Ivan Jegdić: Kad se etno muzika upakuje u nešto modernije, mladi će to rado prihvatiti

U martu ove godine Jegdić je izdao svoj prvi album pod nazivom „Neka čuju me“ i čini se da ga je publika zaista čula i uzvratila naklonost ka njegovom radu.

Promociju albuma i nastupe privremeno je sprečila pandemija korona virusa, ali Jegdić je optimističan i raduje se predstojećem letu i turneji po Srbiji.

Tvoji prvi nastupi bili su u Knez Mihailovoj ulici. Koliko je to iskustvo korisno za kasniju karijeru i narastajuću popularnost?

– Takvo iskustvo je od neprocenjive vrednosti. Mislim da mi je to pomoglo pre svega da pobedim tremu od nastupa pred ljudima. Shvatiš vremenom da se neće svakom svideti to što radiš i da nećeš postati zvezda preko noći, jer je to nemoguće, ali da je to sasvim u redu i da će se u moru ljudi naći neko ko će znati da ceni to što radiš – prvo na ulici, a kasnije na velikoj bini.

Kako je došlo do ideje da se kombinuju ovakvi tipovi muzičkih žanrova? Da li si, kao autor, imao neke uzore sa upravo takvim pravcem ili si gradio sopstveni stil?

– Nije to nešto oko čega „mozgaš“ i matematički pronalaziš svoj stil s namerom. Jednog autora nesvesno usmerava ono što sluša, a kako nikada nisam imao žanrovskih predrasuda pri slušanju muzike, to se prenelo i na moj autorski rad. Oduvek sam imao uzore u svetu muzike – od Miladina Šobića do Slobodana Trkulje, ali nikada se nisam trudio da zvučim kao neko drugi već da se izrazim onako kako se osećam u datom trenutku – nekada je to bliže etno muzici, nekada popu, ali nikada jedna isključiva stvar koja se definiše jednom rečju i jednim žanrom.

Kako je publika reagovala na taj spoj trep muzike i etno stila, ako se uzme u obzir da mlađa populacija uglavnom sluša trep, a etno je, ipak, bliži starijoj publici?

– Posledica tog mešanja žanrova jeste da moju publiku čine i klinci, ali i stariji ljudi koje moja muzika podseća na nešto što im je bliže i prijemčivije od današnjih popularnih žanrova. Mislim da je reakcija pozitivna baš zbog toga što se ne držim jednog žanra i ne želim da idem linijom manjeg otpora. Bilo bi besmisleno da u današnje vreme, kada nam je toliko muzike dostupno, ja budem orijentisan na jedan žanr i tako ukalupim sebe i to je publika i prepoznala. Jako mi je drago što postoji dobar broj klinaca koji ne beži od etno muzike, a kada im taj etno upakuješ u nešto modernije, rado će to prihvatiti.

Današnja muzička scena se dosta pretvorila u nametanje i praćenje trendova. Da li bi ovaj pravac mogao da postavi novi trend, kao nadgradnja klasičnog trepa i nekog novog popa, kada krene da im opada popularnost?

– Nikada nisam o tome preterano razmišljao. Meni je bitno da muziku stvaram onako kako ja to želim, bez ograničenja. U umetnosti nije neobično da tek nakon umetnikove smrti njegovi radovi postaju popularni i „novi trend“. Možda jednog dana u dalekoj budućnosti kad me više ne bude, ovaj hibridni žanr postane ultrapopularan, ali iskreno, ne vidim da će se to dogoditi u nekoj skorijoj budućnosti.

Tvoj debitantski album „Neka čuju me“ izašao je nedavno, nakon što je prošle godine odložen zbog panemije korona virusa. Kakve su reakcije na album i koliko si zadovoljan njegovim dometom?

– Za sada sam više nego zadovoljan reakcijama, ali pravu povratnu informaciju dobijaš tek kad se popneš na binu i uživo se sretneš s publikom. Tome se zapravo i najviše radujem. Pesme za koje sam pretpostavljao da će publici najbolje „leći“ su opravdale takva očekivanja – pre svega mislim na „Zalazak Sunca“ i „Vatra i ništa“. Mislim da se nekako sve poklopilo, od izbora pesama do omota albuma, i tome je moja publika izašla u susret, zbog čega mi je zaista drago.

Možemo li da očekujemo više spotova i vizuelnih dodataka tvojoj muzici u narednom periodu?

– Sada mi je potrebno malo vremena da se slegne album, pa da onda pravim dalje planove. Ipak, budite sigurni da će u narednom periodu biti spotova, ali, ukoliko se ovo otvaranje nastavi i nastupi budu dozvoljeni tokom čitavog leta, sigurno će mi fokus biti upravo na tome. Ni spotovi ni dani u studiju ipak ne mogu da zamene lajv nastupe.

Prošla godina je bila dosta „tiha“ i bez nastupa zbog cele situacije sa pandemijom. Za ovu godinu imaš potvrđene nastupe na Exit-u i Arsenal Festu. Da li možemo očekivati i neke nastupe u Beogradu i kakav odziv publike očekuješ?

– Uveliko pravim planove za promociju albuma upravo u Beogradu, budući da je ona zbog epidemiološke situacije izostala neposredno nakon izlaska albuma. Optimističan sam u vezi sa odzivom publike, budući da je muzička industrija bila na samrti više od godinu dana, ali polako oživljava i verujem da je publika željna nastupa koliko i muzičari. Toliko se dugo ništa nije dešavalo, pa mislim da će mladi nagrnuti na nastupe širom države, te se nadam da ni moje svirke neće zaobići. Posebno me raduje nastup u sjajnom lajnapu Arsenal festa, kojim otpočinjem promotivnu turneju albuma.

Kakv zvuk možemo od tebe da očekujemo u budućnosti, da li će biti nekih žanrovskih promena ili izleta?

– Počeo sam da pravim nove demo snimke i ono što mogu da kažem jeste da definitivno ne planiram da isti album izbacujem dva puta. Pokušavam malo više da „šaram“ i da konstantno otkrivam novu muziku koja bi me inspirisala da i moje stvari budu što različitije. Svakako da će uvek postojati neka srž koja me čini autorom kakav jesam, ali ću eksperimentisati dok god traje moja karijera.