Izazov izvikanosti

Našavši se u leto 1965. usred odlučnog umetničkog zaokreta, prelaska iz jednog kulturnog koda u drugi – iz onog narodne kulture, ukorenjene u nasleđu, stabilnim značenjima i utilitarnoj podređenosti zajednici – u kod popularne, zasnovane na izazovu, nestalnosti, višesmislenosti i slobodnim formama izražavanja, Bob Dilan je nastupom na festivalu folk muzike u Njuportu 24. jula 1965. upriličio jedan od važnijih događaja u istoriji rokenrola. Taj događaj transformisao je i njega i sliku drugih o njemu, redefinišući se odrazio na tradicionalne muzičke pravce koliko i na one tada u nastajanju, ali i na popularnu kulturu uopšte i, reklo bi se, na poimanje uloge izvođača-umetnika u modernom društvu.

Festival folk muzike u primorskom gradiću Njuport u američkoj državi Rod Ajlend bio je od kraja 50-ih godina središte okupljanja socijalno i slobodarski osvešćenih obnavljača i poklonika američkih pučkih muzičkih tradicija: folka, kantrija, blugrasa i bluza. Zajednica negovatelja tih muzičkih idioma, nastala 1940-ih, u 60-im je prerasla u društveni pokret koji se zalagao za folklorni preporod i socijalnu pravdu. Bob Dilan iznikao je upravo iz te tradicije i, prigrljen od strane pokreta, potvrdu kao autor dobio je odazivom širih društvenih slojeva na njegove tematske protestne pesme silovitog pesničkog izraza, poput „Times They Are A-Changing“, „Blowing in the Wind“, „Masters of War“ i „A Hard Rain's a-Gonna Fall“, koje je izvodio u konvencionalnom kantautorskom folk ključu (akustična gitara, usna harmonika, bez pratećih muzičara). Nastupima u Njuportu 1963. i 1964. postao je miljenik festivalske publike i, budući da se pozivao na baštinu Vudija Gatrija, brzo je izrastao u uzdanicu u očuvanju američkih folklornih muzičkih obrazaca. Očuvanju koje je podrazumevalo odbranu od upliva odlika onih muzičkih žanrova „nedostojnih“ da budu uvršteni u kanon, između ostalih – i rokenrola.

Bob Dilan je 24. jula 1965. treći put trebalo da svira u Njuportu. U godini pre toga izlagao se snažnim uticajima bitnika, simbolističkih pesnika, nadrealističkih tehnika pisanja, Čaka Berija, rhythm 'n' blues-a. Na festivalskoj radionici na dan nastupa uvežbavao je akustični set – dakle, ništa nije ukazivalo na iznenađenje. Međutim, spontano, nošen kapricom izazvanim ponašanjem organizatora, Dilan se pred sam nastup rešio na to da publici na festivalu u Njuportu uputi isti onaj izazov od kog je prezao na turneji kroz Englesku aprila i maja te iste godine. Iako je, naime, već u martu 1965. izdao ploču „Bringing It All Back Home“, na čijoj su prvoj strani bile zastupljene isključivo pesme sa punom rokenrol orkestracijom i patosom, na koncertima je izvodio samo pesme sa druge, akustične strane albuma, zvučno bliske ali tematski ipak vidno distancirane od protestnih himni, okosnice dotadašnjeg repertoara.

Na scenu je te subotnje večeri izašao prvi put noseći stratokastera pred publikom, najavljujući time zvučni šok i provokaciju. Praćen prodornim zvucima bubnja, električnog basa i distorzija, petnaestominutni nastup započeo je nervoznom, užurbanom izvedbom bluz-roka sa pomenutog albuma – „Maggie's Farm“ – objavom odbijanja da se bilo šta radi za tuđ račun, dosetljivim odricanjem od pokreta preporoda američkog folka (u čije je ime 1963. Dilan pevao na protestnom skupu za ljudska prava održanom na – igra reči je očita – farmi Silas Mekgi), ali i manifestnog odbacivanja jarma bilo koje vrste: nametanja utilitarističkog programa umetnosti, kapitalističke eksploatacije i nasilja koje sprovodi država. Na sebi svojstven način, gotovo deklamujući stihove „dajem sve od sebe da budem ono što jesam / ali svi žele / da budeš baš onakav kakvi su oni / kažu ti da pevaš dok robuješ, od čega mi je već dosadno“ Dilan je snažno afirmisao principe lične slobode i autonomije umetničkog stvaranja, naspram propisivanja pesničke inspiracije i okoštalih formi u službi homogenizacije zajednice u borbi za društvene ciljeve, makar oni bili i dobri.

U nastavku nastupa usledile su numere koje će se kasnije te 1965. naći na albumu „Highway 61 Revisited“, kojim će se Dilan utvrditi na svom novom kursu, a potom i u rok kanonu. Danas monumentalna, a tada sveže objavljeni singl „Like a Rolling Stone“, lišena čak i primesa bluza, morala je biti posve tuđa kolektivnoj svesti auditorijuma i izlišan uvod u izlišnu, rudimentarnu verziju pesme „It Takes a Lot  to Laugh, It Takes a Train To Cry“.

Pošto je buka splasnula, čulo se negodovanje publike. Dilan je, izvikan, napustio scenu. Do tada mu se to nije dešavalo. A ni drugima.

Konferensije ga je zamolio da na scenu vrati sa akustičnom gitarom. Dilan je to i učinio i zatražio pomoć u pronalaženju usne harmonike, koju je pokušavao pogledom naći na bini. Ka njemu je tad iz publike poletelo mnoštvo usnih harmonika. Snašavši se, otpevao je tada novi akustični materijal: „Mr. Tambourine Man“ i prigodnu, rečitu „It's All Over Now, Baby Blue“.

U Njuport se nije vraćao 37 godina. A i tad tek došao je prerušen perikom i veštačkom bradom, čisto da se zna ko to ima smisla za humor.

Na turneji koja je usledila 1965-1966. godine dešavali su se slični incidenti. Tokom električnih setova (akustični su otvarali koncerte) do bine su dopirala negodovanja, izvikivanja i poneko ime. Juda, a ne gospodin Zimerman. To je trajalo neko vreme, kroz 1966.

Već 1967. izašli su prvi albumi Džimija Hendriksa, Zape, Bifharta, The Velvet Underground, Pink Floyd, Grateful Dead, Dejvida Bouvija, The Doors, „Sgt. Peppers' Lonely Hearts Club Band“. Argumentacija da se Dilan pogrešno prekodirao bila je već glupa. Niko mu nije mogao da prebaci da se odabirom nove forme usmerio ka nižim dometima.

Bob Dilan je, uprkos čestom poviku „buuu“ iz publike, nastavio sa turnejom sve do saobraćajne nesreće doživljene na motociklu. Mesec dana nakon nje, Bitlsi su, nadglasani devojačkom drekom, odustali od daljih turneja i koncerata.

Pa mi ti sad reci ko je tu stvarno izvikan?