Iako ne postoje dokazi da je Bono Voks gledao filmove snimljene po scenarijima Dušana Kovačevića ili da je slušao intervjue u kojima je naš dramski pisac pričao o svojim umetničkim vizijama, teško je oteti se utisku da „Achtung Baby“ ima dosta dodirnih tačaka sa dva, za srpsku kinematografiju, veoma značajna filma, „Podzemljem“ i „Ko to tamo peva“. „Podzemlje“ je premijeru imalo četiri godine nakon izlaska albuma, ali su uvodne scene, u kojima zveri pobegle iz zoološkog vrta tumaraju ulicama Beograda, prvobitno trebalo da budu završni kadrovi „Ko to tamo peva“.
Međutim, Titova (prerana) smrt sprečila je ulazak u zemlju cirkusa sa životinjama koje je trebalo da „glume“ u filmu, pa se tada od te ideje odustalo. Nije teško pretpostaviti koliko su nesnimljene scene opterećivale Kovačevića, ali izgleda neverovatno da je 1990. godine u Berlinu slične „more“ imao i Bono.
Naime, tačno godinu dana posle pada Zida, dablinska četvorka je zakupila ruinirani Hansa studio (isti onaj u kome je Bouvi sedamdesetih snimio trilogiju „Low“, „Heroes“ i „Lodger“), sa namerom da u njemu komponuje i snimi pesme za prvi studijski album benda u novoj dekadi. S obzirom da je zvuk prethodnika „The Joshua Tree“ obeležio osamdesete, Bono i Edž su, vodeći se motom irskog poete Brendana Kenelija „najbolji način da poslužite svom vremenu jeste da ga izdate“, odlučili „da sve izmisle iz početka“. Pre dolaska u Berlin njih dvojica su radili na pesmi za predstavu „Paklena pomorandža“, pa je slušanje „industrijskih“ bendova Front 242, KMFDM, Einstürzende Neubaten i NIN uticalo da „abrazivni“ i eksperimentalni zvuci postanu predmet njihovog interesovanja. Međutim, basista Adam Klejton i bubnjar Lari Malen su smatrali da bi U2 trebalo da nastave tamo gde su sa „Joshuom“ stali, što je odmah dovelo do trzavica. Edž je, tako, neprestano eksperimentisao sa dens i tehno semplovima uz pomoć ritam mašine, pa mu je iznervirani Lari u jednom trenutku doviknuo da više ne vidi svoju ulogu u bendu, a Adam mu je tutnuo bas u ruke i rekao: „Evo, ti ga sviraj ako misliš da sve znaš“. Bono, koji je odseo u bivšoj kući Leonida Brežnjeva, sve vreme je bio pod snažnim utiskom priče o životinjama pobeglim iz berlinskog zoo-vrta tokom savezničkog bombardovanja, pa je, slično Kovačeviću, želeo da istakne simboliku tog događaja i nekako ga poveže sa aktuelnim političkim previranjima u Evropi i svetu. Numera „Zoo Station“ koja otvara „Achtung“, zatim spot sa bizonima za pesmu „One“ (jedan od tri snimljena) kao i koncepti „Zoo TV“ i „Zooropa“ turneja, rezultat su brojnih Bonovih besanih noći tokom kojih se pitao i da li je njegov bend pred definitivnim razlazom.
Kao i mnogo puta ranije (a i kasnije) stvar je spasio Brajan Ino. Očajnim članovima U2, koji nisu završili ni jednu pesmu pre njegovog dolaska u Berlin, Ino je poručio da to što su snimili uopšte ne zvuči loše i da mu se jedino ne sviđa „One“ (kasnije najveći hit na albumu)! Predložio je da napuste hladni i sumorni Berlin, pa bend prvo odlazi na Tenerife (u vreme kad u Zalivu besni rat), a potom u Irsku gde pesme konačno završava. Bono ostaje zapanjen kad shvati da rat u Iraku na TV-u izgleda kao video igrica, pa predlaže da na sledećoj turneji koriste ogromne ekrane na kojima će tokom koncerta „vrteti“ TV programe i publiku „bombardovati“ porukama tipa „Everything you believe is a lie“. Istovremeno, na bend jak utisak svojim performansom ostavlja francuski avangardni cirkus Archaos, pa U2 donose odluku da njihovi koncerti ubuduće budu audio-vizuelni spektakli, a ne (kao ranije) svirka četvorice ljudi na bini. Od prijatelja Bono dobija na poklon čudne sunčane naočari (oblika očiju muve) koje neprestano nosi, pa ubrzo kreira dva alter-ego karaktera (The Fly i MacPhisto) koji će tokom turneje, sa pozornice, svake večeri telefonom zvati Belu kuću.
Izlazak albuma su najavila dva singla („The Fly“ i „Misterious Ways“) izašla u vremenskom intervalu od samo dva meseca, koja su nagovestila da od starog U2 zvuka nije ostalo ništa. Bonov „herojski“ glas je u „The Fly“ zamenio distorzirani i procesirani vokal (pomalo u stilu Toma Vejtsa), dok je „Misterious Ways“ bila prava dens pesma, istina prilagođena U2 stilu. Kada je „Achtung Baby“ u novembru 1991. konačno postao dostupan slušaocima, postalo je jasno da singlovi nisu bili „izolovani incidenti“, te da su Bono i Edž definitivno „posekli to ogromno Džošuino drvo“. Uslovi u kojima je album sniman, kao i događaji oko benda, reflektovali su se u pesmama. Atmosfera beznađa i nadolazeće ratne katastrofe (prisutna i u autobusu firme Krstić) može se osetiti u završnim akordima „Until The End Of The World“ i solo deonici pesme „Acrobat“, dok se klaustrofobičnost „Ultraviolet (Light My Way)“ može uporediti sa onom junaka „Podzemlja“. Tu su i emotivne balade „Who’s Gonna Ride Your Wild Horses“ i „So Cruel“ inspirisane Edžovim rastankom sa suprugom, ali i mračna „Love Is Blindness“ koju je Bono posvetio Nini Simone.
Album je kritika 1991. godine okarakterisala kao „revolucionaran“, „iznenađujuće nepretenciozan“, „artistički“, „dramatičan“ i „transcendentalan“, a danas nema muzičkog magazina koji ga ne svrstava u najbolje rok albume svih vremena. Sam Bono je tada o „Achtung Baby“ rekao: „Ključne reči ovog albuma su kič, mrak, privlačnost i industrijski zvuk, dok to nisu iskrenost, pristojnost, pravednost, rok i linearnost. Dobro je ako vas pesme vode u svet mašte ili čine da mislite da vam je CD plejer pokvaren; loše je ako vas podsećaju na U2“.
Dvadeset godina kasnije, one nas i te kako podsećaju na njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
