Klasični Velerovi gobleni

The Modfather je potpuno u pravu. Za osam godina diskografske aktivnosti Bitlsi su objavili čak trinaest studijskih albuma, što je – čak i ako zanemarimo činjenicu da je većina njih proglašena remek-delima – izuzetno dostignuće, koje teško da će biti ponovljeno (Zapinih šezdesetak albuma ne računamo – on je, ipak, priča za sebe). Poslednjih deset godina i Veler pokušava da se približi onome čemu se iskreno divi (a što se može opisati formulom – kvalitet, plus kvantitet, plus inovativnost), pa je od 2002. i izdavanja „Illumination“ – zaključno sa upravo izašlim „Sonik Kicks“ – objavio šest studijskih albuma, od kojih je „As Is Now“ (2005) prošao najlošije – popeo se „tek“ na četvrto mesto britanske liste. Odlične kritike i prodaja na Ostrvu obezbedili su Veleru status super zvezde, koja je sebi mogla da dozvoli i luksuz da 2006. odbije CBE titulu koju za izuzetne doprinose engleska kraljica dodeljuje svojim podanicima. Međutim, za razliku od liverpulske četvorke, Veler nikad nije ostvario značajniji uspeh u Americi (uključujući i albume koje je snimio sa The Jam i The Style Council), iako je tokom cele karijere vešto koketirao sa aktuelnim trendovima, od nju vejva osamdesetih, preko esid hausa i britpopa devedesetih, do elektronske muzike novog milenijuma.

Prethodna dva albuma, dvostruki „22 Dreams“ iz 2008. i „Wake Up the Nation“ iz 2010, otkrila su nova lica dotadašnjeg „tradicionaliste“, koji je dokazao da ima hrabrosti da se na pragu šeste decenije upusti u eksperimentisanje čije rezultate nije mogao da anticipira, ali koje mu je na kraju donelo nove (lokalne) uspehe. „22 Dreams“, kojim je Veler istraživao folk korene (pri tom se ne libeći ni povremenih izleta u apstraktno – „111“), nedeljama je držao prvo mesto britanske liste, dok je eklektički „Nation“ – sastavljen od kratkih i nekonvencionalnih pesama (kao što su petodelna „Trees“ ili psihodelični valcer „In Amsterdam“) – nominovan za prestižnu Merkjuri nagradu. Čovek koji je dobio najviše pohvala za inovativnu atmosferu oba albuma, producent Sajmon Dajn, prošle godine je napustio Velerov tim (razlozi su, kažu, finansijske prirode) i to se – bez obzira na nikad veće prisustvo sintisajzera i studijskih efekata – na „Sonik Kicks“ oseća, pa je album atmosferom bliži ranijim Velerovim radovima nego svojim prethodnicima.

Tri pesme koje otvaraju album („Green“, „The Attic“ i „Kling I Klang“) nagoveštavale su da će „Sonik Kicks“ predstavljati ono što se i očekivalo: trijumfalno okončanje riskantnog, a uspešnog muzičkog eksperimenta, te završni deo trilogije čiji je primarni cilj Velerov uspon na tron najrelevantnijeg živog engleskog muzičara. Disharmonična i klaustrofobična „Green“ – sa gomilom pulsirajućih sintisajzera, unazad nasnimljenim psihodeličnim gitarama (slično „Tomorrow Never Knows“) i besmislenom lirikom (Veler samo nabacuje reči koje je video na bilbordima) – otkriva da je autor inspiraciju tražio i u nemačkoj krautrok sceni s početka sedamdesetih (Kraftwerk, Neu!), čiji uticaji nisu bili vidljivi na prethodnim albumima. Dvominutna, hiperaktivna „The Attic“, koja pomiruje ljute „suparnike“ Grema Koksona (Blur) i Noela Galagera (Oasis), nasleđuje psihodeličnost i električnost prethodne numere (što, ipak, ne može da prikrije njene pop korene), dok sving-vodvilj „Kling I Klang“, svojim „umpa-umpa“ ritmom i pričom o ženama nekakvog sveštenika, u sećanje priziva Kusturicu i njegov „No Smoking Orchestra“.

Međutim, tu se Velerovo istraživanje „novih teritorija“ i traganje za originalnim produkcijskim rešenjima iznenada okončava i do kraja albuma on se, uglavnom, drži zvuka koji je patentirao devedesetih, povremeno ga „maskirajući“ modernim ritmovima i (opet) upotrebom sintisajzera. To, naravno, ne znači da su pesme loše. Akustična simfo-balada „By The Waters“ i Sidom Baretom inspirisana „When Your Garden’s Overgrown“ bi se, na primer, mogle okarakterisati kao klasični Veleri (u najboljem smislu reči klasičan), dok je šestominutni rege-džez-dab „Study In Blue“ definitivno jedna od najboljih numera koje je ikad snimio. Pesma je interesantna i zbog činjenice da je reč o duetu sa njegovom novom ženom, dvadeset i osam godina mlađom Hanom Endruz, koja mu je u januaru podarila blizance Džon-Pola i Bouvija (Hana je veliki obožavatelj muževljevog muzičkog rivala, a on – jelte – Bitlsa). Razlikom u godinama između sebe i žene, Veler se samoironično bavi u najzabavnijoj pesmi na albumu „That Dangerous Age“, koja predstavlja dvoipominutni omaž Kinksima (ali i Bouviju!), sa izuzetno zaraznim „šup-šup“ pratećim vokalima (supružnici Veler, opet). Vredna pažnje je i „Dragonfly“, mračna i pomalo mistična pesma, u kojoj Veler ravnim glasom, bez puno emocija, opisuje usamljenost glavne junakinje: „She’s like a dragonfly with no fire … She’s like a horse with no rider … She’s in a world with no people, All the scope without the hope or the reason“.

S druge strane, smisao kratkih instrumentala „Sleep Of The Serene“ i „Twilight“ ostaje nejasan i oni se čine potpuno nepotrebnim, dok su neinspirativne „Drifters“ (u Dejmon Albarn stilu) i „Paperchase“ (slična „Babyface“ od U2) najslabije numere na albumu, što nas vodi konačnom zaključku da „Sonik Kicks“ nije na (visokom) nivou svojih prethodnika. To Velera mnogo ne pogađa (uostalom, već je na prvom mestu engleske top liste), kao ni činjenica da mu ni ovaj (niti bilo koji sledeći) album neće doneti slavu u Americi. On se svom cilju približio, mada je to više posledica dugogodišnje neaktivnosti nekih velikih imena, a ne nekakvog njegovog izuzetnog muzičkog talenta. Ocena: 7/10