televiziju. No, iz nekog razloga sam se ozbiljno zainteresovao za zvučne elemente tih filmova. Kada sam dobio prvi kasetofon i mikrofon, sa oko šest godina, počeo sam da tražim i pronalazim čudne zvuke i naučio kako da ih produciram na svoju ruku, a u cilju kreiranja radio drama u stilu „Rat svetova“. Psihodelični rok, poput ranih Pink Floyd-a ili Alice Cooper-a, brzo je preko panka odveo do onoga što će postati prvi talas industrijske muzike. Tako da mi nikada nije bio prioritet da naučim da virtuozno sviram neki instrument. Bubnjao sam i stvarao čudne zvukove.

Tokom ranog perioda grupe Einstürzende Neubauten eksperimentalni i improvizovani stil živih nastupa benda ponekad je izazivao probleme sa vlasnicima lokala i organima reda. Da li je postojala određena provokacija koju je Einstürzende Neubauten gajio i šta je najviše izazivalo uzrujanost kod moralno osetljivih?

Aleksander: Ne mislim da smo ikada imali ideju da uvredimo nekoga moralno. Problem je bio što bismo razbijali stvari, uništavali ozvučenje, bušili rupe u binama, palili vatru i generalno bili pretnja po okolinu stavljajući publiku i sebe u opasnost. Narušavali smo tu vrstu odgovornosti. Retrospektivno gledano, zanimljivo je shvatiti da su većina tih stvari izgledale mnogo opasnije nego što su zaista bile, dok druge nisu imale toliki teatralni impakt. Ipak, srećan sam što sam ih preživeo.

Da li danas imate takve vrste neprijatnosti sa nadležnima?

Aleksander: Pa, nakon 11. septembra, sve je veoma drugačije. Stvari koje smo nekada nosili i čak unosili sa sobom u avione! Danas to ne bi bilo moguće.

Kultura se drastično promenila od osamdesetih i devedesetih, od kada ste počeli da stvarate. Da li vam neke društvene promene posebno zapadaju za oko?

Aleksander: Kada smo počinjali, postojala su tri nacionalna TV programa koji su se završavali oko ponoći – nacionalna himna, a onda beli šum do sledećeg jutra. Cele noći skoro da nije bilo nikakvih distrakcija, morali ste da stvarate sopstvenu zabavu. Sada je prilično nemoguće koncentrisati se na bilo šta, u bilo koje doba dana, jer postoji internet, društvene mreže, email i servisi za slanje poruka. Samo pokušajte da vidite koliko dugo možete da izdržite bez da ih proveravate.

Producirali ste muziku za fenomenalan film Fatih Akına „Glavom kroz zid“ i bili ste glavni lik u Akınovom dokumentarnom filmu „Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul“. Šta možete da nam kažete o vašem filmskom iskustvu?

Aleksander: Volim da pišem muziku za pokretne slike, bilo da je u pitanju dugometražni film ili dokumentarni. Čak ni svi filmski profesionalci nisu poimali da su filmovi sačinjeni od dva jednako važna dela – vizije i zvuka. Ovaj drugi se često još uvek smatra samo upotrebnom robom.

Danijela, vaše profesionalno iskustvo je neverovatno, umešani ste u osnivanje berlinske Love parade i na mnoštvo načina uticali ste na neverovatne promene u kulturi. Da li biste sa nama podelili ideje koje su vas pokretale?

Danijela: Preselila sam se iz NJujorka u Berlin 1987. Bila sam fascinirana gradom koji je bio krcat sa muzičarima, umetnicima i veoma jeftin. U poređenju sa NJujorkom, nije bio ni opasan, pa mi je izgledao kao raj. A kako su umetnost i muzika meni uvek bile najvažnije, odmah sam zaronila u kulturnu scenu i bila oduševljena što postajem deo te neverovatne kreativne scene.

Kako u poređenju sa tim periodom posmatrate savremeno društvo?

