INTERVJU Popečitelji: Stanje u srpskom društvu nije lako za gledanje

Grupu su osnovali braća Saša i Goran Furunović 1995. godine u Prištini, svirali su kao predgrupa Maceo Parkeru, legendarnom saksofonisti Džejmsa Brauna, delili binu sa Esmom Redžepovom na festivalu Stari Dani u Vranju i bili predgrupa kultnom bendu NoMeansNo… Kako po Srbiji tako i u regionu, nastupali su i po festivalima u Poljskoj (Varšava, Ciechanov, Węgorzewo), Italiji (Milano, Rim), Francuskoj (Tuluz, Albi), Austriji (Beč), Bugarskoj (Sofija) i Belgiji (Gent)…

A povodom predstojećeg nastupa, Saša govori za Danas.

Podsetite nas na korene benda, u kakvim okolnostima nastaje i koliko vam „daleko“ ili ne sada deluje taj period?

Da, to su davni dani i deluju daleko. Muzika koju smo napravili je svakako spona koja nas stalno podseća i vezuje za razne životne periode, a naročito na početke u mladosti. Kod nas je to specifično jer može da se kaže da je bilo tri početka. Prvi početkom devedesetih kada nastaju prvi Popečitelji spajanjem dva prijateljska benda ( Zli jezici i Aždaha’s dead), drugi krajem devedesetih kada Goran menja bubnjeve za bas gitaru, bend postaje trojka i počinje da stvara muziku po kojoj ćemo kasnije biti prepoznatljivi. To je sve bilo u Prištini. Treći početak je 2000. kada nastavljamo da radimo, a počinjemo u novom gradu i u novim okolnostima nakon bombardovanja i prisilnog napuštanja rodnog grada. Kragujevac je grad u kome smo iznova krenuli i u njemu je baza iz koje delujemo evo više od dvadeset godina.

Kojih se momenata i situacija iz karijere, tokom stvaranja, sa nastupa, turneja… uvek rado ili nerado setite?

To je naravno teško izdvojiti u kratkom intervjuu. Bilo je tu svega i svačega. U dosadašnjih skoro 30 godina karijere stalo je mnogo koncerata, putovanja i nebrojenih anegdota što lepih što manje lepih. Najradije se sećamo uspešnih nastupa i sjajnih druženja i pre svega se radujemo novim iskustvima.

U jednom od vaših intervjua pročitala sam da ste uz pomoć Koje i Uroša Đurića došli do termina funk-folk-punk kako biste dočarali vaš zvuk, pa mi je to zazvučalo kao veoma interesantna anegdota. Da li biste je podelili sa nama?

Trebalo je nešto reći, nekako muziku rečima predstaviti u reklamiranju prvog albuma „Ko radi?“ Album je izašao 2004, a mi nismo imali adekvatan naziv za muziku koju sviramo, nismo ni razmišljali mnogo o tome. Tada su Koja, koji je osmislio prigodan tekst za najavu izdanja, i Uroš, koji je snimio glas za radio reklamu koja se kasnije vrtela na tadašnjem radiju B92, predložili termin fank-etno-punk. Nama je to bilo ok, kada već moramo nešto, jedino sam termin etno, koji je u to vreme bio rabljen u raznim varijantama i bio nekako pomodarski, zamenio sa folkom. Mada je uvek problematično to stavljanje muzike u kalup reči – i ovaj termin nikada nisam doživljavao kao precizan, više je na ljudima da imaju svoj doživljaj i svoje termine.

I vaš zvuk zaiste jeste specifično kvalitetan, kako stvarate muziku?

Naša muzika uglavnom nastaje na probama – obično su to bas ili gitarska tema u kojima uživamo i koje se onda na bučnim probama pretvaraju u muziku koju bismo rado svirali ljudima. Nekada je taj proces brz, a nekada je potrebno duže praviti buku ne bi li muzika nastala od određenih tema od kojih ne želimo da odustanemo. Dragoceni su oni momenti kada se javi muzika, kada spontano nastane.

Kada smo kod zvuka, Koja iz Discipline vam je producirao prvi album „Ko radi“, koliko vam znači ta saradnja, muzički u tom momentu, ali i emotivno, Koja kao ličnost i njegov uticaj?

