Jovan Sibinović: Polja su dugačka jer simbolizuju životni put

Pre koncerta, od 20 sati, muziku pušta DJ duo – Ghetto University, njihovi drugari iz benda Sitzpinker, Pavle i Danilo.

Pored Sibinovića, bend čine: Ana Đurović (bubnjevi), Konstantin Janković (bas, prateći vokal) i Đorđe Dabić (gitara).

– Možemo da obećamo da ćemo svirati najduži koncert, zvučati bolje nego ikada, i neće nas biti troje, jer tu je Đorđe – kaže Jovan.

Đorđe dodaje da će zvučati „veće“ zato što je u zdravoj količini zvuk izmenjen, te je paleta mnogo potpunija u repertoaru Šajzerbiterlemona.

Album je vrlo kompleksan, recite nam kako je tekao proces stvaranja pesama?

– Pesme za drugi album su počele detaljnije da se razvijaju još dok smo objavljivali prvi. U pitanju je logičan nastavak, a ideje, proširenje zvuka i senzibiliteta su se u prethodnom periodu kristalizovali. Dobili smo novu dimenziju koja ide korak dalje i svaka pesma je svet za sebe. Iako je postojalo moje promišljane o tome kako album treba da izgleda, komponovanje se dešavalo organski, spontano. Imali smo promenu postave, po drugi put, što je dosta usporilo proces, i produžilo sazrevanje i razvijanje. Za sve to vreme sam skladištio skice, bilo je i dosta bačenih ideja, ali se lako nametnulo to koje će pesme biti objavljene.

I tekstovi i muzika na novom albumu vuku ka artističnosti. Koje ideje i teme stoje iza njega?

– Tekstovi su manje hermetični nego ranije, ali to ostavljam drugima da procene. Trudio sam se da budu otvoreniji i emotivniji. Najpre da budu iskreni. Iako sam mislio da su i na prvom albumu pesme takve, shvatio sam da je dobar deo njih zatvoren i nerazumljiv. NJih čovek može da shvati na milion načina, čak mogu da budu i nerazumljive, a to sam pokušao ovde da izbegnem. Čini mi se da su sa ovog albuma pesme prijemčivije i da šira publika može da oseti tekstove.

Zvuk albuma takođe daje potporu liričnosti…

– Ceo bend je dao značajan doprinos razvitku muzike. LJudi će na koncertu u Dragstoru čuti Đorđev live doprinos. Producenti Uroš Milkić i Andrej Mladenović igrali su značajnu ulogu da muzika dobije totalno novu dimenziju, i da se od tog razuzdanog besa sa prvog albuma, koji je bio na isti način prisutan u svakoj pesmi, dobije ovaj album gde svaka pesma ima svoju specifičnu vrstu energije.

Pesma „Polja“ otvara album. Zašto ona i na šta ukazuje tekst na širokim, tj. na dugačkim poljima?

– Album se zove „Na dugačkim poljima“, i dobro je što si pogrešila, jer se tu delimično krije odgovor. Ime albuma je nastalo u odnosu na pesmu. Iako prvo napišem tekst iz kog se kasnije izvlači kontekst i značenje, logično bi bilo da je na „širokim“. Na dugačkim poljima je simbolika – dugačka kao životni put, emotivni. Polja su „dugačka“ jer sve pesme imaju atmosferu kretanja napred, a ne gledanja u stranu. Ipak, iako su tekstovi otvoreniji, ostavljeni su i za interpretaciju.

I na omotu je umetnička fotografija polja, ko je autor?

– Kaver je radila Katarina Stanojlović, fotografije Ana Žeželj. Na fotografiji smo prvobitno bili mi, bend, ali je Katarina došla na ideju da na njega stavi našu novu maskotu. Bilo nam je gotivnije da se maskota pojavi, a i lepo izgleda, da se ne lažemo.

Pesma „Zavrti me“ takođe ima sjajan tekst: „dana je sve više, ideja sve manje“, što može da se doživi i iz ličnog ugla, ali i generalno kao konstatacija o vremenu u kome živimo…?

– Ta pesma je nastala poslednja, i najviše je žanrovski iskočila. Tekst se uklapa u kontekst albuma. Prva pesma je određeni vid prologa, koji nas uvodi u svet albuma, a potom sve ostale govore o zasebnom emotivnom procesu, i svaka ima svoj svet. „Zavrti me“, u tom smislu, govori o procesu emotivnog preispitivanja i promišljanja. Nije reč o ljubavi, besu, destrukciji, patnji, već poruci koja izlazi iz promišljanja. Mora se proći kroz preispitivanje da bi na kraju nastupile emocije poput prihvatanja samog sebe.

