Kad kamenje krene kući

Ovaj (nazovimo ga) „kriterijum“ je 2003. uspostavio pevač Coldplay-a Kris Martin, kada je na ludi kamen stao sa dobitnicom Oskara Gvinet Paltrou, a sledeći koji je uspeo da to ponovi bio je Metju Belami, pevač i gitarista benda Muse – 2010. njegova supruga postala je Kejt Hadson (najpoznatija po ulozi grupi devojke Peni Lejn u „Korak do slave“). S obzirom da su Coldplay i Muse već godinama najuspešniji ostrvski muzički proizvodi (uz, naravno, Adel), sva je prilika da će im se uskoro pridružiti i indi-folk bend Mumford & Sons: njegov lider Markus Mamford ovog je proleća sudbonosno „da“ čuo iz usta Keri Maligan, glavne glumice prošlogodišnjih hit-filmova „Vozač“ i „Sram“, koja je – treba li to naglasiti – odnedavno i plavuša.

„Otac“ Markus i „deca“ mu Ben Lavet, Vinston Maršal i Ted Dvejn su već nakon izlaska prvog albuma („Sigh No More“ iz 2009.) postali svetski poznati zahvaljujući nostalgično-melodramatičnim folk baladama odsviranim na akustičnim instrumentima (bendžu, kontrabasu, gitarama i klaviru), ali i energičnim „živim“ nastupima i originalnom scenskom imidžu – sva četvorica se najčešće pojavljuju odeveni kao radnici treće smene neke tekstilne fabrike s kraja devetnaestog veka. Veliki fan Mamfordove „manufakture“ postao je i Barak Obama (možda i zato što su ga podsetili na domaće The Avett Brothers-e), pa je bend iz zapadnog Londona neočekivano dobio priliku da predsedniku Amerike zasvira „na uvce“, i to u Ovalnoj sobi Bele kuće.

Usledila je uspešna saradnja sa liderom The Kinks-a Rejom Dejvisom, kao i spektakularni nastup na 53. dodeli Gremi nagrada, gde su se, zajedno sa pomenutom „avetnom“ braćom, na bini pridružili Bobu Dilanu tokom izvođenja „Maggie’s Farm“. Te večeri su mnogi pomislili da je spajanje jednog još „zelenog“ benda sa živom legendom rokenrola malo preuranjeno (mada je toga bilo i u prošlosti – setimo se nastupa Nila Janga sa mladim Pearl Jam-om 1993), ali, za one koji to ne znaju, Dilan-Mamford veza postoji prilično dugo: njeni koreni sežu u sedamdesete godine prošlog veka.

Naime, Markusovi roditelji Džon i Elenor su vođe engleskog ogranka Vajnjard crkve (Vineyard Church), hrišćanskog pokreta osnovanog u Kaliforniji pre trideset i pet godina, u vreme kada su Mamfordovi živeli u Americi i kada je kroz „hrišćansku fazu“ prolazio i Robert Cimerman. On je tada pokazao veliko interesovanje za učenje ovih evangelista, koji su, zauzvrat, pokazali jednako interesovanje za njegovu muziku. Elenor Mamford je imala sve Dilanove ploče, pa je Markus odrastao uz „Slow Train Coming“ i druga remek-dela, a kako Vajnjard crkva poseduje i izdavačke kuće (!) muzička staza je za talentovanog poletarca od početka bila dobro utabana. Za divno čudo, debitantski „Sigh No More“ nije bio prenatrpan religijskim motivima, a dva najuspešnija singla „Little Lion Man“ i „The Cave“ na boga ili Bibliju nisu ničim asocirali. Kako u rokenrolu ima još dece propovednika (braća Folovil iz Kings of Leon, npr.) koja su, uglavnom, upadljivo izbegavala da se bave religijskim temama, činilo se da će se i Markus na drugom albumu opredeliti za istu taktiku. Međutim, kada je u avgustu objavljeno da će se album zvati „Babel“ (jevrejski naziv za Vavilon) pojavila se osnovana sumnja da su nove pesme većinom inspirisane učenjem njegovih roditelja.

I zaista, dvanaest melodija (u ukupnom trajanju od pedeset minuta) donose puno religijskih referenci, a Mamford nas svaki čas bombarduje i sopstvenim „spiritualnim iskustvima“ pretočenim u umotvorine tipa „I was under your spell when I was told by Jesus all was well“ („Below My Feet“) ili „But a brush with the devil can clear your mind and straighten your spine“ („Whispers in the Dark“), koje – u najvećem broju slučajeva – nemaju puno smisla. Iako je vidljivo da je Markus uložio puno truda u pisanje stihova, želeći da njima istakne i kandidaturu za nepopunjeno mesto glasnogovornika generacije (što je uloga koju bi, očigledno, najviše želeo), njegovi se pokušaji prečesto razbijaju o obale banalnosti, klišea i usiljenih rima („This ain’t no sham, I am what I am“ iz „Not With Haste“ ili apsolutni favorit celog albuma „Well I came home, Like a stone (!), And I fell heavy into your arms“ iz „Nothing Is Written“), što dokazuje da bi još puno trebalo da uči od „kućnog prijatelja“ čika Dilana. Da i ne pominjemo da „fore“ koje je jednom već uspešno prodao publici (kao što je simpatično korišćenje reči „fucked“ u „Little Lion Man“) nikako ne bi smeo ponovo da eksploatiše – stih „I took the road and I fucked it all away“ iz „Broken Crown“ ukazuje na odsustvo novih ideja, a pride je i potpuno besmislen.

Na muzičkom planu, međutim, stvari stoje znatno bolje, jer su melodije ujednačene i pri tom uspevaju da na slušaoca prenesu emocije muzičara (bile one stvarne ili dobro odglumljene). Tako se već tokom uvodne, naslovne „Babel“ stiče utisak da je bend tu, u vašoj sobi, i da svira samo za vas, i ovaj osećaj emocionalne povezanosti sa muzičarima traje sve do kraja albuma. Tome najviše doprinosi znalačka produkcija Markusa Dravsa, dugogodišnjeg producenta grupa Coldplay i Arcade Fire, koji je tačno znao kada je zvučnu sliku potrebno obogatiti marijači trubama, ili gde je neophodno umetnuti jedan akord na električnoj gitari da bi se dodatno istakla osnovna tema, ili kada je pravo vreme za krešendo koji će pesmu odvesti ka energičnom završetku. Angažovanje Dravsa potvrđuje velike ambicije lidera grupe, ali se mora istaći da Mamford – kao i u slučaju „Sigh No More“ – nije glavna zvezda albuma, već je to sjajni instrumentalista Vinston Maršal, čije je virtuozno sviranje bendža ono po čemu je bend najprepoznatljiviji.

„Babel“, ipak, ne donosi puno toga novog u odnosu na prethodni album i više je odraz želje grupe da stečene pozicije dodatno utvrdi, s obzirom na činjenicu da su se u međuvremenu pojavili i drugi, veoma dobri folk-rok izvođači (pre svih Of Monsters and Men i First Aid Kit). U svojoj nameri će, verovatno, i uspeti (album je trenutno najprodavaniji u Americi), ali ako svoju zvučnu sliku i interesovanja uskoro značajnije ne prošire može im se desiti da ih neki „monstrumi“ jednostavno pregaze. A tada im ni komplet prve pomoći neće biti od pomoći.

Ocena 7/10