INTERVJU Sajsi MC: Ne smemo dozvoliti da budemo laka meta

Ta atmofera je krunisana sinoćnom promocijom albuma, u Zappa Bazi, na kojoj je reperka Ivana Rašić – Sajsi MC najavila koncert koji će biti održan 27. decembra, na istom mestu.

Tokom razgovora sa Sajsi, koja je govorila za Danas, prilazili su ljudi kako bi joj čestitali i saopštili da je to njihov omilljeni njen album do sada što je interesantno jer se podudara i sa pitanjem koje smo za nju imali i utiskom da je i ovog puta nadmašila samu sebe.

Jedan od prvih utisaka koje sam od albuma dobila, a zatim i demantovala, je da je ovo tvoj najprogresivniji album do sada, a demantovala jer, kada vratim film, shvatim da svaki tvoj album u momentu izlaska to čini – donosi progresivnost na sceni. Odakle crpiš tu kreativnost i moć samoprevazilaženja?

– Ne znam, ja sam ovo samo uradila. Iskreno, kad me neko pita kako sam napravila neke pesme ja bih znala proces, ali neke stvari ne znam. Radim i onda se desi. Rad je nešto jako bitno, krene, pa stane, ali nastaviš i onda se rodi. Za pesmu “Pe i Ku”, sam tokom tuširanja shvatila – Čoveče, „pede*i i kur*ve“ se toliko provlači kroz javni diskurs i upotrebljava kao uvreda. Tako sam rešila, ja ću to da opevam, makar mi bilo poslednje.

Hvala, kumo Prajda, za novu LGBT+ himnu. Rekla si ono što treba da se čuje, jer su se samo u ovoj godini desile strašne stvari, diskriminacije i nasilja nad LGBT+ populacijom; setimo se samo policijske brutalnosti, čin koji institucije i dalje nisu adekvatno sankcionisale. LGBT populacija se često zalaže kada su opšti društveni interesi u pitanju, ali kada oni trebaju da se podrže, retko ko će dići glas.

– Tako je. Često mi se postavlja pitanje – da li je bolja situacija nego što je bila, jer imam dovoljno godina da se sećam kako je bilo na početku, na primer prvi Prajd je bilo krvoproliće na ivici građanskog rata. U odnosu na to svi kažu – pa dobro, sad je malo bolje. Ne, nije bolje. Radi se o tome što je to i dalje politička stvar; i dalje se LGBT populacija koristi kao neko potkusurivanje oko političkih poena. Biće podržana kada vide da je odgovarajuća klima i da je javno mnjenje za to. Neće da se podrži od strane političke strukture, bilo koje do sada, kada im ne ide u prilog; a to su stvari sa kojima se ne kalkuliše. One treba da se postave da stoje zauvek kako treba da stoje – na čvrstim nogama. Ista stvar se dešava kada je u pitanju diskriminacija žena, dece i LGBT-a. I onda je ta pesma jednostavno morala da bude agresivna da bi izazvala reakciju koju treba izazove, jer ja ne znam kako to više da formulišem.

Taj ženski momenat je prkosan i sjajan kod tebe, jer ne postavljaš stvari u kontekstu „jadne žene“, već u kontekstu jaka žena – deal with it. Kako se nosiš sa tim?

– Kada neko nastupi agresivnije, ne smatram da treba da se povučeš, jer to uglavnom i očekuju. Instinkt mi govori i stomak mi govori da ja tu treba da odreagujem žustro, jer ne smemo nikada dozvoliti da budemo laka meta. Da oni misle da smo laka meta.

Kada bi mogla da staviš prst na „pečat albuma“, čiji se tekstovi uveliko citiraju, a pesme slušaju na repeat, šta bi izdvojila?

– Definitivno „Misisipi“, to je početak gitarskog zvuka, nešto od čega sam bežala i nešto što me je stiglo, ponovo. Pesmu sam isprva zamislila kao sintvejv, ali to nikako nije moglo, vuklo je na indi, i pesmi sam prepustila da bude indi, onako kako ona želi. Način na koji su se rađale pesme se najviše ocrtava u pesmi „Misisipi“, jer bez obzira što album ima raznih žanrova, na istu foru su se radile pesme – dala sam im da dišu.

„Misisipi“ gradi atmosferu tokom slušanja, nešto poput baptizma: čisćenje i potapanje u vodu. Je l ti trebalo pročišćenje, kako je pesma potekla iz tebe?

– Razmišljala sam prvenstveno o vodi. U celoj priči, ne rade jezera, okeani i mora, već radi reka koja protiče i ide. Guglala sam koje su najveće reke na svetu i prve dve mi nisu odgovarale poetski. Na trećem mestu je bila reka Misisipi, koja je meni bliska zbog juga Amerike i močvara. Imala sam slike potapanja, isčišćenja, pročiščenja, ali mi je takođe bilo bitno da pomenem Dunav i Savu, da bi se znalo odakle sam krenula i šta Dunav i Sava nisu mogli da urade. Trebalo mi je nešto više.

Još jedan momenat koji na keca udara je kaver albuma, koji nekako nosi energiju Grejs Džons i njene poznate fotografije – omota za Nightclubbing, s tim što je tu Sajsi MC style koji je samo podebljan tom estetikom i slojevima. Ti si uvek imala upečatljivu estetiku, kako ste radili na ovoj?

– Sve je krenulo tako što smo nekako morali ne da nadjačamo album „Kardinalna“, već da stvorimo nešto drugačije. A to je bilo teško, jer šta sad tu može da se uradi. Moj kum je znao, ja nisam. Puštam ljude koji se time bave da rade svoj posao. On je znao da tu mora da se stvori minimalistička direkcija, jednostavna, jer je „Kardinalna“ poprilično raskošna – oklop, krv, mač, jorgan. Otišli smo drugim pravcem, a estetika se pogađa sa pesmama, jer se i pesme, za razliku od ranjih, razlikuju. Na albumu je dosta mračnih i emotivnih stvari.

Obično žene kada postanu mame naprave nekako romantičnu atmosferu, a ti si, sa druge strane, napravila pesmu „Mater“ – naslovnicu albuma i to sa Krankšvester sa kojima generalno pomeraš granice. Molim te, komentar.

– Krankšvester imaju taj zvuk, taj „hard base“, a ja samo u par pesama takav zvuk. Želela sam da ga imam i na ovom albumu, a bilo mi je bitno zato što znam kako to dobro može da zvuči lajv. Metrički mi je palo, dok sam se šetala, Mater, kako se ponavlja to Mater. Znala sam da je to za Krankšvestere, koji mene stalno zovu za saradnju, i znala sam – sad je vreme da ja njih pozovem, definitivno.

U kontekstu suštine, tekstova i zvuka, da ne kažem poruke, ovaj i ovakav album je bio neophodan našem društvu. Pesme koje prave jednu novu vrstu dijaloga, konverzacije, pa i dijalektike među ljudima, kako bi ljudi krenuli o nekim stvarima drugačije da razmišljaju. Da apdejtuju mozgove na sledeći nivo. Da il si osećala to u procesu njegovog stvaranja?

– Ablum je uspeo da uhvati taj trenutak u društvu, zato što ga nisam radila godinu dana, već par meseci. To je usled kompresije vremena jer se svake nedelje ulazilo u studio, i zato što je to presek mog duševnog stanja zbog toga i u odnosu na to gde se nalazimo svi. To nijedan album do sada nije uspeo, jer se uvek razvlačio. Sada je nekako obuhvaćeno, pisala sam ono što je meni bitno i što vidim da je bitno svima, i drago mi je što se razumemo.