Imala bih tremu samo pred Brajanom Ferijem

Izveštaji iz Haga su obeležili vašu dosadašnju novinarsku karijeru. Da li vam je to dovoljna „oznaka“ i šta biste zapravo želeli da bude kruna vašeg rada?

– Meni je Hag bio odskočna daska i veoma sam ponosna na taj deo moje karijere. Trudila sam da to odradim najbolje što mogu i baš mi je drago kada vidim i čujem da su ljudi to prepoznali. Da, imam konkretnu želju koja nije vezana za Hag. Volela bih da budem izveštač uživo iz Brisela u trenutku kada Srbija postane članica Evropske unije. Plašim se samo da se ne penzionišem pre tog trenutka s obzirom na to kako stvari trenutno stoje. Bilo bi sjajno da to bude kruna moje karijere i naravano da B92 to prvi objavi.

Za razliku od mnogih vaših kolega, vi nemate taj uslovno rečeno agresivan i žestok pristup sagovornicima, iako postavljate podjednako delikatna pritanja. Da li ste se svesno odlučili za takav stil?

– Ne osmišljavam ja taj deo, jednostavno sam takva. Imam poštovanje prema gledaocima, kući u kojoj radim, poštovanje prema sagovorniku i to ne često zbog njegovih dostignuća i imena, već zbog toga što mi je on došao u kuću. Nisam pristalica toga da pristojnost treba da bude u prvom planu i veoma cenim kolege koje imaju taj malo žešći nastup. Trudim se da pitanja ne budu blaga, ali to tako izgleda u mojoj izvedbi. Ja dovoljno zastrašujuće izgledam sa svojih 180 centimetara i onda verovatno imam potrebu da ublažim svoju pojavu. Obično sam viša od svih svojih sagovornika, a možda i deblja.

Posedujete zavidno novinarsko iskustvo, rad u radiju Index, NIN-u, beogradskoj kancelariji Unmika, televiziji Politika, te sada u B92. Da li je televizija vaše definitivno opredeljenje?

– Rad na televiziji nosi sa sobom ogroman adrenalin. Borba sa sagovornicma, pokušaj da ih savladate, to se često ne vidi u pisanim intervjuima. Ovo je adrenalin koji mi trenutno najviše odgovara. S obzirom na to da se produžava radni vek nisam sigurna da ću moći do 70 godina baš ovim tempom , ali videćemo… Veoma volim ovaj posao, volim ono što radim, ljude sa koijma radim, taj osećaj u redakciji. Kod nas je non-stop debatni klub, u šali kažemo da bismo mi sigurno pobedili i Farmu i Velikog brata kada bismo stavili kamere u redakciju. Ali to je upravo ovaj posao i njegova čar, stalno ste u nekoj debati sa kolegama, sa sagovornicma, sa samim sobom. Toga nema u običnom „ofisu“. Nije fraza da kad si novinar novinar si 24 sata. Na drugačiji način čitaš novine, na drugi način gledaš televiziju, na drugačiji način primaš informacije koje ti prijatelji daju o nekim ljudima, događajima, jednostavno uključen si 24 časa. Ali i pored svega toga, mislim da sam normalna.

Koliko se privatno razlikujete od Ljubice Gojgić koju gledamo na televiziji?

– Dosta se razlikujem. Ljudi kada me vide na ulici kažu“koliko ste visoki“, onda da bolje izgledam u prirodi nego na ekranu i da sam manje ozbiljna u prirodi. Ja najviše volim kada mi kažu da bolje izgledam u priodi . Nisam klaber uopšte. Najbitnije mi je da ne sedim u uvredljivom okruženju, gde su ljudi bahati, nevaspitani i bučni. Bavila sam se kulturom na radiju Index i obožavam pozorište, s tim što je ranije bilo više vremena pa sam gledala sve predstave od prve do poslednje i uživala sam u tome. Volim film, volim muziku ali tu sam potpuno tanka. Za moj ukus prijatelji često kažu da je na granici kiča. Mada je teško da se Brajan Feri može svrstati u tu kategoriju. Posetila sam ove spektakularne junske koncerte, to sam doživela kao deo opšte kulture. Baš sam komentarisala pre neki dan sa prijateljima da nema ni u Njujorku da u šest dana vidite Eltona Džona, Dilana, Kleptona i Vinvuda. Lepo je što što su svi oni, svako pojedinačno imali više publike od Jelene Karleuše.

Osećate li i dalje neku vrstu treme ili tenzije uoči bitnog izveštavanja ili intervjua?

– Tu je recept vrlo jednostavan. Kada sam otišla u Hag da izveštavam, to je bilo moje prvo živo uključenje. Nije bilo pripreme. Tremu sam savladala trudeći se da ono o čemu ću pričati držim u malom prstu. Kada znate šta hoćete da kažete kamera vam postaje kao deo nameštaja. Štrecnem se od svakog sagovornika, imam frku jer se borim sa vremnom od osam minuta, razmišljam da li ću uspeti da izvučem šta želim, da li ću da odreagujem na pravi način. Nismo ja superwoman, pa se dešava da kada se ugasi reflektor ja kažem „jao ono pitanje…“ Trema je samo oko toga da li ćete baš da briljirate. Mada, kada bih sela preko puta Brajana Ferija, onda bi sigurno bilo treme.

U kolikoj meri ste samokritični?

– Posle svakog izdanja vesti pogledam snimak, prokontrolišem da li me je citirala neka agencija. Obraćam pažnju na pitanja i naravno na to kako sam izgledala. Volim da gledam snimke svog rada, ali ne da bih narcisoidno uživala u rezultatima. Često sma nezadovoljna, jer uvek može bolje. Nekad sam toliko ubijena, ali tada sebi kažem „čekaj, za dve nedelje, dva meseca, dve godine nećeš se ni sećati tog trenutka, idemo dalje“. Naravno, nekada sam zbog dobro obavljenog posla toliko srećna da jedva dodirujem tlo.

Veliki brat u najgorim izdanjima nije bio kao Farma

– Ne nalazim na odgovar na pitanje zašto je Farma toliko gledana, osim ukoliko odgovor nije evidentan i ne otkriva tužnu realnost da jako veliki broj ljudi mnogo vremena provodi u kući, uz televizor, ne radeći ništa. Mislim da je broj ljudi koji po šest sati dnevno gleda Farmu zapravo tragedija našeg društva. Pri tom, B92 je imao Velikog brata i to je bio kompromis, pokušaj da se privuku gledaoci koji inače nisu gledali naš kanal. Međutim, Veliki brat u svojim najgorim izdanjima nije bio ni blizu onome što sad gledamo na Farmi – napominje Ljubica Gojgić.

Publika B92 je jako stroga

– Naša publika nam stalno šalje poruke „mi hoćemo od vas vesti, Insajder, Reakciju, vrhunski sport, programe koji se ne pojavljuju na drugim televizijama, nećemo da nas B92 zabavlja“. Naša publika je strašno stroga. Imam utisak da svi žele da postoji jedna televizija kao što je B92, da svi žele program gde će biti suočavanje sa prošlošću, da vide šta se dešava u haškim sudnicama, a onda sa druge strane svi su i napadali B92 zašto to prikazuje. Ljudi žele da vide ko su ti tajkuni, ko su ti vlasnici Srbije, a onda nema dovoljno razumevanja za probleme koji nastanu na B92 zbog takvog programskog opredeljenja. Mesecima se čaršija bavi pričama ko gde prelazi, da televizija propada. Niko da se javi i da pita da li treba pomoć da preživi nešto što je drugačije od svega ostalog – kaže Ljubica Gojgić.