Euforični tim Luke Black-a, porodica Duo Granda i novinari koji ne ostavljaju na miru Džipsija: Kako je izgledalo izveštavanje sa Pesme za Evroviziju?

Prolazim u Zemunu pored dečaka koji mami priča o ovom takmičenju, ali izgovara „Pesma za Evroviziju“ i objašnjava, kao i svako dete kad sazna nešto novo pa ima želju da starijima sad ono nešto objasni, da to nije isto kao Evrovizija.

Ali to je pitanje vremena kad spoznaš postojanje ovog takmičenja. Za mene će na primer uvek biti Beovizija, jer ga pod tim imenom prvo znam.

Do raspada Srbije i Crne Gore Beovizija je bilo takmičenje za izvođače koji će se naći na takmičenju „Evropesma/Evropjesma“, koje je pokazalo kao vizionarsko u pogledu raspada bivše nam državne zajednice.

Dva oka u glavi su htela drugačije izvođače da gledaju na sceni Evrovizije, pa je crnogorski žiri tendeciozno glasao za bend „No name“ izazavši tako revolt publike u Sava Centru koji na kraju nije dozvolio članovima ove grupe, koja je 2005. već bila na Evroviziji, izvede „pobedničku“ pesmu. Na kraju SCG nije imala predstavnika, a legenda kaže da bi Flamingosi pobedili Lorde i Harija Mata Harija i doveli Evroviziju u… nisam siguran gde tačno jer se državna nam zajednica raspala već u maju te godine.

Već na narednom izdanju Beovizija je izabrala pobednicu Evrovizije. Prolazile su godine, format se menjao, bilo je i Kovačo i Bregovizije, pa Beosonga, jednom nije bilo ništa, pa i internog izbora koji se isto pokazao uspešnim, a Beovizija se vratila 2018. na daskama Sava Centra, davno zastarelog za takav vid takmičenja.

Poslednje dve godine takmičenje nosi današnji naziv jer je „Megaton“ Saše Mirković prisvojio naziv na koje ima prava.

Prvo sećanje na Beoviziju mi je zapravo ono iz 2010. godine kada smo poslali Marka Kona i dragu mi „Cipelu“. A znam da mi se svideo i nastup Oskara i Đorđa Marjanovića. I od tada pratim svako izdanje domaćeg takmičenja i naravno svaku Evroviziju, a od nedavno i Dore.

Kad sam drugarici rekao da sam se akreditovao za „Pesmu za Evroviziju“ rečeno mi je da sam najveći i jedini fan Beovizije.

Polako, baš polako stižem do Košutnjaka, prolazim pokraj jednog redara koji samo svoju cigaru pali. Ulazim u studio javnog nam servisa.

„Zašto toliko kasniš?“

„Leva obala“, odgovaram kratko gospođi za portirnicom.

Vidim da me čudno gleda pa dodajem: „Dva sata sam putovao, autobus se pokvario, do Novog Sada bih dvaput stigao“.

Pitaju me za ime, za redakciju, jer zaduženi za akreditacije je davno otišao odatle. Ali dobro, nalaze me na spisku, dobijam ljubičastu akreditaciju sa natpisom „ПРЕСС“.

Spuštam se niz kružne stepenice, vidim dole brda novinara i televizijskih ekipa. S desna baner za fotkanje, nekoliko fotelja rasporđenih u liniju do bekstejdža. Pored bekstejdža šank s popularnim cenama pića. Izbor doduše nije neki, al taman. Ima kafa, ima voda, ima Koka-Kola, ima Gorki list, ima viski.

Gužva je.

Novinari sabijeni ispred press wall-a i pregršt kamera čekaju učesnike da daju izjave. Ili neko već govori. Ne znam, stvarno mi se ne da da se guram i slušam pitanja tipa „A jel nosite belo jer ste svi nevini?“.

„A druže što ti onda ne nosiš belo kad si nevin na razmišljanje?“, zamišljam kako bih odgovorio na takvo pitanje.

Mislim, ne znam, možda i ne bih, jer da se takmičim i znam da mogu da me ispinuju kako hoće, pitanje je kako bih se ophodio prema takvim primerima novinarstva. A posle sam mogao i da svedočim kako izgleda kad primeri novinarstva bez ikakvog poštovanja krenu u pohod ka klikovima.

Šta onda da radim, kako uopšte funkcionišu ovakvi događaji, šta da pitam, a da bude zanimljivo, a da nije tabloidno glupo? Nisam ja na ovo navikao, čudno se osećam kad oko sebe vidim pet novinara estradne rubrike Pinka. Ja sam ti više za politiku, konferencije za štampu, tribine, a tek proteste kako volim, ludilo. Al ajde novinar mora uvek da se dočeka na noge, da te vidim sad, kažem sebi.

Dobro, tu su devojke iz Hurricane, daju izjave ljudi se fotkaju sa njima. Čekam i ja da pitam koju, ali dok čekam da se izređaju svi oni ispred mene, Luke Black završava svoju konferenciju. Pitaću njega onda.

Pristaje da da izjavu, kaže da se nada prvom mestu, da neće da bude više skroman.

„Ja mislim da sam baš hteo da prikažem crno-belo tu poruku. Mislim da se buđenje vidi iz borbe sa monsterom i njegovog gubljenja energija. Konstrakta je bila mnogo više bila konceptualna od mene i to što je malo kao taj nastup konceptualan se samo nadam da će još više ljudi u Srbiji probuditi da tako nastupaju. Ali ne mislim da je to neki veliki korak“, navodi Luka na pitanje šta misli da je publiku privuklo baš njegovoj pesmi i da li je to konceptualizam.