Danijela: U poređenju sa osamdesetima današnji svet je previše usmeren na profit. Naravno da je važno da možeš da zaradiš kao umetnik, ali meni je i dalje najvažnija kreativna strana. Umetnost/muzika su glasovi koji govore o duši čovečanstva, temi koja nema veze s moći ili novcem. Mnogo je teže preživeti radeći ove stvari danas, ali je zato još važnije. Umetnost može pružiti nadu i utehu u ovim teškim vremenima i možda čak ponuditi opcije koje politika ili industrija ne mogu. Tudim se da to i radim svojim stvaranjem.

Svirali ste u mnogim sjajnim bendovima, možete li nam reći više o vašem muzičkom poreklu?

Danijela: Naučila sam da sviram klavir sa šest godina, a violinu sa deset. Moja prva i najvažnija inspiracija bio je Ennio Morricone. Pevala sam u mnogim horovima kao mala, što sam obožavala. Svojim kompozicijama volim dodavati čudne zvuke, neobične instrumente i govornu reč. Uvek sam volela poeziju i jezik. To su zapravo moje najveće inspiracije.

Možete li nam kada je umetnost u pitanju dati bliži, lični opis inspiracija, osećanja, stilskih uticaja i atmosfere vašeg dela?

Danijela: Na neki način, oduvek sam bila osoba koja se bavi različitim disciplinama – crtanje, slikanje, pevanje, sviranje instrumenata. Baš kao što imamo ruke, oči i usta da radimo različite stvari, tako mi ima smisla i da se krećem između disciplina kako bih višestrano izrazila svoje misli. To je moj način suočavanja sa životom i pokušaj razumevanja stvari. Introvertna sam, pa tako stvaram svoj univerzum u kom se osećam prijatno. Generalno, imam vrlo nadrealističku, poetsku viziju – ne volim mržnju, zlo ili veštačko, volim prirodu i snove. Sve se to spaja u mojim instalacijama.

Vaša likovna umetnost je nadrealna, sa dodirima art bruta, mračna, ali vrlo lepa. Šta odražava?

Danijela: Volim fantaziju, bajke i sve što ruši okvire normalnosti. Sve to se preliva jedno u drugo kao akvarel. Aleks kaže da sam prirodno opijena – ne trebaju mi droge da bih imala vizije. Svet je univerzum čudnih bića i čudnih događaja za mene, i to izražavam svojim radom.

Zajedno činite Hackedepicciotto i oboje ste duboko ukorenjeni u andergraund i alternativnu scenu, da li biste komentarislali značaj ovih scena u odnosu na mejnstim?

Danijela: Andergraund propituje sve. Ništa se ne podrazumeva i nije profitno orijentisano, ne prati pravila industrije ili pravila političkih igara i moći. Mi smo poput korena civilizacije – uvek prevrćemo zemlju da bismo stvorili nove misli i mogućnosti.

Aleksander: Ono što mi radimo zahteva malo više pažnje i posvećenosti kako od „potrošača“ tako i od nas samih, za razliku od mejnstrima. Morate da se udubite, da gledate i slušate kako biste to cenili. Ponosan sam na to što se naše stvaralaštvo ne kvalifikuje za „pozadinsko korišćenje“.

Okolina u kojoj stvarate, kao i instrumenti koje birate utiču na vaše kompozicije. Šta nam možete reći o inspiracijama, ali i o vašoj potrebi da se zajedno izražavate?

Danijela: Odrasla sam kao nomad. Moj otac je bio hirurg u američkoj vojsci, pa smo gotovo svake godine putovali s jedne na drugu lokaciju. Zbog toga sam nemirna. Volim otkrivati nove destinacije, nove kulture i upoznavati različite ljude. Alex i ja volimo da se inspirišemo različitim predelima, pa uvek pokušavamo da snimamo muziku na zanimljivim lokacijama. Stvarali smo u Austriji, Meksiku, pustinji u Kaliforniji itd. Lično ne volim glatke, digitalne zvukove. Volim grub, analogni šum kombinovan sa neobičnim instrumentima. Sviđa mi se zvuk starih tradicionalnih instrumenata, iako ih ne sviram na tradicionalan način. Na primer, stavila sam bas žice na svoj hurdy gurdy (gudački instrument). Raditi zajedno sa Aleksandrom je divno jer nikada ne znam šta će sledeće smisliti. Vrlo smo različiti, ali ta razlika čini našu muziku posebnom. On voli glomazni zvuk, ja volim tihe melodije; on je zaljubljenik u računare, ja ne uopšte; on dolazi iz DIY sveta, a ja iz sveta klasične muzike. Nikada nije dosadno!

