Koja: Značaj rok muzike kod mladih danas je manji nego ikad

Već pogađate, odnosno znate – u pitanju je Disciplin A Kitschme, kultni beogradski bend koji navršava 35 godina. Iako kaže da se oni ne bave brojevima i da neće na neki poseban način obeležiti taj jubilej, Koja nam je ipak za ovaj „rođendanski“ intervju pričao o mnogim stvarima sa ovog tri i po decenije dugog muzičkog putovanja koje i dalje traje: o novom i starim albumima, o zvuku benda, pionirskom vremenu rok muzike i njenom značaju danas, o bendu Trese.Lupa.Udara, ali i o svojim omiljenim albumima, muzičarima i koncertima, bas gitarama i pedalama… Da ne otkrivamo baš sve na početku…

*Novi album „Opet.“ ste do sada svirali na dosta koncerata – kakve su reakcije publike, koje su se pesme izdvojile kao hitovi?

– Naravno, to su one pesme koje smo dosad izabrali za spotove, „Zaboravili rokenrol!?!“ i „Reci ruke u vis!“, naravno i „Ovisnik o moći“ ili „Samo disciplina“, ali ono što je zanimljivo i neočekivano su ovacije publike po koncertima na instrumental Manitu VII! To je obećavajuće.

*Koliko publici treba vremena da nove pesme postanu podjednako prihvaćene kao stari, dobro poznati hitovi?

– Par koncerata i malo rotacije po plejlistama. U principu, dosta brzo se to desi.

*Veoma si aktivan na društvenim mrežama – koliko je za bend važna ta vrsta kontakta sa fanovima?

– Aktivnost na Fejsbuku je samo u vezi onoga što se tiče DAK, ljudi mogu da se informišu o aktivnostima grupe, dok dopisivanje sa fanovima ne postoji zaista. Ili postoji u onoj meri kakva je bila i pre pojave interneta, kad su ljudi pisali i slali pisma, poštom. Međutim, internet je, pokazalo se kroz vreme, vrlo dobro glasilo za jednu rock grupu, nekad je to bio Myspace, sad je već duže vreme FB. Tako da mi sve to koristimo kao oglasnu tablu.

*Kakve je promene doneo novi bubnjar i priključivanje usne harmonike?

– Novi ljudi uvek donesu i nešto svoje u band, sa Vulom u postavi pomalo pipamo onu jamming atmosferu koju smo svojevremeno imali sa Gulom (Srđan Gulić)… Otuda i Vul-Gul igra nadimcima. Usna harmonika je već par godina utkana u bend i čini se kao da je Djeke tu oduvek. Osim toga, sad možemo malo više i da bojimo zvuk, ali ujedno i potcrtamo da je heavy bass blues ideja ove grupe.

*Da li si ti sam zadovoljan ovim albumom?

– Apsolutno, kao i sa svim dosadašnjim DAK/DK albumima. Ne bih mogao sebi da dozvolim da se nešto polovično uradi, ofrlje, pa da ceo život posle tugujem zbog toga.

*Ove godine bend puni 35 godina – da li ćete na neki način obeležiti ovaj „jubilej“?

– Naravno ne. Mi se ne bavimo brojevima, jubilejima, niti na taj način privlačimo publiku, imamo o čemu drugom da mislimo.

*Kad pogledaš unazad, od početka Discipline, da li bi nešto menjao kada bi mogao i šta?

– Kako već rekoh, sve je ok, čak se neki put i sam iznenadim nekim produkcijskim zahvatima po starijim albumima. To je tek prava stvar, kad sam sebe pozitivno iznenadiš. Što se vođenja politike benda tiče, takođe nemam mnogo zamerki. Jedino je možda trebalo ići u NJujork, a ne u London, međutim, sva su iskustva dragocena.

*Koliko se promenio odnos prema rokenrolu od vremena analognih sprava i ploča kao osnovnih nosača zvuka i vremena kada se trebalo dobro potruditi da se dođe do nekog novog izdanja, pa do današnje digitalne opreme gitarskih efekata, albuma koji se izdaju sve više online i dostupni su na jedan klik mišem?

– Ponosan sam što ipak pripadam pionirskom vremenu rok muzike, koja je značila mnogo više od muzičke pozadine na radio talasima koju čuješ dok učiš ili radiš nešto u kuhinji, ili pak dok čekaš sledeći SMS na svom mobilnom. U ono vreme ako bi se slušala muzika, neki novi album, na zvonjavu telefona se često nije ni reagovalo, sačekalo bi se da se završi prva ili druga strana LP-ja, pa bi se tek onda obratila pažnja na druge stvari. Značaj rock muzike kod mlade osobe je danas manji nego ikad. Neko bi rekao da je to normalno i logično, posle 60 godina rokenrola, no, nekako je i industrija pripomogla tome, nije se baš spontano to desilo.

