Industrija treba uvek da nam bude na pameti

– Industrija je bila prvi pravi veliki andergraund klub koji se bavio striktno plesnom elektronskom muzikom. Tu se profilisala jedna nova scena, disk džokeji. Ono što je specifično za Industriju i što čini veliku razliku između onoga što se danas dešava jeste to vreme. Bili su to jako teški, siromašni dani u Srbiji i Industrija je za nas bila oaza. Nikada nisam bio na samom muzičkom čelu, ali sa mojim prijateljima iz B92, te Gordanom Paunovićem, Vladom Janićem i Božom Podunavcem imali smo veče koje se zvalo „Divine“. I upravo za taj „Divine“ mnogi vezuju početak kvalitetne haus muzike u gradu. Ali, lepe stvari uvek imaju kraj. Mi smo možda i prerano ubili „Divine“. U prvom trenutku kada smo videli da pada atmosfera, mi smo samo prestali da to radimo. Industrija je postala nešto drugačije, bacila se na tvrđi tehno, onda trens i tu više za nas nije bilo mesta. U svakom slučaju, to je bio klub gde smo ponikli, stekli tehniku, upoznali publiku i postavili Beograd na klupsku mapu Evrope i sveta. Činjenica je da je iz ovog kluba ponikla čitava nova generacija, uključujući nezaobilazne Marka Nastića i Dekija Milićevića.

Treba li Beogradu i danas jedna takva Industrija?

– Mislim da je Beograd ušao u novu fazu razvoja klupskog života. Industrija kao Industrija treba da nam bude na pameti. Ali vremena se menjaju i klubovi se menjaju. Industrija je bila mesto gde je dolazila i starija ekipa, ona je bila stecište gradske ekipe, koja je bila tu i zbog muzike ali i zbog kulture. U tom periodu desila mi se jedna stvar koja mi se nije sviđala. Ona je determinisala klupski život. To je bila prva turneja „Lucky Strike“ prvi komercijalni događaj na višem brend marketing nivou. Obišli smo celu Srbiju i Crnu Goru, a završilo se na Kalemegdanu i došao sam do zaključka da je to malo previše za mene, jer teško komuniciram sa tom publikom i na događajima gde ima 10.000 ili 15.000 ljudi. Moje srce je u nekoj drugoj priči, u priči od 300 ljudi u klubu, muzici koju teško možeš da pustiš tolikom broju ljudi na livadi.

Da li ste u tom periodu razmišljali o „raskidu“ sa didžejingom?

– Neki ljudi samo uđu u muziku i izađu, a ja bez nje ne mogu. Posle tog „Lakija“ i dolaska novog biznis modela beogradske klupske scene, povukao sam se na dve godine. U tom periodu sam čuo mnoštvo ploča i osmislio koncept „mala žurka za prijatelje sa vrlo ekskluzivnim gostima“, cilj mi je bio i podrška mladim lokalnim snagama, ne samo na rejv sceni, već podrška svemu što je kvalitetno. Gosti koji dolaze na Disco Not Disco nisu striktno disk džokeji već ljudi koji posmatraju muziku na malo šire. Prava stvar u Beogradu se dešava na brodiću 20/44, u Šipražju, Vošu, KC Gradu, ponekad Tube, a retko kad mi se desila neka velika stvar na livadi.

Kako je nastalo veče Disco Not Disco?

– Pre svega došlo je do kristalizaije ideje o žurci u klubu koja liči na privatnu žurku. To je bila nukleus ideja. To su uže specijalizovane žuke, koje nemaju sponzora, niti reklamu. Imam četrdeset godina, ovim poslom se bavim od kada znam za sebe i zaista mi nije potrebno neko reklamiranje. Moja sva koncentracija vezana za Beograd i klabing i sve što ide oko toga je samo dodatak na veče Disco Not Disco što radim sa Tošketom i Švabom. To je uvek otvorena žurka i ko god treba i želi da uđe na žurku ali i nema para ući će, bitno je samo da zna o čemu se radi i da lepo pita. Ljudi stalno govore „Beograd je dosadan, nema gde da se izađe“. Pa, ljudi morate malo da se potrudite.

Da li je laka dostupnost muzike dobra ili loša pojava za di džej scenu?

– Danas je u suštini lako biti di džej. Više nikoga ne moraš da cimaš za rukav i moljakaš za ploče. Ja sam imao šemu sa stjuardesama iz Jata i otkad znam sa sebe nekoga molim da mi donese ploču sa neke tačke sveta. To je internet rešio. Postoji snobi didžej priča da to ništa ne valja. I ja bih tu priču pričao da živim u Njujorku gde postoji prodavnica ploča sa najnovijim izdanjim i tada i tamo bi mogao da kažeš – ja sma čist ko suza, ja vrtim samo vinil. Što se Beograda tiče, interenet je najbolja stvar koja se desila.

Uz vaše ime često idu razni epiteti tipa „omiljeni didžej beogradskih klabera“, „najcenjeniji domaći didžej“, „vrsni poznavalac pop kulture“… Koliko i da li vam to nešto znači?

– Bavim se andergraundom iz ljubavi, ne interesuje me reklamiranje. Moja ideja je da ono što bi moglo da se desi u intimnom kontekstu prebacim u javni. Ne želim da budem rok zvezda u 40 godini. Sve što radim u vezi sa muzikom je non profit i to je veoma bitno jer svako uplitanje profita razvodnjava priču. Zanat je zanat. Principi klabinga su postavljeni jako davno, tokom sedamdesetih u dva kluba Loft i Paradise Garage. Sve ostalo su varijacije na temu. Nema topla voda da se izmisli, oba su dovedena do savršenstva i mi se trudimo da održimo taj originalni duh.

Brka, Bisera i Laura

– Puštao sam muziku na žurci koju je organizovala ekipa koja je radila film „Beogradski fantom“. Dobio sam pesme iz filma, između ostalih i pesmu Bisere Veletanlić. Histerija je nastala kada je muzički urednik Radija B92 Toma Grujić stavio remix na dnevnu plej listu. Treba reći da sam ja više bio inspirator, nego remixer. Ogroman deo posla je obavio Boban Laura 2000 Đuričić. U posla sata se zapravo desio remix – objasnio je Brka nastanak kultnog remiksa „Nikad više“.

Od Džajlsa Petersona sam mnogo naučio

Didžej Brka naredne subote biće podrška na nastupu Britanca Džajlsa Petersona.

– Džajls je moj prijatelj 20 godina i moram da sviram sa njim kada je u Beogradu. On je čovek koji me je mnogo naučio muzici, naučio me je da ne mora celo veča da bude haus i da sve što je snimljeno do tada može da bude u upotreboj funkciji te plesne večeri – kaže Brka.