Inverted Spectrum Records koncertno obeležio peto izdanje: Preslušajte kompilaciju poručuju muzičarke!

„The Music of the Secret Society that Owns Belgrade“ ukratko „Društvo“, naziv je festivala i kompilacija koji proslavlja beogradsku andergraund scenu. „Društvo“ je ovog vikenda obeležilo jubilarno, peto izdanje – Vol.5, čiji je kuriozitet bacanje svetlosti na stvaranje naših muzičarki.

Naime, ovo je prvo izdanje koje se zasniva na određenoj temi i fokusira se na žensko stvaralaštvo. Vikend je ispraćen u sjajnoj atmosferi živih svirki, a kao svedočanstvo ostaje i jedinstvena kompilacija „Društvo“ Vol.5.

Neke od muzičarki, čije stvari grade ovu kompilaciju govore za Danas o uvrštenoj pesmi, učinku ženskog stvaranja i podršci.

U tom maniru, Zoja Borovčanin iz sastava Lira Vega ističe značaj takvog podstreka.

– Podrška muzičarkama je važna, naročito u jednoj tradicionalno, mogu otvoreno da kažem, mizoginoj sredini, kako u društvu tako i na muzičko umetničkoj sceni, ali je izostanak prepoznavanja andergraund enklava kao važnih i neophodnih u okviru šireg “kulturnog” konteksta ono što zabrinjava – zapaža muzičarka.

Prema njenim rečima, ovakvi projekti su dobrodošli i neophodni, međutim, Zoja strahuje da se bez institucionalne podrške, budžeta i sličnog, nećemo pomeriti dalje od prepoznavanja jedni drugih.

– Svaka od nas, verujem, ulaže veliki trud, ljubav i rad, ali bez neophodnih sredstava, prostora, finansiranja, sve i dalje ostaje na „status quo“ poziciji. Ipak, ono što nam daje nadu je to da će neki mladi i mlađi ljudi uspeti da čuju i otkriju nešto novo i u tome slobodno uživaju, van preplavljujućeg konzumerističkog konteksta koji nas agresivno osvaja – ukazuje Zoja.

Njihova pesma koja se našla na ovogodišnjoj kompilaciji Društvo „Puma Alabama“ je poslednja pesma na „Posledice rada I“, albumu koji je izdat 2022. za etiketu Pop Depresija.

– U duhu celog albuma, koji je naš prilično intiman doživljaj vremena u kome živimo, “poslednjeg vremena” jedne civilizacije, ova pesma govori o ličnim, a opet, nadamo se temama sa kojima ljudi mogu da se poistovete. Govori o prikovanosti za jedno vreme i mesto, želji da se iz takvog stanja iskoči, ali i nemogućnosti da se to izvede bez povreda, o starenju, odnosno menjanju – telesnom, emocionalnom, psihološkom i nadi i utesi koju takva promena donosi. To je naš doživljaj, a slušaoci naravno treba da imaju svoje interpretacije naše muzike i tekstova – kaže Zoja.

Ona dodaje i to da je bendu jako drago što su deo kompilacije, tj, da ih je Išik prepoznao kao deo jedne veće grupe, u koju se nedovoljno ulaže u širem smislu – van entuzijazma samih protagonista i protagonistkinja.

– Jako je teško naći svoje mesto u trenutnom poretku stvari, kako u društvu, tako i na samoj sceni. Nadamo se da će ovo da skrene pažnju na sve uključene aktere, da se i mi međusobno više podržimo ili otkrijemo jedni druge – kaže Zoja Borovčanin iz sastava Lira Vega.

Sastav Lira Vega nastao je 1998. godine kao deo alternativne pozorišne trupe „Pozorište Šešira“. Prvi album „Lira Vega“ objavljuje PGP RTS 2004. godine. Od drugog albuma „Sreća i ljubav“ (Beopolis, 2008) grupa počinje eksperimentisanje sa sintisajzerima i ritam mašinama, a „Duhovi“ (Lampshade, 2015) predstavljaju kraj jednog ciklusa i definisanje novog umetničkog izraza autorskog tandema koji čine Zoja Borovčanin i Vladimir Đorđević. Elektronski instumenti domininiraju, ali su prepoznatljiva Vlacina gitara i Zojin vokal i dalje okosnice zvuka. Novi album „Posledice rada“ izlazi u istom sastavu, sačinjen je od dva dela, a čini se da minimalizam Zojinih stihova, zavodljiva igra sintova i ritam mašine, diskretne perkusije i Vlacina gitara sada zvuče i katarzično i plesno, zavodljivo i moderno u isto vreme.