Njegov uticaj je i pre te saradnje bio veliki. Veliki smo poštovaoci i ljubitelji Kojinog rada. Meni je slušanje prvih albuma Discipline u ranoj mladosti bilo okidač za razne dobre stvari u muzičkom i životnom odrastanju. Sa velikim uživanjem sam pratio i londonsku fazu benda i sve kasnije radove. U godinama pre snimanja prvog albuma smo bili precizni u planovima i znali smo da nam treba producent na tom prvom snimanju. Znali smo i ko je jedini čovek u zemlji kome bismo taj posao prepustili i imali smo tu sreću da se tom čoveku sviđa to što radimo. Ta njegova podrška nam je mnogo značila kao bendu koji počinje, a mnogo smo i naučili iz te saradnje. Obostrano razumevanje i podrška su se kasnije logično nastavili i nikada nisu bili prekidani.

Kada smo kod popečitelja (ministara), kako vam izgleda stanje u srpskom društvu?

Nije dobro, nije lako za gledanje.

Kako vam izgleda situacija u našoj kulturi? Stičem utisak da se račva na onu državnu koja više otima nego što pruža umetnicima ne samo finansijski, i onu koja dolazi od umetnika, ili sa margina ili andergraunda u kojoj još uvek postoji stvaralački duh. Koje je vaše viđenje?

Tu se nikad ništa ne menja. Mi smo tokom godina naučeni da opstajemo sami. Da li je to margina ili andergraund ili nazovi kako hoćeš. Opstajemo isključivo našim zalaganjem i trudom. Nije lako i bude ozbiljno teških trenutaka po pitanju stvaralačkog i životnog opstanka. Sa druge strane – posmatramo „našu kulturu“ sa pristojne udaljenosti – kako se batrga između lošeg i još goreg. Onda vidiš da je tvoja pozicija dobra, samo je pitanje koliko možeš da izdržiš. Sigurno je samo jedno – da nema kompromisa. Ispostavlja se da je teško ali da mora tako. Tako je 2014. i nastala etiketa „Druga stvar“, tu sam zaokružio tu nezavisnu poziciju benda i drugih stvari koje radimo vezano za muziku. Mislim da, uprkos uvreženom mišljenju, ni internet nešto ne pomaže u „uradi sam“ poziciji sa koje funkcionišemo godinama. Mislim da bi ovaj bend imao veći značaj u glavama ljudi da nema interneta i svakako prodavao više nosača zvuka na većem broju koncerata. No koristimo ga, naravno – prednosti interneta su očigledne, ako uskočiš u taj voz besomučnog samoreklamiranja.

S obzirom da svirate instrumentale, kako dajete imena pesmama, da li postoji neka uvezana priča iza naziva kompozicija?

Postoji koncept koji nosi svaki album. Nije stroge prirode, ali postoji. Pored imena albuma i pesama tu je i vizuelni momenat. To je posao koji sam preuzeo na sebe još od ranih dana. Uvek mi je bilo bitno da postoji taj narativ oko muzike budući da su instrumentali. Koristim to da se minimalistički ispriča neka priča, da se zaokruži jedna celina i da dam komentar na neke događaje ili jednostavno vreme u kome je muzika nastala.

Bili ste na brojnim turnejama svirali na raznim festivalima, čak bili i predgrupa saksofonisti Džejmsa Brauna. Šta biste vi iz tog spektra izdvojili, kako biste opisali vaše muzičko iskustvo?

Ovaj bend živi za koncertne nastupe, to je ono što nas vozi i danas. Teško je izdvojiti nešto iz tog mnoštva turneja i koncerata. Ako moram da izdvojim onda je to naš sledeći koncert 2. februara u Beogradu u KC Gradu. Prvi put mi pada na pamet i nešto vezano za termin o kome sam pričao ranije (fank-folk-pank) i deljenje bine sa kolegama. Da, svirali smo pre Maceo Parkera (saksofoniste Džejmsa Baruna) – delili smo binu sa Esmom Redžepovom na festivalu Stari Dani u Vranju, recimo – svirali smo ispred NoMeansNo na njihovom beogradskom koncertu.

Izdali ste novi album 2021. “Uvek”, na čemu trenutno radite?

Pravimo buku iz koje će nastati nova muzika.