Ja sam večita pobegulja

Ovu, sada aktuelnu, obeležava radom u Dvojcu bez kormilara i Menson benson sekstetu. Ono što je zajedničko za sve njih i što će sasvim sigurno činiti i eventualnu četvrtu jeste Dušanova potreba da se kreće po muzičkim „marginama“.

Koliko se vaše poimanje muzike promenilo tokom višedecenijske karijere?

– Tu postoje dve linije, svest i emocionalni angažman, a on se na moju sreću nije promenio ni za dlaku za ovih 30 godina aktivnog bavljenja muzikom. Prvi bend sam imao 1979, bio je to prvi suret sa autorskom muzikom i to je bila preteča Duh Nibora. Od tada pa na ovamo misaono- stvaralački proces se menjao što po prirodi, što zbog toga što sam menjao instrument, pa sam iako basista po obrazovanju, završio kao saksofonista. Tu je i flauta, pa autorski deo priče kao što je Dvojac bez kormilara i improvizacija, muzika za filmove Milorada Milenkovića i Aleksandra Jankovića. Volim da učim, da otkrivam nove stvari i savladavam više izazove. Ljubav i nužda da to radim je kao na samom početku, a ovoj neki elaborirani deo se proširio. Posebna priča je moj talenat i afinitet da se tuđem stvaranju izađe u susret. Nemam vrstu sujete koja sprečava čoveka da se uživi u tuđu muziku i zato je došlo do saradnje sa brojnim bendovima, zapravo ne znam da li je bilo benda od kraja osamdesetih do danas koji je nešto zabeležio u vidu izdanja a da ja na ovaj ili onaj način nisam sa njim sarađivao.

Da li ste ikada razmišljali o komercijalnijim muzičkim varijantama?

– Ja se danas bavim elektro džezom, i to je margina elektro džeza, nije čak ni skroz klupski koji bi mogao da ima komercijalne aspiracije. Nama dolaze fantastični i renomirani umetnici iz tog faha i naravno da je potrebna ogromna energija da bi se dešavale te stvari, prvenstveno zbog okolnosti u kojima živimo danas. Da, frustrirajuće je da posle jedne serije od pet produkcija nemam lufta da se odmorim i „danem“ dušom, bilo bi lepo da naredna tri meseca ne razmišljam šta ću sledeće raditi i kako ću zaraditi. Ali, sa druge strane, odavno sam se opredelio za tu marginu i uvek su me zanimala ta granična područja. Mejnstrim me nije nikada previše uzbuđivao.

Ali sa grupom Plejboj ste bili nadomak mejnstrima. Kako se to dogodilo?

– I sa Plejbojem najzanimljiviji deo priče je bio taj sam početak gde smo mi bez ikakvog osvrtanja na trendove i očekivanja svirali ono što nas je najviše zabavljalo. Ta cela stvar oko Plejboja je i naišla na takav prijem jer smo mi zapravo dali sebi oduškla i bili potpuno u tome. To je bila grupa koja je na debi albumu imala dva instrumentala, što je u tom trenutku delovalao kao komercijalno samoubistvo. Mi smo se toliko zabavljali u svemu tome, plenili smo srećom, svaki dan smo svirali po četiri- pet sati. Nije nas interesovalo šta se događa na planeti Zemlji. Ta vrsta radosti koju četiri različite energije mogu da proizvedu se jednostavno se osećala. Kada je to uhvatilo svoj tok, to je išlo dalje kako je išlo. Ja se sećam priče o našem drugom albumu, kada su neki od drugara imali ideje da bi to tebalo da liči na ovo ili ono, rekao sam im „mi smo ovo što jesmo, zato što kada smo pravili prvu ploču nismo šišali nikoga na svetu“. Suština rokenrola je da dopreš do ljudi tako što beskompromisno ostaješ ono što si bio na početku.

Tokom karijere ste imali naizgled veoma neobične prelaze kada su instrumenti u pitanju. Zašto ste bas zamenili za saksofon?

