Foto: Zoran Laki LazarevićNe. Čak ni u najluđim snovima. Kao i svi klinci koji počinju da sviraju se „lože” da nastupaju sa svojim idolima ali nisam nikada mogao da pomislim da ću biti na istoj bini sa „Dip Parplom” i Ijanom Gilanom. Mašta nema granice ali moja to nije mogla da dosegne. Ali, kada se to desilo, posle toliko godina shvatiš da u životu ništa nije nemoguće i neverovatno.
Kao klinac sam slušao „Dip Parpl” i počeo da sviram baš uz njihovu muziku. Na Tašu sam osetio „koliko godina sad stvarno imam” a da na tom svom izabranom muzičkom putu o kome sam sanajao kao dete nikada nisam skrenuo ni „levo ni desno” ni „gore ni dole”. Samo pravo i tvrdi rok.
***
Taš je bio pun i polovina od tog broja su bili ona stara, proverena publika ali me je iznenadio broj mladih na koncertu. Svirao sam i sa „Smakom” 2016. godine na Ušću pred 35.000 – 40.000 ljudi ali je osećaj na koncertu „Dip Parpla” bio drugačiji „lajv”. Tašmajdan ima tribine pa je publika bukvalno oko vas, sa svih strana a ne na distanci. Neverovatan osećaj. Lep, dosta prisniji.
***
Ljudi pričaju „to je mašinerija”, mnogo para, „okreću se kamioni i avioni”… I, verovatno jeste tako. Ali, gledajući njih, „Parpl” na bini, svu tu energiju svhati – ipak je to ljubav prema muzici. Ne radi se tu o parama. Oni su odavno rešili svoju egzistencijalnu i materijalnu situaciju a sve što oni rade na bini rade vrlo opušteno, baš kul i vidi se iz ljubavi. Jer, videti Gilana sa 79 godina kako peva satima na sceni i koliko se on i svi ostali trude na koncertu jasno ti je da oni i danas publici daju svoj maksimum.
***
A, sve je počelo još davnih sedamdesetih u osnovnoj školi. Počeli smo da slušamo „Bitlse” i uz ta neka tri-četiri akorda smo naučili da sviramo i „pravimo pesme”. A onda je usledio „veliki skok” i prelazak na „Dip Parpl” i „Blek sabat” i bendove koji su imali taj tvrđi zvuk koji smo mi bukvalno „u svojim ušima već čuli” u smislu da smo znali šta volimo i hoćemo a kada smo ih „otkrili” samo smo konstatovali „hej, pa i mi hoćemo da zvučimo baš ovako”.
***
Bili smo svi iz jednog naselja, najlepšeg u Kragujevcu Erdoglije, u kojoj ja i dan danas živim i išli u istu školi „Stanislav Sremčević” u jedno odeljenje. U četvrtom razredu smo se „skupili” Miša Raca bubnjar, Zvonko Pantović Čipi pevač i ja kao gitarista. Bio sam inicijator te naše muzičke priče. Tada je bilo u modi ići na radne akcije. Na taj način smo se družili zbližavali. Ja sam kao desetogodišnjak bio 1978. godine na radnoj akciju u Sarajevu i tu sam upoznao Ivicu iz Karlovca. Taj momak je svirao akustičnu gitaru. Tih mesec dana na Ilidži gledao sam sa divljenjem i čuđenjem kao on „to radi”. Ljudi oko njega su pevali i cela ta atmosfera oko te jedne gitare je bila neverovatna.
***
Moj otac Žikica je svirao akustičnu gitaru. Imali smo je u stanu. Čim sam došao iz Sarajeva otišao sam do tadašnje „Prosvete” i kupio nov komplet žica. Nisam znao kako se menjaju pa sam to usput učio. Ali sam gitaru osposobio i prisvojio. Znao sam da je donesem i zasviram na školskim proslavama i manifestacijama. Svirajući na njima uz par akorda pokušavao sam da dočaram onu atmosferu koju je Ivica pravio u Sarajevu. Uspevalo je. Nisam imao klasičnog učitelja gitare. Ali, u naselju Erdoglija gde se skupljalo po 100 klinaca dolazili su momci koji su znali da je sviraju poput Kamenčeta i Milana Korice. Gledajući njih kako sviraju sam sam „skidao fore”.
***
Vežbao sam toliko da sam popustio u školi pa su mi roditelji zaključali gitaru u orman „dok ne propravim ocene”. Ipak, od samog starta imali smo punu podršku svojih roditelja i „vetar u leđa” što se tiče muzike. U podrumu zgrade napravili smo diskoteku gde je uvek bila gužva i gde smo se svakodnevno okupljali i slušali baš album „Mašin hed” od „Parpla”. Kada sam kasnije pitao roditelje kako im nikada nije smetala buka odgovorili su im da im je bilo drago „što znaju da smo svi tu” na jednom mestu.