Dok odgovara smišljam naredno pitanje i pada mi na pamet da ga pitam jel se raduje onda odlasku u Liverpul, gde će se održati Evrovizija ove godine, a ovaj Čačanin, koji se školovao u Londonu, odgovara da se raduje jer nikada nije bio.

„Eto to je to, hvala ti“, završavam razgovor i puštam ga na miru. Prijatan je, a mogu zamisliti koliki je pritisak u glavi pred nastup pred nastup na takmičenju na kom sloviš za favorita, a opet konkurencija nije lagana.

Takmičenje je već počelo, pesmu izvodi Stefan Shy u plavom kaputu i belom duksu. Za one koji hoće da prate postavljen je video bim i stolice za novinare, ali i timove i porodicu onih koji se takmiče.

Takmičari se ređaju jedan za drugim, a ja trudeći se da što pre skucam izjavu tražim malo tiši deo.

Vidim porodicu Aleksandra Simića i Nenada Osmanovića iz dvojca Duo Grand kako ponosno đuska uz „Viva la vita“. Aleksandar je oblajhao kosu, iako je ranije rekao da bi ga „majka ubila“ ako to uradi.

Spoj folk i operskog glasa i pesma na kojoj je radio i čuveni muzičar Ninoslav Nino Ademović ipak im nije doneo zapaženiji plasman na takmičenju.

Takmičari sve vreme proleću oko novinara, u nekom momentu se stvori Joca Ajkula sa žutom senkom oko očiju iz benda „Gift“ da malo sluša pesme i igra, pa ode, pa se opet stvori.

Sem porodice i tima „Duo Granda“ i tim i prijatelji pobednika takmičenja Luke Black-a izrazito dinamično su pratili njegov nastup. Reklo bi se svaki korak. Nikada nisam video da neko s toliko entuzijazma prati nastup. Lukin, ispostaviće se kasnije kad sam mu slao video snimke na kojima je, menadžer nastup je skakao, pljeskao, igrao, naginjao se ka napred kao da će bolje da vidi Lukinu borbu sa monsterom.

A onda je usledilo i čitanje glasova žirija i publike. Neizvesnost se videla i kod Lukinog tima. Nakon glasanja publike prva je bila Nađa sa pesmom „Moj prvi ožiljak na duši“, da bi se lista s glasovima publike nešto promenila, tako da je Luke Black izbio na prvo mesto. Najviše glasova publike dobio je Princ s pesmom „Cvet iz istoka“. Ali nedovoljno za prvo mesto. Lukin tim se gleda među sobom i onda nastupa delirijum. Skakanje, radovanje, grljenje.

Fotoreporteri dobijaju priliku da odu do studija gde se snimaju nastupi i fotkaju pobednika, a mi smrtnici s telefonima ostali smo da čekamo u blizini mesta određenog za izjave i konferencije.

Pored mene prolazi Aleksandar iz Duo Grand-a, stiskam mu ruku i čestitam iskreno na nastupu. Zahvaljuje mi odlazi kod svojih. Tu do njega stoji Princ od Vranje, s kojim sam nakon uzimanja izjave morao da se fotkam, s obzirom da mi je kolega Čedomir govorio da se fotkam. Pitam i Filipa Baloša, još jednog mladog izvođača, zapravo dođemo vršnjaci, za izjavu ali u tom dolazi Luke.

Jedno, drugo, peto, osmo, dvadeseto pitanje… Jedva ga čujem, samo kontam da u nekom momentu kaže da voli i mamu i tatu, ili nešto tome slično. Pitam i ja nešto, Luka odgovara, mene već kreće da boli ruka i reko ajd to je to, šta ima više da snimam.

I sad dolazimo do momenta koji sam pri početku teksta najavio. Kolege su očekivale i Džipsija. Džipsi u zlatnom kostimu dolazi pre Luke, upoznajemo se, uz širok osmeh mi pruža ruku, ja mu se predstavljam, pitam za izjavu, kaže najverovatnije ne može jer žuri.

Kontam da možda baš i ne žuri nego da mu nije ni do izjavljivanja. Možda ni ne bi bilo. I Džipsi je bio jedan od favorita takmičenja, i ako se mene pita, s nastupom je pokidao. Sam na bini, on i mikrofon, pesma, zanimljiv glas.

Posle Lukine konferencije muvao se oko prijatelja i tima, a kad su ga primeri novinarstva primetili prvo je usledilo pitanje za izjavu, da bi nakon što je odbio, deo novinara uključio telefone i počeo da ga snima, a i pored njegove želje da izjave ne daje pitanja su mu postavljali.

Džipsi uz par kolega se probija i odlazi put hodnika, ali nekoliko primera novinarstva juri za njim zahtevajući da im se odgovori na pitanje. Eh kad bi tako jurili za predstavnicima vlasti, a ne takmičarima na PZE, u Švajcarskoj bi živeli.

Suma sumarum, što bi rekli u nedostatku drugih reči kojima bi tekst privukli kraju, Pesma za Evroviziju je prošla uspešno, pomogla je afirmacija mnogih mladih izvođača, a izabrana je i pesma od koje će se svakako dosta očekivati, s obzirom na uspeh prošlogodišnje predstavnice. Hoće li to tako biti videćemo u Liverpulu.

Pesme mi nisu zvučale tako sterilno kao što je to bio slučaj kad sam samo slušao audio verzije.

Moji favoriti nas, sem u nekoliko slučajeva, nisu predstavljali, iako i dalje mislim da bi odlično bili da smo slali Breeze, Olivera Katića, Nešu Galiju, Duo Grand. Al to je samo moj muzički ukus, koji ni meni nekada nije jasan.

Mada, čak i da Luke Black ne pobedi, očekujem da će se Evrovizija vratiti na Balkan. Zbog ŠČ.