– Imam tri karijere. Duh Nibor karijeru gde su me ljudi znali kao basistu, tekstopisca, a onda devedesetih sam sasvim slučajno počeo da sviram saksofon. Moja sestra je imala profesora, a ja sam se ogrebao za par časova i baš mi se dopalo. Onda sam kupio neku kršinu tenor da mogu da se zabavljam kod kuće, nisam ni sanjao da ću završiti kao saksofonista. Upali su mi angažmani- Del Arno bend, DLM, Direktori… Nisam se ni osvestio i postao sam saksofonista. Treća karijera je vezana je filmsku muziku, ima mlađarije koja čak i ne prati muziku, ali me zna samo po tome. Još uvek sam otvoren. Imaš ljudi koji posle ovoliko godina rade rekapitulacije, a ja još uvek razmišljam kojem bi udruženju poverio taj moj finalni status. Ja sam zapravo večita pobegulja. Ne volim institualizaciju. Čim krene da okoštava, ja pakujem kofere i idem tamo gde nije važno šta je bilo pre, već je važno šta će biti od sada pa nadalje.

Koliko je teško u zemlji koja nema baš sluha za takvu vrstu muzike održati sebe, taj način razmišljanja i stil života?

– Dosta je teško. Ja sam, nažalost, svedok mnogih promena karijere. Mnoge moje kolege sa kojima sam bio u raznim varijantima i potpuno siguran da ćemo imati snage da to nešto teramo do kraja, umorile su se u nekom trenutku i rešile da iz nekog razloga časkom, malo zarade pare pa će onda da se posvete onome što je zapravo njihova sfera interesovanja. Sa 18 godina sam radio kao građevinski tehničar u Energoprojektu, nisam želeo da ono što je moja duševna hrana izlažem uticajima koji nisu za nju zdravi. Naučio sam tada sve što mlad čovek treba da nauči o životu i to sam samerio do svoje 26 godine, bila je to klasična robija. Poenta je da je teško ostati u tome čime se baviš ako to nije isplativa stvar, ali meni je, ponavljam, draža čak i margina, u smislu da još uvek nisam siguran kako će izgledati moj život za deset godina. Kada neko želi da pravi mega hitove i to radi uspešno, nisam siguran da može dobro da se oseća u svemu tome. Možda i može, ali za sebe znam da ne bih mogao. Nisam asketa po svaku cenu, ali mogu da živim to što sam izabrao. U tome što radim iskren sam i u velikom saldu se pozitivno brojim.

Šta je konkretan zadatak Dvojca bez kormilara i Menson benson seksteta?

– To je u dva domena projektovanje moje velike ljubavi i afiniteta da mladoj i savremenoj publici približim džez, nešto što je bila plesna muzika dvadesetih i tridesetih godina, nešto što je možda i najizazovnija muzička forma. To je muzika koja je na osnovu konačnog broja pravila koncpirana da u trenutku proizvodi novu muziku. Tu postoje razne struje i škole, ali Dvojac bez kormilara je pokušaj da se ta izrazito elektronska klupska muzika pomiri sa harmonskom kompleksnošću džeza i improvizacijom kao osnovim elementom stvaranja muzike. Menson benson sekstet je pokušaj da sa ljudima koji nemaju veze da džezom, ali imaju veliku emociju i strast prema muzici, napravim repertoar od džez standarda, od njihove arome softa. Promenile su se dve – tri postave i svaki put je ideja ista – da si prisutan ceo i da imaš veliku želju da se ta emocija dogodi baš tu.

Plejboj nije zatvorena priča

Dušan Petrović ne isključuje mogućnost da jednog dana ponovo na okupu vidimo grupu Plejboj. „Mi se malo po malo sve češće skupimo i zasviramo. To je svaki put sve zabavnije svima nama, zapravo zabavno je od početka i od tog prvog okupljanja posle nešto duže pauze. Kada se sastanemo ćaskamo na tu temu. Nije se još dogodio povratak, jer smo svi otišli na razne strane. Ne znači da se jednom neće desiti da u istom trenutku svi imamo dovoljno vremena da napravimo nešto novo, potpuno dugačije“, kaže Petrović.