Joakim Kun, definitivno nije imao razloga da se uči osećaju za džez. Odrastavši sa džezom još u svojoj dečjoj sobi u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ovaj originalni gospodin, prava kosmopolitska pijanistička legenda savremenog džeza, prešao je dugi put preko Zapadne Nemačke svoje mladosti, Pariza i Kalifornije, natrag do Ibice, gde sada živi, pun zadovoljstva da po svojoj volji ispituje odnose između džeza, Mediterana i Afrike.
Joakim Kun sa svojim „Chalaba“ Trijom nastupa uvodne večeri Beogradskog Jazz Festivala, u ponoćnom programu Doma omladine, nakon otvaranja sa Petom Metinijem u Sava centru.
- Kako ste otkrili klavir? Je li to bio neki zvuk kod kuće, kod roditelja u Vašoj porodici, ili sa ploča i među prijateljima? Da li ste već u dečjem dobu regularno počeli sa klasikom?
– Moj brat Rolf Kun, stvarno najbolji klarinetista na svetu, inače petnaest godina stariji od mene, vežbao je da svira svoj instrument i slušao ploče još dok sam bio mala beba, i to u istoj sobi u kojoj sam bio i ja! Tako sam ja zapravo počeo da sviram klavir već sa pet godina, zahvaljujući mojoj majci, svirao sam recimo Roberta Šumana na svom prvom koncertu kada mi je bilo šest godina. Umeo sam da čitam muziku u to doba bolje nego slova, čak mislim da sam najpre i naučio note.
Naravno kasnije sam ozbiljno izučavao klasičnu muziku i proveo u tome otprilike punih dvanaest godina, ali znam da sam već od svoje osme godine osećao da mogu biti samo džez muzičar i ništa drugo – tačnije od onog momenta kad me je moj brat jedne večeri odvukao na koncert Četa Bejkera.
- Da ostanemo za trenutak kod klavira – šta je za Vas bilo najteže da savladate na instrumentu u ranim danima? Klasična tehnika, količina vežbanja ili neki poseban drugi zahtev?
– Pošto je moj fokus uvek bio na muzici, nisam imao previše teškoća. Naravno, raditi na tehnici je više nego važno, jer morate biti osposobljeni da odsvirate ono što čujete, ali je u svakom slučaju mnogo važnije šta imate da izrazite. A da bi zaista imali šta da izrazite morate biti u transu.
- Da li čovek danas mora da završi neku akademiju ili može da se upozna sa jazzom i samouk – kakva je važnost školovanja?
– Pa, ne možete se nikad stvarno naučiti osećaju za džez negde. Ili ga imate ili ga nemate.
- Šta za Vas predstavlja Ibica, Vaše aktuelno stanište?
– Ibica za mene znači sada moj dom. Kao mladić, imao sam viziju kako ću jednom u budućnosti živeti na pustom ostrvu okružen plažama, morem i predivnom prirodom. I evo sada, ovo ostrvo mi daje inspiraciju da pišem muziku, da slikam i bavim se mnogim kreativnim stvarima, različitim drugim oblastima umetnosti. Na prvom mestu je, ipak, mogućnost da radim na muzici i da zapravo stalno sviram sve bolju muziku.
- Predstavite nam, na kraju, svoj aktuelni repertoar i program sa kojim dolazite na Beogradski Jazz Festival kao trio?
– Sa ovim našim Trijom, koji postoji već šest godina i ima četiri CD-a, osećamo da gradimo jedan veoma pozitivan pristup muzici, jer se kroz njega susreću razne kulture, stalno učimo jedni od drugih. Jedan član nam je iz Španije, drugi iz Maroka, pa smo jedna sasvim jedinstvena mešavina uticaja koji dolaze iz Afrike, Arapskog sveta, Evrope i iz škole improvizacije. Ramon Lopez živi u Parizu, i poznaje arapske uticaje u španskoj kulturi kao svoj džep, a takođe je već poznat i po svom „new jazz“ načinu sviranja. Program na koncertu u četvrtak 27. oktobra na Beogradskom Jazz Festivalu će biti baziran na našim najnovijim albumima „Chalaba“ i „Out Of The Desert“, sa temama koje je napisao naš treći član, Mažid Bekas. On je najčuveniji marokanski muzičar – majstor na „guembriju“, a njegovo pevanje naprosto obožavam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
