Iz Džerzija ništa novo

Ako se kao kriterijumi na osnovu kojih se rok grupe ili izvođači mogu proglasiti „odraslim“ usvoje broj prodatih nosača zvuka, posećenost koncertima ili prisutnost u mejnstrim medijima, onda su Bon Džovi iz „puberteta“ izašli još krajem osamdesetih, kada je album „New Jersey“ uz prva mesta top-lista osvojio i srca rok kritičara. Euforija sa kojom su i fanovi i novinari pozdravljali Samborine „zapaljive“ rifove i lakoću s kojom je Džon izvlačio visoke tonove, dovela je do toga da niko nije obraćao pažnju na stihove koji su – sem u retkim slučajevima – bili dozlaboga banalni i puni seksualnih aluzija, očigledno pisani sa namerom dodatnog približavanja pesama osnovnoj ciljnoj grupi: hormonima nafilovanim tinejdžerkama i tinejdžerima.

Kako je vreme odmicalo, bondžovijevci su počeli da shvataju da ih – bez obzira na pune arene i titulu „veliki bend“ – malo ko uzima za ozbiljno, te da ih i mediji i publika mahom doživljavaju kao lepuškaste, dugokose kauboje-pozere sa gitarama, uz čije je adrenalinske hitove i srceparajuće balade šansa da se s nekim smuvate drastično rasla (što, mora se priznati, uopšte nije beznačajan efekat). Njima se ta percepcija, međutim, nije dopadala, jer su smatrali da su kao autori dosegli zrelost potrebnu i za izlete van sopstvene „sigurne kuće“ (izgrađene na hard-rok-hevi-glem temeljima, a ukrovljene „power“ baladama), pa su 2002. objavili „prelomni“ album „Bounce“, koji je trebalo da ozvaniči početak nove, ozbiljnije faze u karijeri benda. Ispostavilo se da se ta „nova“ faza nije značajno razlikovala od prethodne, jer Bon Džovi nisu imali petlju da odbace muzičku matricu koja je od njih napravila milionere, već su je zamaskirali modernijom produkcijom, Samborinim nešto „mračnijim“ rifovima i pesimističnijom lirikom koja se – rezonovali su oni – i očekuje od ljudi zašlih u petu deceniju života.

Pošto je „Bounce“ doživeo fijasko, bend je na „Have a Nice Day“ (2005) probao da pronađe još novih „perspektiva“, baveći se – prvi put u karijeri – i sociološko-političkim temama (život u zabačenim američkim gradovima, nezadovoljstvo ekonomskim stanjem i sl.) i komponujući, čak, i „protestne“ pesme u kojima je parafraziran i jedan Dilan („Bells of Freedom“). Međutim, sa muzičkog aspekta sve je ostalo manje-više isto kao i deceniju ranije, a u nekom novom, intrigantnom smeru stvari nije pogurao ni „Lost Highway“ (2007), koji je doneo koketiranje sa kantri zvukom, u svetu prilično popularnim tih godina. Novi (neuspeo) pokušaj redefinisanja pozicija i značaja benda došao je 2009. kada je na albumu „The Circle“ Džon Bon Džovi počeo da se predstavlja i kao glasnogovornik američke radničke klase (tada već duboko pogođene ekonomskom krizom), a Riči Sambora da oponaša Edža iz U2, koristeći njegove gitarske trikove i efekte kao što su eho ili dilej. No, bilo je primetno da Bon Džovi sve to rade na silu, uporno se trudeći da sebe predstave kao (jedine) Springstinove naslednike, ne uočavajući pritom da probleme američkog društva on nije samo identifikovao, već – za razliku od njih – i dublje analizirao, pokušavajući da publici ponudi i kakve-takve odgovore na brojna goruća pitanja.

No, relativan uspeh albuma „The Circle“ i prateće turneje očigledno je članove benda ostavio u ubeđenju da su konačno „uboli“ pravu stvar i tako sebi odškrinuli vrata društva poštovanih umetnika, jer dvanaest numera na „What About Now“ zvuče gotovo isto kao i pesme na njegovom prethodniku, kojih je (gle koincidencije) bilo, takođe, dvanaest. Iz tog je razloga trošenje reči na opise pojedinih pesama (kao što su „'ajmo ruke uvis“ singl „Because We Can“, naslovni U2-Koldplej medli „What About Now“ ili Kilers standard „That's What the Water Made Me“) potpuno uzaludan posao, jer ako ste čuli bilo koji Bon Džovi album u poslednjoj dekadi, onda ste čuli i ovaj. Sve je do te mere predvidljivo i prepoznatljivo, da se prosto iznenadite kada naletite na izolovani incident kao što je balada „The Fighter“, mada bi se i za nju mogli zakleti da je inspirisana Springstinovom „Wrestler“ (koja je, uzgred, i daleko bolja pesma).

Ni u pogledu lirike stvari se nisu pomakle sa početne tačke, jer je Džonovo „istraživanje“ problema američkog društva i dalje površno i potpuno besciljno. Tako u „What's Left of Me“ (koja je u muzičkom pogledu sporija verzija „Someday I'll be saturday night“ iz 1995) on priča o liku koji je radio kao novinar, pa onda otišao da ratuje u neku pustinju, pa se razočaran vratio kući i suočio sa krizom („Another war was waiting for me when I got back home“) koja mu je konačno otvorila oči („It's getting hard to make a living in this hard land, We ain't working in our factories, all those jobs went overseas“). Što je najgore, izgleda da je Džon sve ovo shvatio tek nedavno kada je, verovatno prvi put u životu, sa pranja pokupio svoje majice („All that's left now are the t-shirts and they come from Japan“)!

Sličnih bisera ima još, ali ih ovde navoditi bespotrebno je trošenje prostora. Dovoljan je i ovaj jedan da se izvede zaključak da je „What About Now“ samo još jedan u nizu usiljenih pokušaja da se pošalju poruke koje će nekom „nešto“ značiti, ali je problem u tome što poruka (barem onih smislenih) jednostavno nema. „What About Now“ se zato ni po čemu neće pamtiti, pa svi koji ga do sada nisu preslušali to ne bi ni trebalo da čine.

Jer, zašto gubiti vreme na njega kad je Bouvijev novi album tako dobar.Ocena: 4/10