***
I Čipi je počeo da svira gitaru. On je išao u literarnu sekciju i pisao je pesme. Uz naše dve gitare i zajedničke akorde počeli smo da sklapamo neke prve naše „stvari” onako kako smo misli „da tebaju da zvuče”. Odmah nam se priključio bubnjar Miša Raca. U odnosu na nas dvoje koji smo bili sa gitarama klinački još uvek nespretni on je bio veliki talenat. Još kao klinci, upravo iz razloga što je on bio tolko dobar bubnjar, smo zvučali, dobro, čvrsto. Raca je bio atrakcija, onako mali sedne za bubanj, bukvalno se ne vidi iza njega ali to zvuči mnogo dobro. Moćno.
***
Sa 11 godina smo već prevazišli samo svoje naselje i počeli da „silazimo” do grada. Obreli smo se te 1979. godine ispred Doma omladine. Čuli smo muziku i videli gužvu. Nešto se dešavalo. Virili smo kroz prozor podruma – bila je to proba grupe „Smak”. Znao sam da postoje ali nisam imao prilike da ih vidim i uživo poslušam. Već prvi kontakli sa njima i Domom omladine zauvek su „betonirali” naše opredeljene da ćemo do kraja života da se bavimo muzikom. Nema drugog.
***
U to vreme u Kragujevcu, svakog ponedeljka se održavao u Hali „Jezero” neki veliki rok koncert: „Atomsko sklonište”, „Bijelo dugme”, „Smak”, „Riblja čorba”, „Parni valjak”, „Divlje jagode”, „Azra”… Sve popularne grupe iz ex YU su nastupale jednom nedeljno u „Jezeru” a mi smo kao klinci sa gitarama dolazili ispred službenog ulaza u halu i čekali da bend dođe i pitamo čika Žarka koji je bio direktor hale „da pita njh” da li možemo da nastupimo kao predgrupa. Povremeno su nam davali priliku i tako smo se kalili svirajući pred pet-šest hiljada ljudi.
***
Zvali smo se „Pontonski most”. Hteli smo da bude neki most jer je to asocijacija za spajanje ljudi, ideja, svih lepih stvari. Čipi je predložio – pontonski jer se svuda i brzo sklapa i rasklapa. Što se ne bi zvali tako? Usvojeno. Imali smo kontinutet jer smo mesečno svirali bar jednom-dva put kao predgrupa velikim bendovima. tada su hale i stadione punili rok bendovi. Narodnjaci jednostavno nisu postojali u našim životima. Oni koji su hteli njih da slušaju morali su da potegnu do Ibarske magistrale. Oni su imali svoje a mi svoje mesto. To su bili svetovi koji se nisu doticali.
***
Papazjaniju će kasnije napraviti bivši rokeri koji će preći u narodnjake. Oni će izmiksovati rok sa narodnacima a publika je progutala tu serviranu udicu i to je kod nas danas izraslo u kulturni mejnstrim. Rok muzika je postala nešto alternativno, andergraund. Rokeri imaju publiku ali nemaju scenu. Danas kada snimiš album sa nešto tvrđim zvukom bukvalno nemaš gde da ga promovišeš. Osim par emisija na nacionalnim frekvencijama (da ih sada ne nabrajam) samo na po nekim jutarnjim programima i emisjama šarenog tipa. A, pesme koje su nekada promovisane u programima kao kultni „Hit meseca” slušaju se i danas. Rok bendovi imali su onda u medijima veliki vetar u leđa.
***
Stekli smo veliko iskustvo i nabacili „veliku kilometražu” svirajući po koncertima, kafićima poput „Dvadeset keca”, „Akademije”, „Flaminga”… u Domu omladine i na svm gradskim manifestacijama. Kao generacija otišli smo u vojsku svi istovremeno, čak smo Čipi i ja bili zajedno u Nišu u vojnom orkestru. Tu smo i napravili skoro čitav prvi album. Puno demo snimaka smo uradili jer tada nije bilo lako doći do studija i vinila. Kao bend iz provincije nismo imali prilike da objavimo „nosač zvuka”.
