Kao mlazni avion u punom ubrzanju

Emotivan nastup u čast nekadašnjih saboraca iz slavne teksaške Pantere, sablasno je pojačan činjenicom da ključni članovi i osnivači više nisu sa nama. Fil Anselmo odlično razume teret odgovornosti koji je na njemu, odlučivši se da čitav nastup bude posvećen Pantera repertoaru. Ali, braća Ebot bili bi srećni – The Illegals rasturaju sebe do granica ljudskih moći, ižizajući spiritualnu supstancu heavy metala do nebesa. Započevši sa „Mouth for War“ i „Becoming“, Anselmo elegantno rukovodi ovom omaž-ceremonijom, dok prezentuje muziku koja uopšte nije jednostavna, već neočekivano sadrži mnogo finih slojeva, premda umotanih u brutalnost žanra. Na kraju, Anselmo nam očigledno ganut u svom stilu poručuje: „Thank you fuckin’ much!“, da bi zakucao događaj finalnom „A New Level“. I još završni stihovi „Stairway to Heaven“ a cappella za sam kraj. Pa, neka sada neko kaže da hevi-metalci ne znaju za red i poštovanje. Bravo, Anselmo!

Partibrejkersi su već druga, ali jednako impresivna priča. Nakon skoro pa ‘hiljadu godina’ ponovo na Main stageu gde im je i mesto, ovaj legendarni bend svoj puni format razvija upravo u ovakvim ambijentima i pred nepreglednim brojem fanova. Canetov naoko nadrealni poetski aktivizam, zapravo je oružje od kojeg jeza podilazi svaku vlast. Jer, kad vam Cane dovikne: „Ko voli – preživeće sve!“, ili za kraj: „Smrt fašizmu, sloboda čoveku!“, gromki povici u publici su sasvim prirodna reakcija oslobođenih bića. Partibrejkers nas u svakom vremenu podsećaju na naše lično dostojanstvo, koje smo nekako zaturili negde po sivim nedoumicama zbilje. I da, Anton i dalje kida bez premca, o kojoj god od mitskih pesama da je reč, a bend u celini surfuje zvukom kao mlazni avion u punom ubrzanju. Ali, Anton – kakva delikatnost, kakva nepomućena kreativna struja prvoklasnog rokenrol elektriciteta. Hoće li ikada biti izmišljena nagrada koju Cane i on mogu da dobiju za svoje slobodarske zasluge i nepotkupljivo nadahnjivanje naroda čistom lepotom?

Subotnje veče sasvim je zato u znaku rokenrola najnovije generacije i, naravno, svežeg neverovatnog benda Greta Van Fleet. Pa, utisak je zaista čudnovat. Za sve nas koji nismo dočekali da uživo čujemo Led Zeppelin u najslavnijim danima, ovo bi mogao biti isečak iz doba kada su bogovi roka još uvek obitavali među smrtnicima. Greta Van Fleet je pri tom vrhunski koncertni doživljaj, ovi mladići stvarno umeju da razvale svojim instrumentima u veštim rukama, pevač je kombinacija najuzbudljivijih dimenzija Roberta Planta, Rodžera Daltrija i mladog Roda Stjuarta, iako mu je onaj prvonavedeni očigledan uzor. Greta Van Fleet, usput, ima izuzetno kompleksne autorske numere, celokupan nastup je vrsta rituala koji apsolutno zahteva učešće svih vaših čula. Bio je ovo zaista čudesan trenutak u kome se istorija najslavnijih rok sekvenci davnih decenija odjednom ukazala i eksplodirala pred nama – kao da smo se namah našli u filmu „Almost Famous“, dok bend baca bele ruže u publiku. Koliko li će klinaca posle ovog koncerta da zgrabi gitaru i počne da roka?!

Zato je Tom Voker sjajan momak koji sa svojim raspoloženim bendom predstavlja upečatljivu uvertiru za Greta Van Fleet. NJegove intimne životne i ljubavne ispovesti otpevane su lepim glasom i uživo zvuče mnogo rokerskije, sa bluz i soul elementima, koji umeju čak i da podivljaju malo, kao u „Rapture“. Čujete li ga – jednostavno ga morate zavoleti. Možda je njegova karma za dlačicu više pop, ali je i sasvim dovoljno rok da upotpuni ovu gromoglasnu subotu na EXIT-ovoj Glavnoj bini.