Suzana Sumrah je beogradska muzičarka, pevačica i grafička dizajnerka. Više godina je pevala i komponovala muziku u raznim bendovima, muzičkim projektima, pozorišnim predstavama i filmu. Najpoznatija je po bendu Halftones. Njen ekspresivni, neuhvatljivi stil putuje raznim žanrovskim ulicama i u letu hvata i oblikuje se u neobične oblike. Zadivljena poezijom, vokalom poeziju peva. Svoj prvi solo album „Bird Bourgeois“ napisala je tokom karantina. Album je zvučni zapis njene introspekcije.

– Na kompilaciji se nalaze dve moje pesme. Jedna je koju sam uradila zajedno sa Halftones-ima „Cassiopeia“ i druga koja se nalazi za sada na mom jedinom solo albumu, a pesama se zove „Let me fly away“. „Cassiopeia“ se samo delimično oslanja na mitologiju, ali pre svega na činjenicu da se čak i u mitologiji žena kažnjava zbog svoje lepote. Kada se priča o ženskoj lepoti ona koja je toga svesna, uvek je oznčavana kao gorda i tašta, i naravno zbog toga mora biti i kažnjena, totalnom destrukcijom ili udajom, jer je to jedini ponuđeni izlaz u svetu gde smo još uvek samo na marginama – zapaža Suzana.

Što se tiče druge pesme, „Let me fly away“, kaže da je ona prva pesma koja je nastala u karantinu. Pesma opisuje užas spoznaje o našem fragilnom postojanju na ovom svetu, o našoj smrtnosti.

– Velika mi je čast da sam deo „Društva“, to samo pokazuje da nisam prešla na mračnu stranu, ali ne zato što se gnušam mejnstrima, nego zato što je mejnstrim uvek ogledalo društva u kojem stvaramo i živimo. Zato što ako si mejnstrim moraš da praviš kompromise u svakom pogledu, a ja to ne želim. Muzika je moja jedina i beskompromisna ljubav, to uvek mogu da izaberem i biram je samo takvu – konstatuje Suzana Sumrah i zaključuje – Svaka podrška ženskim anderground kompozitorima i izvođačima je bitna, a naročito kada dolazi od osobe kakav je Išik Sahiran. Čoveka koji samo zbog ljubavi prema muzici, sam, već godinama ulaže neverovatan trud i entuzijazam da se ovakav festival i kompilacija dese i to zaredom već peti put. Tako da hvala Išik i hvala Inverted Spectrum Records-u. I stvarno preslušajte kompilaciju, iznenadićete se! – poručuje muzičarka.

Duška Rajković je muzičarka i filološkinja. Piše, lektoriše, uređuje, prevodi tekstove, sarađuje s izdavačkim kućama, spisateljkama i spisateljima, svira bas a nekad i peva po bendovima. Trenutno aktivno svira u sXe(Straight Edge) antifa hardcore punk bendu Peripetija, a bila je članica Horkeškarta/Horkestra, kao i bendova Krš, Vis Limunada, TriDebelaMiša i Svlak. Bezrezervno voli životinje i prirodu.

Duška nam predstavlja svoju pesmu sa kompiacije.

– Pesma se zove Kraj i govori o smrti kao nečemu najizvesnijem, ali ne i najstrašnijem. Tužno i strašno je samo što do te smrti često vodi pretežak život, muka i bol, premda uopšte ne mora da bude tako. Zato je pesma zapravo mračna, ne toliko muzički koliko tekstualno. Živim u kraju gde su slike teške muke preočigledne. Uz to, u vreme kad sam pisala pesmu, član moje najuže porodice je bio teško bolestan i na kraju preminuo. Tu je, dakle, i direktno iskustvo moje porodice u borbi s bolešću i ovdašnjim zdravstvenim sistemom. Apsolutno bespotreban pakao. Ali eto, kao neka uteha, pesma je makar ispala ok“ – ukazuje Duška.

Nju uvek raduju ovakve inicijative kao što je kompilacija „Društvo“, kao i činjenica da i dalje postoji entuzijazam za ovakva ostvarenja.

– Lepo je znati da danas i dalje pojedinci rade iz ljubavi, da se i takav rad ceni i da nismo skroz usamljeni u takvom svom radu. Sve je to deo istog entuzijazma i dobar put kojim treba ići ka izjednačavanju i ljubavi. Zato je i važno da se dešava sada i ovde, jer ova zemlja nažalost i dalje uopšte nije dobro mesto ni za čiji život, pogotovo ne žena, LGBTIAQ+ osoba, dece, životinja, radnica i radnika, penzionerki i penzionera, mislećih ljudi, vlasti nelojalnih… i ko zna koliko to dugo neće biti. Zato na sve načine moramo da radimo kako znamo i umemo da se stvari poprave, kako život ne bi trpeo i prerano se bez razloga gasio, već da bi se normalno odvijao – smatra Duška.

