Ja sam političar u nastanku

Naš sagovornik, koji se u prošlosti bavio i manekenstvom i voditeljskim poslom i kome je pošlo za rukom da postane diplomirani inženjer elektrotehnike i doktor ekonomskih nauka, navodi da je ideju da zapliva političkim vodama dobio dve-tri godine pre nego što se učlanio u SDPS, čiji lider je Rasim Ljajić.

– Čekao sam pravi trenutak ili pravu ponudu od onih s kojima bih želeo da sarađujem. A onda sam 2010. godine upoznao čoveka koji mi je bio veoma simpatičan, delovao je vrlo iskreno i apsolutno sam se slagao sa svakim stavom koji mi je izneo prilikom našeg razgovora. Taj čovek je, naravno, predsednik SDPS Rasim Ljajić. Da se ne lažemo, imao sam i neke druge mogućnosti, ali mislio sam da je ovo nešto što je najbliže mojim shvatanjima i želeo sam da sarađujem sa nekim sa kim se u potpunosti slažem. I očigledno nisam pogrešio što sam poslušao osećaj koji sam imao – objašnjava Ivan Bauer.

• Budući da ste postali prepoznatljivi na javnoj sceni Srbije kao osoba sa besprekornim manirima, da li ste zadovoljni ponašanjem i retorikom svojih kolega u Narodnoj skupštini?

– Ne mislim da imam besprekorne manire, daleko od toga. Sumnjam da ih iko ima, a ponajmanje ja. Što se Skupštine tiče, bojim se da u njoj ima čak i ljudi koji ne samo da nemaju manire već ne znaju ni šta znači imati manire. Nažalost, takva je slika naše države, pa onda i svakog njenog dela, uključujući i Skupštinu. Stoga, potrebno je da se u politiku uključe i neki drugačiji ljudi, ne bi li slika političke scene Srbije bila lepša. Pod tim ne podrazumevam da u Skupštini treba da sede uglađena gospoda, nije u tome suština. Poslanici treba da budu pristojni ljudi koji imaju smisla za politiku, a da li oni nose opanke ili odelo – to je manje važno.

• Imate li ambiciju da kao doktor ekonomskih nauka u budućnosti preuzmete neku funkciju u izvršnoj vlasti i koji resor bi u tom slučaju bio najprikladniji?

– Za sada nemam takvih ambicija jer mislim da je politika, kao sve i drugo u životu, nešto što se uči. Ja sam doktor ekonomskih, a ne političkih nauka, pod uslovom da bavljenje politikom uopšte ima veze sa naukom, s obzirom na to da se umnogome temelji na praksi. Mislim da najpre treba da sazrim kao političar, da bih, eventualno, imao pravo da razmišljam o nekim narednim koracima, a za to su potrebne godine. I ovo što sam postigao za ovo kratko vreme bavljenja politikom smatram da je veliki uspeh. Kad bih očekivao nešto više od toga, bio bih prilično neskroman, a za tim nema potrebe.

• Pošto ste jednom izjavili da „kvalitet nije na ceni“, koji su , prema Vašem mišljenju, mogući recepti za izmenu skale vrednosti u Srbiji?

– Mislim da u Srbiji ni ne postoji skala vrednosti i trebalo bi najpre da je uspostavimo. Bojim se da kvalitet i dalje nije na ceni, a nisam siguran ni da će se u dogledno vreme nešto značajno promeniti. No, na nama je da radimo na tome.

• Kakve savete najčešće dajete svojim studentima?

– Savetujem ih nešto što, možda, i nije mnogo pametno u Srbiji, a to je da rade na sebi. Smatram da je to vrlo važno i za njih lično i za ovu zemlju jer su nam potrebni mladi, obrazovani ljudi. Imali smo jedan prilično veliki „odliv mozgova“ u poslednjih 20 godina i nisam siguran na koji način ćemo rešiti problem koji se odnosi na deficit obrazovanih ljudi. Dakle, jedino što mogu da savetujem mladima jeste da svakog dana rade bar malo na sebi, da ne slušaju ono što im govore i čemu ih uče u raznim, izvinjavam se na izrazu, kretenskim emisijama, jer promeniće se Srbija u pozitivnom smeru i onda će znanje i kvalitet (opet) biti na ceni.

• Šta je najviše uticalo da tokom studija na ETF počnete da se bavite manekenstvom i voditeljskim poslom?

– Pretpostavljam neka skrivena narcisoidnost koje nisam ni bio svestan jer nikada nisam mogao ni da pretpostavim da bih mogao da budem maneken, a još manje voditelj. Nisam trčao ni za jednim ni za drugim, kao što inače ni za čim u životu nisam trčao, uključujući tu i političku karijeru. I u stranci koja me je delegirala da budem poslanik sam više od godinu dana bio običan član – nisam bio od onih koji su, čim su došli, tražili za sebe nešto. Želeo sam da, štagod da dobijem – zaslužim, a ne da mi padne s neba. Kada je reč o manekenstvu i voditeljstvu, mislim da je to više bila igra slučaja. Možda bi trebalo da budem zahvalan svom nekadašnjem komšiji, današnjem direktoru modne agencije u Milanu, koji me je usmerio ka manekenstvu. Televizija je, opet, sticajem okolnosti, nekako sama došla. Ne verujem ni da bih danas, kao političar, bio u toj meri interesantan samo kao doktor ekonomskih nauka, da nisam bio i TV lice.

• U čemu je tajna Vašeg mladolikog, rekla bih „dorijangrejovskog“ izgleda?

– Genetika na prvom mestu i zakasneli pubertet. Kao i moji roditelji, do 17 godine sam bio najmanji u razredu i uvek sam izgledao prilično mlađe. U dvadesetim sam recimo izgledao kao da sam tinejdžer, što mi se tad baš i nije dopadalo, a i sada kažu da izgledam mlađe. Osim predispozicija, rekao bih da je to rezultat i činjenice da se celog života bavim sportom.

• Kojim aktivnostima se najčešće bavite u slobodno vreme?

– U slobodno vreme se prvenstveno bavim sportom. Imam neki svoj program vežbi koje obavljam svako jutro. Televiziju sam uvek slabo gledao, mada se sada to menja – moram zbog posla da pratim sve ono što ima veze s politikom i ekonomijom. Pratim i sport, ali za razliku od većine Srba koji gledaju fudbal, ja volim američki fudbal. Takođe, kada stignem, čitam, mada, moram priznati, poslednjih godina imam sve manje vremena. To je cena doktoriranja i političke „obuke“. Nažalost, ne postoji recept kako da postaneš „doktor u politici“, a mene, kao političkog početnika, čeka mnogo posla u tom smislu.

Troje dece kao najveći cilj

* Rekli ste da ste u životu neretko bili „sami protiv sebe“ jer ste uvek zadavali sebi nove ciljeve. Šta je u ovom trenutku Vaš najveći cilj?

– Moj najveći neostvareni cilj jeste da imam troje dece, što zbog mene i moje ljubavi prema deci, što zbog doprinosa ispravljanju ove naše nesreće zvane negativni prirodni priraštaj. Taj cilj je važniji od svih mojih političkih i bilo kojih drugih ciljeva koji su na dugi rok potpuno nevažni. Voditelji, profesori ili poslanici očas posla bivaju zaboravljeni. Očevi, dede i pradede – malo teže.