Kako je propao jugoslovenski rokenrol: Priča od Beograda do Makarske

Ok tekst, ali jedna ispravka : Znate li Vi povrsinu Istarskog poluostrva?
Bijelo Dugme je sviralo u Puli,a ne u Istri!

Borina poetika nije uporediva sa Breginom, već sa Štulićevom, a etika je imala pandan u Juri Stubliću, koji se takođe “dobro furao“ devedesetih. Takođe, smatram da je “Ruža hrvatska“ lepa, patriotska pesma Prljavog Kazališta, ali njeno horsko pevanje na zagrebačkom trgu ’89. nadimalo je grudi drugih naroda u SFRJ, ali ne od zanosa, već od straha i neizvesnosti. Slučajno ili ne, te iste 1989., EKV je izdala najbolju pesmu jugoslovenskog rokenrola, proročansku “Par godina za nas“ i poslednju od tih par iskoristila da se uključi u antiratni muzički protest na ulicama Beograda, što se ne sećam da se desilo u Zagrebu.
Opet, Breginu poetiku krojio je vrsni Duško Trifunović, a antiratnu etiku je Bregović prvi formirao od bendova na ovim našim prostorima. Pratili su ga Zabranjeno Pušenje i Nadrealisti i ostali sjajni sarajevski umetnici, jer su znali da će, kao mešovita sredina, najviše nastradati u ratu koji se nazirao, što se, na žalost, i desilo.
Znam da Bora i Brega, čak i Džoni, mnogima nisu kul, ali njihova poetika nas nadahnjuje, kao i etika i poetika EKV Milana Mladenovića i nepravedno zapostavljenih ikona osamdesetih Haustora i Darka Rundeka.