*Da li se promenila publika na svirkama, ko danas dolazi na vaše koncerte a ko je nekad dolazio?

– Koncert 28. maja u bašti SKC-a bio je perfektan primer, bilo je baš šareno, mnogo različito obučenih ljudi u rasponu, što neko reče, od šest do 66 godina starosti (ili mladosti). Pošto to i jeste namera, uspostavljanje vanvremenske zone na koncertu jedne rok grupe. Dakle, dolaze svi.

*Promenili su se i sami bendovi? Čini se da u rokenrolu više ne postoji tolika količina bunta i da sve manje ima bendova sa jasnim stavovima?

– Nažalost, zamagljeni stavovi i jesu maslo industrije i javnog mnjenja u vezi buntovnog rok izraza, čije su poruke nekad bile jako uticajne kod slušaoca. Povučeni su jasni potezi koji sve pretvaraju u zabavu najprizemnijeg, vulgarnog i banalnog tipa. Poražavajuće je što se i sami akteri, ljuti buntovnici, ubace u takvo stanje, pa zazvuče upravo kao oni protiv kojih navodno jesu, govoreći ustvari istim banalnim jezikom.

*Kako ti danas izgleda situacija na našoj muzičkoj sceni, kao i odnos mainstream i underground bendova?

– Mainstream je lošiji nego ikad, pa tako i underground sad ne mora biti radikalan da bi parirao mainstreamu. Odsustvo ozbiljne muzičke industrije u nas, medijska nezainteresovanost, na ovom trusnom i politički nestabilnom tlu, samo doprinose konfuznom stanju kako na muzičkoj, tako i u ostalim delovima neke kao kulturne scene.

*Sigurno je da si se i ti sam tokom 35 godina promenio?

– Dosta toga je isto, moram reći. Pa kako drugačije? Evo, premestio sam ovaj prsten sa desne ruke na levu. To je neka promena.

*Kako i koliko je na tebe uticao londonski period? Da li bi ponovo išao tamo kada bi se ukazala prilika?

– Kao što rekoh, svako iskustvo je dragoceno, a londonsko je jedno od najvažnijih. Ako bi band imao neki gig tamo, išli bismo, naravno. No, ako nisi prisutan sa svežim produktom na tržištu neke zemlje, nema razloga tamo ni da nastupaš. Osim ako ideš budzašto i spavaš u vreći. A to mi je dosadno. Tako ja to vidim.

*Osim u muzici, bilo te je i u nekim kultnim filmovima – da li bi ponovo stao pred filmske kamere i za koje potrebe?

– Honorari za filmove u kojima sam se pojavljivao su iskorišteni za instrumente na kojima i danas sviram. To i jeste bio cilj kada sam prihvatao uloge. Nemam tih glumačkih želja, više sam zainteresovan za komponovanje muzike. Mada ako bi to bilo nešto suvislo, na raznim nivoima, možda bi se i desilo. Sa Goranom Gajićem kao režiserom, naravno.

*Šta najčešće slušaš kod kuće, koji su ti omiljeni albumi u poslednje vreme a koji su te obeležili kao muzičara i najviše uticali na tebe i tvoje stvaralaštvo?

– Imam jedan problem kod novih grupa i izvođača, a to je da sam u stanju da prepoznam posle prve strofe ili rifa šta band sluša i koje su mu influence. Stoner rock mi liči na „When the levee breaks“ sa četvrtog albuma Led Zeppelin, mada su mi ok Brant Bjork, metal, pogotovo metal podvrste su mi jedan veliki rif Black Sabbath itd. Dakle, očekujem radikalnije i kreativnije stvari, ako je to danas uopšte imperativ. Mogu da pohvalim Sleaford Mods, mada se i tu jasno čuje PIL i post-punk, ali jesu verna slika ulice i atmosfere danas u Engleskoj, sigurno. Dopao mi se Bad For Lazarus, jedan od novih engleskih rock bendova, oni su npr. na sve uticaje, koji mogu da se primete, dodali nešto svoje i to je ono što me zanima. Što se albuma i grupa koje su na mene uticale tiče, dugačka je lista. To je naravno Hendrix, kao i tri blues Kinga: Albert, Freddie, B.B, potom progresive rock Gong, Groundhogs, funk – War, James Brown, Sly And Family Stone, glam rock – T. Rex, Slade, Suzy Quatro, proto punk faza MC5, New York Dolls, Iggy Pop, post-punk- PIL, Pop Group, Rip + Rig And Panic, James Chance, ali naravno, inicijalno, a i uvek, to su The Rolling Stones. Basisti – Mell Shacher iz Grand Funk Railroad, Jaco Pastorius, Jean Jack Burnell (The Stranglers), Barry Adamson (Magazine). Naravno funk basisti, Larry Graham, Anthony Jackson bas deonica u The O'Jays hitu „For The Love Of Money“ mi je favorit…