Delimično isprovociran sižeom i delom objektivne svesti nastao je Zenit Zed kao zasebno ostrvo ideja. Bend zvanicno postoji od 2021. godine i do sada je objavio tri albuma „Vrt sekunda“, „Takt u staklu“ i „Umbra“, za izdavačku kuću Pop Depresija. Zenit Zed su Kiza Radović vokal /tekstovi/ gitara, Vera Radović bas, Tomislav Marijanović Rale, truba/saksofon, Branka Radović klavijature, bek vokal, ritam mašine za sve pesme – Vladimir Krkljuš.

Branka predstavlja njihovu pesmu koja se našla na kompilaciji.

– Pesma „Čudo na dnu“ nastala je pre više od deset godina, i pomalo je tesko odrediti koje su je emocije podstakle i šta nas je inspirisalo da je odsviramo. Ono čega se sećamo je, da je muzika nastala kao dijalog gitare i klavijature, smešten u imaginarnu muzičku kutiju, da je nastala u jednom dahu i lako, iako sama po sebi ima zagasit prizvuk i čak je hermeticna u izvesnoj meri. Pesma prenosi blagost, a vizuelnu suprotnost čini tekst naspram njenog uobičajenog toka. Tekst pesme preuzet je iz tada već objavljene Kizine zbirke „Morzeov dah“, a odabran je jer je bilo moguće da ga ženski vokal iznese i dočara. „Čudo na dnu“, govori, kao i većina naših pesama, o stvarnosti izmeštenoj iz ovog sveta – pojašnjava Branka.

Ona ističe da je bend veoma srećan što je njihova pesma postala deo tako neobične celine kao što je kompilacija „Drustvo“ Vol.5, a ono što ih najviše raduje jeste da su tu, zajedno sa izvođačima koje oduvek vole i cene, kao sto su Halftons, Lira Vega i Manja Ristić.

– Smatramo da je podrška za sve alternativne i andergraund izvođače izuzetno važna, a da ih već to što pripadaju toj vrsti stvaralaca čini oslobođenim od uobičajenih predrasuda ili opredeljenja. Kao koautor u našem bendu nikada nisam osetila da sam ugrožena ili neprihvaćena, naprotiv. Mi u bendu funkcionisemo kao porodica, što i jesmo i tu je tlo po kome se krećemo sa najviše slobode, dostojanstva i poleta – kaže Branka. Ona pojašnjava da problemi pocinju tamo gde se ta zona završava i gde više nepostoji ni prepoznavanje, a kamoli prihvatanje, ili vrednovanje stvaranja, ali sa tim se suočavaju unapred, i bez obzira na ignorisanje i tišinu, nastavljaju.

– I onda se događaju stvari kao što je ova, neko to ipak otkrije i podrži, otvori nam neka vrata, poveže nas i omogući da se predstavimo. Veliko hvala – poručuje ona.

Pinokio petkom, se okuplja petkom od 2015. godine. Probe su im terapija, u svakom smislu, druženje, sviranje, smejanje, razmena i ljubav. Žanrovski su široki, eterični, fluidni, bez striktne strukture i forme. Dražesnost njihove stalne postavke oplemenjuju mnogobrojni gosti, koji sviraju, pevaju, recituju, izvode performanse i učestvuju u sinergiji koja se dešava kroz konstantnu improvizaciju i sve njih katapultira u etar.

Branka Ćurčić iz ovog benda kaže da je za pesmu sa albuma inspiracija došla slučajno, kao i sve najdragocenije što im se dešava u životu.

– Uz ljuštenje rakijice se rodila fraza „oljuštiću ti čizmice“, mantra koja objašnjava sve zabavne pojavnosti koje nas okružuju. Pesma govori o žudnji, čežnji, fantazijama koje gradimo u iščekivanju susreta, anticipiranju odnosa, želji za stapanjem sa drugom osobom, koja možda stalno izmiče… O slobodi izbora identiteta… O fetišima… O želji za pričinjavanjem zadovoljstva, izgaranju, razumevanju, prihvatanju… – pojašnjava Branka.

I njima je veoma drago što su se našli na ovoj kompilaciji, među muzičarima čiji rad cene i prate.

– Budući da smo skupina koja se okupila sa idejom da zajednička druženja učini konstruktivnim, bez ambicije da imamo publiku i tendencije da uvežbavamo stvari, počastvovani smo učešćem na ovom projektu. Raduje nas izlazak na videlo. Hvala Išiku i Kii i ostalima koji su doprineli organizaciji ovog festivala – poručuje Branka.

Upitana za još jedan značaj kompilacije – skretanje pažnje na žene sa andergraund scene, ona poručuje da će uvek podržati dobronamerne projekte, koji za cilj imaju podizanje kolektivne svesti.

