„Heaven“ uz Depeche Mode

Koncert je počeo nešto malo pre nego što je najavljeno, tačnije u 10 minuta do 21 sat pesmom „Welcome To My World“ sa novog albuma, uz minimum osvetljenja ali sa šareno-kružnim projekcijama na video bimovima na stejdžu i na dva krila sa strane pored bine. Naredna pesma „Angel“, takođe sa novog albuma „Delta Machine“ donela je zakucavanje bubnja i elektronski zvuk basa, propraćen sa crvenim reflektorima i projekcijama na bimovima. Sa završnim rifovima, harizmaticni frontmen Dave Gahan je kratko pozdravio publiku rečima: „thank you very much, good evening Belgrade“ pa je usledila euforija uz treću pesmu – stari dobri hit „Try Walking in My Shoes“. Izgleda da se još jednom potvrdilo nepisano pravilo da najveće oduševljenje fanova uglavnom izazivaju stari hitovi, pogotovo kada su u pitanju bendovi koje smo najviše voleli i slušali pre 15-20 ili više godina, a takvi (nažalsot, kao po pravilu) najčešće dolaze kod nas da sviraju. Neke jeste vredelo čekati, a među njima definitivno jeste Depeche Mode. Nastavili su sa ređanjem takvih (starih dobrih) hitova koji ne mogu da vas ostave ravnodušnim, kao što su „Precious“, nostalgija uz „Black Celebration“, podizanje atmosfere sa „Policy of Truth“… Psihodelično crveni usporeno-lebdeći vatrometi i varnice projektovani na bimu uveli su nas u melodiju pesme „Should Be Higher“ sa novog albuma, koja uživo možda zvuči i efektnije nego verzija na studijskom snimku, čemu je doprineo i Gahan, vrteći se u krug sa raširenim rukama na mahove kao u transu, što je još više „psihodelizirano“ uz perkusijama obogaćen ritam-tam-tam pred sam kraj. Zatim je usledilo nešto što nismo očekivali – „Barrel of a Gun“ je krenuo legendarnim bas gruvom da bi na samom početku ceo bend zastao. Dave je rekao: „it’s my fault, you played to hard, let’s play this song again“, ali ista stvar se ponovila na takođe na samom početku, da bi ponovo prekinuli i zatim po treći put počeli, konačno je odsviravši do kraja. Ne znamo šta je tačno bilo po sredi, izvinili su se zbog „tehničkih problema“, ali publici kao da nije smetao ovaj kiks, dešava se i najboljima jednako kao i najgorima, a u ovom slučaju usprkos grekama intenzitet doživljaja nije bio umanjen, delovalo je kao samo jedan „human touch“ celoj priči, tj pesmi. Potom je usledila nešto duža pauza između pesama, tokom koje je Gahan (ne zna se zašto) sišao sa bine, da bi uz jedno kratko „sorry about that“ krenuli prvi rifovi „Only When I Lose Myself“, i iako se čarolija pomalo rasprišla zbog ovih pauza, bend se vrlo brzo vratio u formu i nastavio sa prvim singlom sa novog albuma – divnom pesmom „Heaven“, propraćenom snimcima članova benda u raznim prirodnim okruženjima, od šume, preko obale okeana do poljani, na momentima sa naočarima za varenje, pogleda uprtog u nebo ili heaven… Potpunu promenu i novi donela je „Soothe My Soul“ sa aktuelnog albuma, kao da su se uz ovu numeru i plave i zelene top reflektore ponovo probudili i pokrenuli i bend i publika.

Ponovo su usledili obećani svima dobro poznati hitovi kao što su „Qusetion Of Time“ i himnična „Enjoy The Silence“ na čijem su kraju zakuvali sjajan instrumentalni solo koji je pokrenuo ljude na ples i skakanje. Konačno je počeo, u verziji usporenoj kao ona kada je obradio Džoni Keš, čuveni gitarski rif „Personal Jesus“, da bi nakon prve strofe ubrzali i atmosferu podigli do usijanja. Nažalost, ta je pesma za nas novinare bila oproštajna, kako bi ispoštovali rokove i na vreme otišli do svojih redakcija da bi izveštaj sa koncerta moga da se nađe u sutrašnjem (tj sada već današnjem) broju novina. U odlasku sa Ušća u noć ispratili su nas odjeci predivne pesme „Home“.