*Često te viđam po svirkama. Koji su ti bili najdraži koncerti u poslednjih nekoliko godina i koga bi voleo da slušaš uživo a još nisi?

– Pamtim koncerte Konono No.1, James Lega, Kid Congo And The Pink Monkey Birds, Mike Watta, Stones u Beču pretprošle godine, The Last Poets u londonskom Jazz Cafe-u prošlog leta… Mada sam gledao zaista dosta koncerata u životu, voleo bih da još vidim i čujem npr. Courtney Love, The Kills, kao i one živuće i još uvek aktivne funk i blues izvođače.

*Svaki vaš album donese nešto novo ali ostaje prisutan taj lični pečat iako su se menjale postave i instrumenti prisutni u bendu – kako bi ti opisao zvuk benda Disciplin A Kitschme?

– Za ovih tri i po decenije bilo je toliko rečenica koje smo upotrebljavali u svrhu definisanja zvuka ili reklamiranja grupe: „Jedini odgovor ovog trenutka!“, „Možda ih je teško razumeti, ali ih je lepo gledati i slušati“, „Najbolja jugoslovenska grupa svih vremena!“, „Heavy rave rock, but fonkey!“, „Višedecenijsko isporučivanje vrhunske buke“, „Zabava sa smislom“… Vi izaberite.

*U bendu Trese.Lupa.Udara sviraš gitaru – kako doživljavaš ovaj instrument u odnosu na svoj „matični“ bas?

– Matični instrument je ustvari akustična gitara. Dakle, bez struje, pojačala ili pedala. Tu se počinje, a šest žica, četiri žice, bas, solo, svejedno mi je. Ali kad se bas tretira malo drugačije nego inače u rok i ne samo rok grupama, propušten kroz pedale, ume baš silovito da zazvuči. Solo gitara nema te punačke žice, niti taj gabarit. No, zato odlazi u neslućene visine i delove zvučnog spektra koje retko nabodeš sa bas gitarom. Naravno, sve zavisi od osobe koja svira, ima li ona takvu ili bilo kakvu viziju ili možda samo sportski vežba skale.

*Da li si nekad razmišljao o peto/šestožičanom basu ili fretless modelu? Već dugo si veran svom rickenbackeru i on tebi – zašto baš taj bas i da li bi ga menjao za neki drugi?

– Staromodan sam po pitanju opreme i instrumenata, a sumnjičav u odnosu na nove brendove. Tako da me zanimaju samo one marke koje i inače karakterišu zvuk rock'n'roll muzike. Svirao sam u londonskoj fazi Gibson Ripper bas i morao sam da zasečem tu gitaru tamo kod donjeg roga, ne bih li lakše dohvatio najviše tonove na poslednjim pragovima. Gibson basovi imaju taj problem, Fender ima dosta širok vrat, dok je Rickenbacker 4001 bas gitara sa užim, više gitarskim vratom, što je jako inspirativno za sviranje. A konkretno model 4001 ima i zvučnu kombinaciju koja mi odgovara, 4003 je već nešto potpuno drugačije.

*Šta koristiš od efekata i koja ti je omiljena pedala?

– Flanger, wah wah, fuzz, delay. Naravno, fuzz pedala je neprikosnoveni pokoritelj. Specijalno ovaj Rolland BeeGee AF-60 iz 1974.

*Šta imaš u planu za narednih 35 godina?

– Da održavam pomenute pedale u životu, na isti način kao i do sada.

Isterujemo đavola i slavimo rokenrol

*Osim Discipline aktivan je i aktuelan bend Trese.Lupa.Udara. Kako si došao na ideju da oformiš ovu grupu i da svirate baš to što svirate?

– Trese.Lupa.Udara je slavljenje rokenrola, u onom izvornom starinskom obliku, gitara-bas-bubanj-vokal-dva ženska prateća vokala. Sviramo moje pesme iz trećeg dela omnibusa „Kako je propao rokenrol“, uz neke r'n'r standarde i besmrtne glam-rock hitove. Realno, isterujemo đavola i slavimo rokenrol.