Fontaines D.C., Irski bend koji je autentičnim zvukom napravio bum na svetskoj sceni (INTERVJU)

Bend je nastao 2017. godine u Dablinu, u sastavu: Grian Chatten (vokal), Carlos O’Connell (gitara), Conor Curley (gitara), Conor Deegan III (bas), i Tom Coll (bubnjevi).

Iako relativno mlad bend, grupa je zahvaljujući autentičnom muzičkom potpisu za jako kratko vreme stekla ogromnu popularnost i veliki broj fanova.

Sa basistom smo razgovarali tokom evropske turneje benda koji u junu dolazi na INmusic Festival u Zagrebu, a Deegan kaže da bi voleo da posete i Srbiju.

Poezija vas je povezala kao bend, u kojim temama se pronalazite, uopšteno, o čemu pišete?

– U početku smo pisali o regularnim stvarima o kojima generalno ljudi pišu, poput raskida, ali je to preraslo u teme koje su mnogo zrelije, mnogo kompleksije za pisce. Kada smo pisali pesme za album Dogrel, bili smo opsednuti našim gradom Dablinom. Hteli smo da pokažemo koliko je veličanstven, ne neki minoran grad, koji može biti zaboravljen. Hteli smo da odamo počast značajnim Dablincima. Nismo želeli da stvorimo nešto trivijalno, što bi zvučalo neiskreno poput lažne propagande, već da prikažemo i loše strane, borbe sa kojima se suočava. Posle toga smo nastavili dalje, ali se dosta našeg rada još uvek vrti oko Dablina i Irske.

Naziv vašeg prvog albuma Dogrel je omaž Doggerelu, irskoj poeziji radničke klase, pa sa tim u vezi, kako gledate na trenutnu borbu radničke klase u kapitalističkom svetu u kome živimo, negde se stiče utisak da bend kritikuje licemerje kapitalističkog sistema, da li je utisak ispravan?

– Definitivno imamo mnogo toga da kažemo što se kritike demokratije i kapitalizma tiče. Ne znam kako stvari stoje u Srbiji, ali u Irskoj to izgleda kao da imaš dve partije koje se smenjuju na poziciji moći sa uglavnom istim idejama, i sa malim međusobnim razlikama koje te prevare da veruješ u to da imaš izbora i da bi stvari mogle da se promene, ako bi glasao za jedne ili druge. Međutim, njihove ideje se u velikom svode na isto, tako da se ne može desiti nikakva velika politička promena. Te promene koje ljudi žele da vide, poput velikih filozofskih ideja kao socijalizam ili tako nešto, ili jako jednostavne promene, poput zbrinjavanja beskućnika, nisu reprezentovane u tim partijama. Partije brinu o svojim interesima.

Čuli smo da je drugi album A Hero’s Death nastao tokom turneje, kako ste to izveli?

– Kada pogledam unazad, ne znam kako smo uspeli da ga stvorimo, jer smo bili veoma zauzeti i iscrpljeni. Tokom momenata kada smo se vraćali kući u Irsku našim porodicama, odlučili da odemo na probu i uspeli da napravimo album od toga. Grian Chatten, pevač, napisao je tekst za pesmu A Hero’s Death. U periodu kada smo preslušavali završnu verziju Dogrela, niko od nas nije imao dobro ozvučenje na kome bismo ga preslušali, pa nam je menadžer jednog mesta u Dablinu pozajmio zvučnike, i otišli smo da preslušamo album kod njega. Dok smo ga preslušavali, Grianu je sinulo „moram ovo da ispratim“ i napisao tekst za Hero’s Death, na licu mesta.

Na šta se odnosi tekst pesme po kojoj je album poneo ime?

– To je preuzet stih iz drame irskog pisca Brendana Behana.

Novi album je poneo naziv po pesmi Skinty Fia, spot za nju je artističan, a kolko sam shvatila, zove se po ugroženoj vrsti jelena, zašto vam je bilo značajno da po njemu nazovete album i hit?