U glavi sam stihove interpretirala dvoimenzionalno – kao individualni životni momenat i kao opštu opservaciju na svet …

– Nije mi primaran cilj da šaljem poruke, ali mi je drago da smo se malo distancirali od razmišljanja koje je bilo prisutno na prvom albumu, gde nismo želeli ništa eksplicitno da kažemo. Drago mi je da je spontano i organski došlo do toga da šaljemo direktnije poruke kroz pesme, iako one nisu ni na koji način politički obojene i profilisane, već društvene poruke u širem kontekstu za koje se nadam da nose neku jačinu.

Osamdesetih i devedesetih, i ranije, „rokenrol“ je imao masovnu publiku, danas, iako je scena fenomenalna, ne postoji ta masovnost, šta mislite, zašto?

– Imamo bogatu scenu koja ima svoju publiku, ali medijski ona nije ispraćena na adekvatan način, jer više nije popularna kao što je bila osamdesetih. Ta muzika više ne pripada mejnstrimu po prirodi stvari, i to opet nije nešto na šta bilo ko ima pravo da se žali. S obzirom na okolnosti scena funkcionište dobro. Ako već moramo da kažemo da je nešto koči to je opšte stanje u industriji i društvu koje prouzrokuje da mladi muzičari u bendovima ne mogu sebi da dozvole da se bave muzikom na onoliko ozbiljan način, koji je potreban da bi se napravio uspeh. A neophodno je da se jako ozbiljno baviš muzikom da bi postigao uspeh. A čak ni tada ne možeš biti siguran da će ti to biti ozbiljan izvor prihoda. Pitanje je koliko bi mladih muzičara uopšte bilo spremno da se muzici posveti u potpunosti, a to znači žrtvovati sve ostale apekte života.

Kako gledaš na sve što se dešava, i što se desilo, kako je to uticalo na vaše stvaralaštvo i kako trenutno vreme utiče na formiranje ljudi?

– Nismo mogli ni da zamislimo situacije koje su se izdešavale prethodnih godina. Čovek ima granicu koju postavlja, a čini mi se da smo svi malo oguglali jer smo morali da se prilagodimo. Sa ove distance, otkada su krenule da se dešavaju neke vanredne stvari (početak 2020), shvatio sam koliko čovek lako zaboravlja i koliko se lako prilagođava. Svi, kao pojedinci i društvo, prošli smo kroz razne procese, pa nam se iz ove perspektive čini da se ništa značajno nije promenilo i da funkcionišemo normalnim, uobičajenim režimom. U tom smislu dolazi ta priroda zaboravljanja. Ipak, ne možemo da poreknemo da nismo ni svesni koliko se toga promenilo zato što su nam životi stajali. Indirektno, posledice toga – karantina, pandemije, a ponajviše izlaska iz policijskog časa, jesu da mi kao bend budemo tu gde jesmo; kao posledica toga se desila promena postave u bendu i ovaj album, ovakav kakav jeste, ali i promene u privatnim životima… Hteli to ili ne, živimo u svetu koji je apsolutno i potpnuno, i na mikro i na makro planu, formulisan svime što se dešavalo na globalnom nivou u svetu.

Sve je dostupno i nestalo je uzbuđenje

– Pojava interneta, koji pre svega predstavlja sredstvo preokupacije mladih, dovela je do prezasićenja informacijama. Osamdesetih, ti si sa plakata na ulici saznao da izlazi album. Kada to vidiš na internetu pomisliš – ok, mogu ga poslušati kad god. Sve vreme smo obasuti novitetima, sve vreme se nešto dešava. Došlo je do mešavine svega, i naše vreme više ne definiše neka tema, ni prilikom oblačenja, žanrova, filma… Ne postoji više neki tako jak pravac kao što je bio npr. novi talas. Sve je to nestalo pojavom interneta i uticalo na celu umetničku industriju, ne samo muzičku – primećuje Đorđe Dabić kada je reč o tome zašto rokenrol danas nije tako masovan.

– Digitalni svet je mač sa dve oštrice, totalno liberizovano tržište gde svako može da ima svoj album dostupan na njemu. Negativna strana toga je što je iz svega nestala uzbudljivost i anticipacija, jer kad ti je sve dostupno, onda ti više ništa nije uzbudljivo – dodaje Jovan.