Aleksander: Nivo razumevanja i poverenja koje Danijela i ja imamo jedno prema drugom nešto je što lično nikada nisam postigao ni sa kim drugim i sumnjam da bih mogao ostvariti u ovom životu. Zajedno se krećemo kroz spoljni svet kao plemenska zajednica, kao banda dvoje, ako hoćete, i stvaramo kao ravnopravni partneri, deleći naša istraživanja i resurse kako bismo došli do nečeg posebnog. NJena nepokolebljiva iskrenost i autentična vizija čini naš rad jedinstvenim i autentičnim; dok sam ja više bokser u srcu – reci mi šta, gde, kad i koliko je plaćeno i razmotriću zadatak koji je pred nama. Jedino nas – nas dvoje zajedno, može odvesti bilo kuda.

Vaš novi album „Keepsakes“ snimljen je u jednom od najstarijih studija u Evropi, Auditorium Novecento. Kakvo je bilo vaše iskustvo, a koje ideje stvaranja albuma?

Danijela: Kao što sam već pomenula, Morricone je moja najveća inspiracija. Kada smo otkrili studio u Napulju, saznali smo da je Ennio tamo nekoliko puta snimao. To je učinilo snimanja albuma „Keepsakes“ magičnim. Bilo je nadrealno hodati kroz Napulj ujutru do studija i raditi na ovom drevnom mestu na kojem je čak i Caruso snimao. Ispod studija se nalaze ogromni podrumi sa snimcima svih operskih pevača iz dvadesetih godina. Veoma prašnjavo i jezivo – a to sam obožavala! Album je posvećen najvažnijim ljudima u našim životima i našim najvećim inspiracijama. Dok smo snimali, često sam imala osećaj da stoje pored nas duhovno i, dok sam svirala, svaki put sam iznova osećala njihovu prisutnost. Divan način povezivanja sa njihovim duhom.

Aleksander: Tradicionalni studio za snimanje je u umiruća vrsta, na korak do istrebljenja. Danas se većina muzike stvara uz pomoć računara. Čak i orkestarske partiture mogu se aranžirati i snimiti pomoću uzoraka biblioteka zvuka. Ipak, postoje mesta koja su posebna, nekako sveta. Legendarni studiji poput Sun u Memfisu, Hitsville u Detroitu, Abbey Road ili stari snimateljski prostor u Hansa u Berlinu odišu određenim duhom, što omogućava stvaranje izuzetne muzike. Auditorium Novecento je jedno od takvih mesta.

Koje teme istražujete u vašoj muzici?

Aleksander: Muzika za mene je sredstvo komunikacije s tvorcem, kreacija sama po sebi, kako god to želite da nazovete.

Danijela: Za mene je uvek razgovor o temama koje su mi važne – poput prijateljstva, suočavanja sa životom, spiritualizma (produhovljenosti) i nomadstva.

Radujemo se nastupu Hackedepicciotto u Beogradu, kao i koncertu Einstürzende Neubauten u Zagrebu. U čemu leži vaše zadovoljstvo putovanja i nastupanja širom sveta?

Danijela: Naš svet je neverovatno prelep. Ima toliko divnih ljudi, gradova, kultura i prirodnih čuda, te se uvek osećam duboko zahvalno što mogu toliko toga da doživim uz pomoć muzike.

Aleksander: Dobiti povratne informacije od publike je momentalno zadovoljstvo. No, povremeno volimo i da odsednemo u lepim hotelima.