***
Sa grupom „Debela Nensi” snimili smo zajdničku kasetu. Oni su snimali u „Drugoj maci” kod Enca Lesiča a mi u studiju Olivera Jovanovića na Slaviji gde nam je producent i snimatelj bio Cvele iz „Bajage i instruktora”. Sa „Nensi” smo 1984. godine nastupali prvo u Splitu gde je sa nama pevao i Goran Karan pa u zagrebačkom SKUC-u. Sa tom demo kasetom sa pet naših pesama otišli smo u stidijo kod Laze Ristovskog. Njega smo upoznali kada smo bili prdgrupa „Divljih jagoda” na turneji „Motori” gde je on nastupio kao gost. Ipak, pošto je je njegova supruga vesna Kragujevčanka, kontaktirali smo ga preko moje majke Ljilje koja je radila u kancelariji u „Filipu Kljajiću” sa njegovim tastom čika Miletom.
***
Iznenadilo nas je kako je ljubazno, odmah pristao da se nađe sa nama i presluša snimke. Čipi ja smo seli u kola i otišli za Beograd. U studiju, dok je slušao pesme, nismo progovorili ni reč. Kada se završilo okrenuo se i rekao nam: „Momci, ovo je odlično. Želim i hoću da radim sa vama. Ja sam vezan za Kragujevac ali vam to ne bi pomoglo da pesme nisu dobre”. On nam je bukvalno „otvorio vrata” cele ove priče u kojoj smo i dan danas i mnogo sma mu zahvalan na toj podršci.
***
On je preuzeo na sebe da snimke odnese u PGP RTB koji je bio izdavač ali nas je naterao da promenimo ime. Tada smo se zvali „Bledi ruž” a već je postojala grupa „Ruž”. U leto 1990. godine smo bili sa devojkama na moru. Sa recepcije sam se javio Lazi da vidim kako sve napreduje. Odmah mi je rekao da imamo novo ime, jedna, efektna reč, prosta, na srpskom, odmah „u glavu” – „Osvajači”. Kum je bio Saša Gajović, urednik „Pop roka” koji se tada družio sa njim i nama i dolazio u Lazin studio u Košutnjaku.
***
Omot za prvi album „Krv i led” nam je uradio Vidan Papić i sve je leglo na svje mesto i dobilo svoj pravi smisao. Laza nas je u produkciji naš „siroviji” i tvrđi zvuk malo „umekšao” ali bio je u pravu. Pesme su bile baš pitke. PGP kao izdavač radio je po „receptu” da sva svoja izdanja šalje svim radio stanicama u Jugoslaviji. Kada se to zavrtelo na radio stanicama dobili smo priliku da se pojavimo na televiziji i promovišemo to što volimo da radimo.
***
Promociju tog albuma je pomogao i kragujevački SKC i „Scena” koji su radili turneju na kojoj su svirali: EKV, „Piloti”, Rambo Amadeus, Nele Karajlić, Neša Galija, „Ante portas” i mi. Kada smo svirali u Zaječari Milan i Margita su nam rekli da smo jugoslovenski „Kvin” zbog toga što „vas publika jednostavno, baš voli”. Nisam nikad imao tremu ali se uvek naježim od onog huka u hali ili na stadionu kada nas voditelj najavi. U tome, iskreno, uživam i danas.
***
Vozim kola i na putu od Beograda do Kragujevca me zaustavi saobraćajna policija. Pandur mi traži vozačku, saobraćajnu i ličnu kartu. Onako, zagleda me, duga kosa, sumnjiv sam mu. Pita me čime se bavim, Kažem da sam muzičar. On pita, kakav muzičar? Kažem sviram u rok grupi a on pita u kojoj? Mislim se gde si ti čuo za nas ali mu odgovorim – „Osvajači”. A, pa imam vašu ploču „Krv(avi) led” (ipak je pandur) i pokaže mi samo – pali.
***
Na žalost počeo je rat i sve se urušilo kao kula od karata. Hteli smo i dalje da se bavimo muzikom ali je to na ovim prostorima zbog razaranja bilo nemoguće. odlazimo na jedan koncert u diskoteci „Atlantida” u Paraliji. Posle tog nastupa su nas „kaparisali” i angažovali za sledeće koncerte. Ostali smo skoro dve godine u Grčkoj svirajući i pripremajući drugi album u „Atik” studiju u Katerini kod našeg prijatelja Janija. svirali smo 1994. godine na promociji filma „Vizantijsko plavo” u Atini. Predrag Milutinović Preža iz „Scene” nas je posle koncerta „Rock’n’Rol Zauvek” na beogradskom Sajmištu pozvao rekavši nam da je atmosfera bolja da je vreme za drugu ploču.