– Mislimo da je to samo jedna od tema, nužnost sveta u kojem živimo, marketinška zavrzlama, potreba da se etiketira. Ne razmišljamo o toj tematici u muzici, jer muzika nije politika, već sloboda izražavanja svima – zaključuje Branka.

Nelagodni i nelagani pagan pop duo iz Krnjače NIKE EYES, od suterena muzičkih akademija do civilnih svadbi i bugarskih trgova, celu deceniju zbunjujući pre svega sebe, ne prestaje da roni lažne suze i izranja pogrešne pouke iz hiljadugodišnje žabokrečine zvane muzika, ritualno žrtvujući svaku kategorizaciju, očekivanja, rimu i razlog, u iščekivanju neke pete jučerašnjice i dobrog duha nevremena.

Maja Nikolić iz ovog dvojca, povodom pesme „ᖋ₯Ⱶᛩ₻ⱴ“ koja se našla na kompilaciji „Društvo“ kaže da je neodvojiva od albuma „Untitled“, iz 2017. koji predstavlja, poput svih njihovih albuma, jedan eksperiment.

– Sve pesme na albumu su ispevane na raznim, nepostojećim „jezicima“, koji samo zvuče kao stvarni jezik, a zapravo su glasovni zvukovi bez bilo kakvog značenja. Na taj način ceo album postaje audio varijanta Testa Tematske Apercepcije (TAT) – pojašnjava Maja. Prema njenim rečima, postoji nešto erotsko u kompilacijama…

– Dok smo klinci, imamo potrebu da svojim simpatijama pravimo iste… „Mixtape“ postaje način da izrazimo svoja osećanja, ali zahteva takođe da se uživimo u drugog i prepoznamo šta bi njoj/njemu moglo da se svidi, prija… Vođenje ljubavi na jednom intuitivno-osećajnom nivou. Kompilaciju „The Music of the Secret Society that Owns Belgrade“ doživljavam kao neku bezobjektnu erotiku i učestvovati u njoj je baš uzbudljivo – kaže Maja.

Ona povodom podrške ženskim izvođačima sa andergraund scene zaključuje – Mislim da andergraund scenu ne sačinjavaju muški i ženski izvođači, već večita deca. Zbog toga ovu kompilaciju pre posmatram kao invokaciju nego kao podršku – primećuje Maja Nikolić.

Kejti Voznicki (Katie Woznicki) je višedisciplinarna umetnica iz Klivlenda, Ohajo, koja živi i radi u Beogradu od 2007. godine. Njena pesma „Hand“ iz Dodole, njenog turbo-indi-folk-sinti-pevačko-autorskog projekta, našla se na kompilaciji. Takođe je aktivna članica kolektiva Art Brut Srbija i bivša članica kolektiva Matrijaršija. Ova umetnica je pored muzičkog doprinsa, dala i vizuelni, jer njeno delo čini omot kompilacije „Društvo“, Vol.5.

– „Hand“ je jedna od prvih pesama koje sam ikada napisala. Zapravo, sanjala sam je, da budem preciznija, 2008. ili 2009. godine. Nikada nisam bila potpuno sigurna o čemu govore moje pesme, a njihova značenja se menjaju kako godine prolaze; ali „Hand“ ima neke elemente borbe s tranzicijom iz devojke u ženu, seksualnosti, duhovnosti, isceljenja i straha. Pesma je doslovno iz druge dimenzije, tako da je prilično misteriozna i čudna, pa mislim da je odličan izbor – kaže Kejti.

Ona ističe da je uvek srećna kada njen rad dopre do novih ljudi, i nada se da će to biti slučaj s ovom kompilacijom, posebno jer je pružila i crtež za omot albuma čiji se original, kao i mnogi drugi radovi, mogu pogledati u salonu Oto Bihalji-Merin u Nemanjinoj 3. Kejti dodaje da joj je drago i to da ova edicija predstavlja nove umetnike s različitim zvucima i pozadinama. Ona poručuje da se mnogo sjajnih bendova i traka može čuti na ovom izdanju.

– Mislim da, generalno, ne samo u muzici, društvo treba mnogo više da podržava i poštuje žene. Žene su i dalje u velikoj meri neprimećene, a njihov doprinos je nedovoljno cenjen. Kada žene nisu prisutne u „lajnapu“, skoro niko ne primeti. Primetim ja, ali ne i većina ljudi; ali kada su žene prisutne, odjednom je to „ženski događaj“, kao da je žena koja se umetnički izražava nešto posebno i čak čudno. U ovom slučaju, drago mi je što festival koristi svoju platformu da predstavi ženske umetnice, i nadam se da ćemo doći do tačke gde će žene biti uključene u umetničke događaje bez da bude nešto neuobičajeno. Ali za sada, nismo tamo, treba nam više vidljivosti, i trebaju nam događaji poput ovog, još uvek – zaključuje Kejti Voznicki.