– U stvari, više nego ugrožena, oni su istrebljeni, izumrla vrsta. U pitanju je crveni irski jelen, prelepa i ogromna životinja koja je postojala jedino u Irskoj. No, izumrela je pre nego što je nastala fotografija, tako da slike ovog jelena ne postoje. U suštini, u pitanju je naš veoma dobar simbol. Mnoge prelepe Irske stvari su izgubljene, poput jezika i dela kulture, ali na njih imamo uspomene, poeziju koja govori tome. Mi na ovaj način pokušavamo da održimo u životu ono što možemo, tako što to unesemo u nov kontekst i na neki način mu odamo počast. To želimo da radimo sa našom muzikom i zato smo album naslovili po njemu.

Dosta toga je izumrlo tokom perioda, i dosta toga, poput životne sredine, na primer, uništavamo. Zanima nas vaše mišljenje o tome u kakvom svetu živimo i kako to da ne činimo dovoljno da promenimo stvari koje su pogrešne? Političari će, na primer, da urade sve kako bi dobili glasove, ali ništa kako bi ispravili društvene nepravde i rešili probleme ljudi..

– Mislim da je ideja o političkoj promeni i kolektivnoj akciji veoma oštećena poslednjih godina. Kada pogledate Francusku, i dalje tamo stalno protestuju i dobijaju neke rezultate od tih protesta. U Irskoj, čak i kada ljudi protestuju, Vlada zna da može da ih ignoriše i da neće imati nikakve posledice. Ignorišu proteste koji se odvijaju iz različitih razloga, i povodom nekih veoma važnih tema..

Slično je i u Srbiji..

– Izgleda da je to problem u mnogim zemljama ovih dana… Postojao je veliki pokret u Irskoj pre par godina, kao i glasanje usmereno ka novoj partiji, koja ranije nije bila na vlasti. Oni su dobili više glasova nego dve partije koje su oduvek na vlasti. Te dve partije su se uvek predstavljale kao međusobni neprijatelji, međutim, da bi sprečili tu novu stranku da dođe, te stranke su ušle u koaliciju i ušle u Vladu, iako su oduvek bili neprijatelji… Sad su zajedno u Vladi, po principu „da, sada smo se ujedinili protiv ove nove partije“, a ta partija nije zla, samo ima totalno drugačije viđenje.

I vaša pesma I Love You sa novog albuma nije „ljubavna“, već ima neke političke komentare?

– Pesma je na probama počela da nastaje kao nešto romantično, a njeno stvaranje se završilo našim shvatanjem da je ona o Irskoj. Čak su i stihovi trebali da budu o osobi… U bendu komuniciramo o temama o kojima pišemo. Grian je hteo da napiše ljubavnu pesmu za svoju verenicu, a ja sam na to dodao, ne znam čoveče, meni ovo zvuči kao da je o pisano o Irskoj. Pesma govori o onom lošem osećanju zbog emigracije iz raznoraznih razloga. O tome kako pokušavate da ostavite srce tamo i da kažete Irskoj da je volite i da vam je stalo do nje, ali da morate da odete. O tome se radi u pesmi. Kada vam je stalo do nekog, postoji prelaz iz ljubavi u frustraciju, u momentu kada dođe do rasprave, jer tada ne govorite o stvarima koje volite kod te osobe, već o stvarima koje vas frustriraju. Ali to ne dolazi iz lošeg, iz mržnje, već odatle što želite da ta osoba bude bolja, da vaš život bude bolji…

Kako komponujete muziku, kakva se hemija odvija dok stvarate?

– Imamo različite motivacije u vezi sa onim što želimo da radimo sa našim instrumentima, i kad se to ukombinuje, dobije takav zvuk. Tom (Coll, bubnjar) je zainteresovan za rad Roni Sajza i drum and bass, pa je želeo da napravi zvuk bubnjeva po tom principu. Ja cenim Kim Dil iz benda Pixies i želim da sviram kao ona i pevam prateće vokale kao ona.. Ono što Tom radi je muzikalno, zarazno, dok ja želim da zvuk načinim malo mrzovoljnijim i mračnim… Naš ulaz za pesmu Jackie Down The Line je dobar primer tog sklopa. Pesma bi bila spora i depresivna, ali sa njegovim delom, nastala je interesantna kombinacija. Imamo zajedničku viziju albuma, ali takođe i svest da svako od nas ima svoju sopstvenu stvar koju unosi u delo, te u zajedničkoj kombinaciji svega toga, dobijamo ono što jesmo.