***
Drugi album „Sam” snimamo kod Bob Narandžića u studiju „Oranž” u Kragujevcu. Laza je dolazio kod nas i radio sve vezano za klavijature. Uključili smo i mlađu generaciju Nebojšu Jakovljevića Šoneta kada Laza nije mogao da svira. Kada je ploča izašla takođe u izdanju PGP sad RTS (omot je ponovo radio Vidan Papić) tog leta 1995. godine svirali smo na Rondu u Budvi, a nije bilo mesta, stanice, plaže, bašte, kafića, gde se po ceo dan nisu vrtele pesme „Osvajača” sa prvog albuma. Posebno nas je forsirao Radio „Elmag”.
***
Kada je Album izašao Đorđe Ninkov, direktor PGP-a nam je doneo paket ploča i kaseta u Crnu Goru. Po povratku svratimo u „Elmag” u Podgoricu da im poklonimo nov album. Na startu iskušenje, radio na 12 spratu solitera a lift ne radi. Istrajali smo i sa dušom u nosu pokucali na vata radija. Kažemo – mi smo „Osvajači” a oni nas samo gledaju. Poklonimo im album „Sam” a oni nam onda pokažu prvi „Krv i led” čiji se omot bukvalno raspao od korišćnja. Sednemo u kola odvrnemo radio a „Elmag” odmah pusti celu ploču.
***
Već su se uveliko forsirali CD-ovi, a PGP je taj „novi nosač zvuka” čuvao isključivo za tiražne narodnjake. Posle godtovanja na „202” javi nam se Saša Gočanin, direktor prve izdavačke kuće „Tejk It Or Liv It” i predložio da nam izda disk sa pesmama sa oba albuma „osvajači 1991 – 1995”. Drugi album je ponovo „vratio” na stanice i prvi. Krenuli su ponovo koncerti ali i novi sukobi i ratovi.
U bendu smo poremećene odnose, jer je naš prvi bubnjar Miša Raca je imao probleme sa drogom. Čitava ta naša, nekada dečačka priča je se jako poljuljala. U jednom trenutku mi je Čipi najavio da će da napusti bend i da planira da radi nešto komercijalnije. Bilo mi je baš teško jer smo bili jako dobar tandem. Šone i on prelaze za Beograd i osnivaju grupu „Prvi čin” i snimaju „Vino crveno” sa kojom nastupaju na „Sunačanim skalama” a mi smo nastavili dalje sa pevačem Nenadom Jovanovićem iz Rume.
***
Vežbali smo kod Gorana Sorgića Sorge u školi „Stanislav Sremčević” u kojoj smo pre 20 godina i počeli sa njim snimili singl sa pesmama „Minut ćutanja” i „Samo ti” kod Dobrice Andrića Andre u Kragujevcu. Laza Ristovski je takođe učestvovao u toj priči a producent je bio Rade Ercegovac. Ploča se dobro zavrtela pogotovo u Republici Srpskoj. Prvi dan kada je moglo da se izađe iz zemlje posle bombardovanja 1999. godine otišli smo tamo i ostali dva meseca promovišući singl na turneji od 27 koncerata.
***
Izdavač našeg CD-a Gočanin me je pozvao i rekao mi da Čipi i produkcija „City Records” sprema zdanje pod nazivom „All Stars Osvajači” sa „Vinom crvenim” ali i ostalim našim pesmama. E, tad mi „baš nije bilo dobro”. U razgovoru „na daljinu” sa Čipijem „nije bilo prijatno”. Gočanin ih je kao izdavač uz naše ime i ovlašćenje tužio u vezi imena. U istom trenutku u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine i Čipi i ja smo podneli zahtev za zaštitu imena. Rekli su nam da dok traje spor obe grupe mogu da koriste isto ime.
***
Mi smo sa Nešom Jovanovićem izdali album „Vrelina” 2000. godine a oni „Vino crveno”. Svi su se zbunili, isto ime a različit zvuk i postave su stvarali veliku zabunu.
Ročišta su trajala dve godine, sudski troškovi su se nagomilali a njhovi advokati toliko jaki, da i ma koliko mi je to teško palo napravili smo vansudsko poravnanje. „Osvajači” su za mene završena priča.
***
Oženio sam se, dobio ćerkicu i počeo da radim sa pevačem Borisom Aranđelovićem i „Dinosurusima” (Slobodan Stojanović Kepa iz „Smaka” na bubnjevima, Dejan Ilić Cvika, bas i Petar Veinović, druga gitara). Sa njima sviram i „Ribljom čorbom” sviramo u jedan od većih koncerata na satdionu OFK Beograda. Ponovo osećam onaj „huk” publike na stadionu. Vratio sam se.
***
Zaposlio sam se u Domu omladine, gde smo svi počinjali kao muzičari. U nekoj opuštenoj gradskoj priči 2005. godine naš prijatelj Dejan Dačović Dača, koji je takođe svirao kao basista jedno vreme u „Osvajačima” pozvao je Čipija i mene da se okupimo u staroj postavi i napravimo koncert na Trgu kod Gimnazije. Okupili smo se, „zakopali smo ratne sekire”. Posle mnogo godina „Osvajači” su ponovo svirali u Kragujevcu a trg kod Prve gimnazije je bio mali da primi sve koji su došli da nas slušaju. Atmosfera je bila neverovatna. „Osvajači” se u originalnoj postavci više nikada neće okupiti jer nas je, na žalost, pre mesec dana zauvek napustio Miša Raca.
***
Sa Čipijem sam sada u dobrim odnosima, on je meni za prvi album „Epiloga” 2016. godine radio stihove za pesmu „Sneg” koju je pevao duet Bora Đorđević i Predrag Pavlović a ja sa sam „Osvajačima” na albumu odsvirao gitaru u nekoliko stvari. Radili smo zajedno i na projektu „Čipi i industrija” u koji je bio uključen i Dragoslav Tanasković Trnda 2011. godine.
***
Sa bendom „Epilog” ponovo sam krenuo da radim autorsku priču i prepoznatljiv tvrđi zvuk, Ponovo kreću koncerti, festivali, bajkerski moto skupovi, dani piva, Gitarijada u Zaječaru, Bir Fest na Kalemgdanu… Svake nedelje, svaki vikend se negde svira i putuje. Prvi album „Nova tempore” (omot ponovo Vidan Papić) izbacujemo 2016. godine. Bitno je da kontinuitet postoji. Kao autor nisam hiperaktivan u smislu da često snima i izdajem ploče (i sa „Osvajačima” i kasnje prosek mi je album na svake četiri godine) kao gitarista znam koliko je bitno da stalno sviram.
***
Koliko smo bili u pravu kada smo počinjali da sviramo pre više od 40 i kusur godina dokazuje to da iste one pesme koje smo napravili pre tri i po decenije se idanas slušaju i „vrte” na radio stanicama. Kada pesme toliko „traju” to je potvrda autoru da to što nije radio nije bilo uzalud i najveće priznanje. Kada se publika poistoveti sa tvojim pemama onda si ti kao muzičar svoju misiju ispunio.
***
Tokom ovih 12 godina smenjuju se muzičari i sradnici i u jednom trenutku Neša Jovanović iz Rume dolazi na mesto pevača u „Epilogu”. Obnovili smo sardnju 2022. godine i sa „Smakom” nastupamo za Dan grada -Đurđevdan na Trgu slobode ispred grdske skupštine. Primetili su nas ljudi iz „Skaj mjuzik” produkcije i pozvali da za njih snimimo album „Obraz”. Radili smo ga u studiju Doma omaldine a producent nam je bio Ivan Ilić Čili. Promovisali smo ga prošle jesenu u beogradskom klubu „Kuglaš” u Ćušinoj.
***
To je bila promocija samo za prijatelje i novinare a veliku, koncertnu smo opočeli pred sam kraj godine u hali kragujevačkog Šumadija sajma. Za julijansku Novu godinu smo imali veliki nastup na trgu u Rumi. A, onda je došla priča „Dip Parpl”. Na samom kraju leta, 30. avgusta nastupamo na kragujevačkom Trgu vojvode Radomira Putnika na 3. festivalu Rock It a već sutradan imamo čast da smo na Ušću gde sviramo na koncertu povodom 40 godina od izlaska Bajaginog albuma „Pozitivan geografija”. Epilog u ovom slučaju nije kraj već početak.
O sagovorniku
Dragan Urošević Uroš rođen je 26. novembra u 1966. godine u kragujevačkom naselju Erdoglija (ume da istakne – „kvalutetna berba”) u kome živi i danas. Svirao je sa mnogim bendovima ali njegov autorski rad se vezuje za grupe: „Pontonski most”, „Bledi ruž”, „Osvajači” i „Epilog”. Autor i koautor je hitova: „S kim čekaš dan”, „Gde da pobegnem”, „Pronađi me”, „Možda nebo zna”, „Maska”, „Duša kad izneveri”, „Krv i led”… Radio je i sa bendom „Boris i dinosaurusi” (Borisa Aranđelovića pevača „Smaka”), kao i muziku za predstave u kragujevačkom Teatru. Zaposlen je kao tonac u kragujevačkom Domu omladine u kome je kao klinac imao prve probe. Otac je dvadesetjednogodišnje Eme. Sluša pravu muziku.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
