„Ko(lonija) peva, zlo ne misli“

O čovečanstvu možemo razmišljati tek kada sebe izgradimo, bez čega nemamo ni internacionalnu dimenziju – kaže za Danas Abdelraheem Kheirawi frontmen grupe FC Apatride UTD povodom najave koncerta „Bob Marley’s Day-Ko(lonija) peva, zlo ne misli“, a koji će biti održan sutra u Kulturnom centru Grad.

Kheirawi objašnjava da bend na taj način tradicionalno obeležava rođendan Boba Marlija, jer se, kako kaže, radi o ličnosti koja je najzaslužnija za danas globalnu popularnost regea i lansiranje tada antikolonijalne umetnosti u muzički mejnstrim.

– Marlijeva kombinacija visoko kvalitetnog sadržaja i vrhunske forme ispostavila se kao nezaustavljiva. Naravno, mehanizmi kontrole muzičke industrije otada su evoluirali i penetracija širih svetskih tržišta zahteva od antisistemskih umetnika otkrivanje novih strategija.

Iz toga razloga pred nastup organizujemo debatu, gde bi se, za početak, pokrenula pitanja od važnosti za ovu temu, kako bismo čuli raznolika mišljenja – najavljenih govornika i publike – i time obogatili sopstvenu praksu – zaključio je Kheirawi.

Prema njegovim rečima slogan te debate „Ko(lonija) peva, zlo ne misli“ ukazuje na bezvrednost svake muzičke i uopšte umetničke društvene kritike, ukoliko ne nudi konkretnu alternativu kroz povezanost sa opipljivim borbama koje uključuju sve aspekte društvenog života.

U suprotnom, čak i antisistemski, odnosno, progresivni sentimenti, postaju roba kojom se u zavisnosti od ponude i potražnje obogaćuje muzička industrija, primećuje on.

* „Ako se ne varam, 2012. ste imali kampanju i tom prilikom ste održali i koncert protiv glasanja. Danas imamo sličnu situaciju, kakav je Vaš stav, – da li ste za bojkot ili ne?“

– Tačno. Međutim, to se ticalo konkretnih izbora, što ne znači da sam protiv glasanja uopšte, jer legalizam pod određenim uslovima može biti značajna propagandna poluga u izgradnji snaga.U pravu ste i da je situacija slična, mada ne identična. Antimperijalistička leva opcija u vidu objektivne snage i dalje nije izgrađena i sva vidljiva politička borba svodi se na besprogramska kompradorska utrkivanja u ulizivanju – ko će pre u EU i druge imperijalističke organizacije, gde bismo najzad zaslužili mesto za stolom svetskih izrabljivača, i stekli pravo na deo tog kolača filovanog znojem dece iz rudnika kobalta u Kongu i zašećerenog krvlju jemenskih civila. To mu otprilike dođe i vrhunac kreativnosti naših političara. Sreća pa se zapravo ništa ne pitaju, a o prilici za naše eventualno priključenje imperijalističkom taboru odlučiće centri moći u skladu sa sopstvenim geopolitičkim planovima, potrebom za ekspanzijom mobilnosti rada, i drugim faktorima.

* Koje je Vaše viđenje trenutne političke situacije u Srbiji, ali i kako svetska politička scena reflektuje na male zemlje?

– Pozicija svake zemlje unutar određene svetske formacije determiniše njene ograničene mogućnosti manevra u okviru globalnog kapitalizma. Primera radi, na izborima u Hrvatskoj smo najzad dobili priliku da osvedočimo pojavu levičarskog kandidata. Daleko od toga da se radi o socijalističkoj politici, već o ideji društveno-odgovornog kapitalizma upakovanoj u socijalističku retoriku, ali to na stranu. Izborni debakl te politike iznenadio je mnoge, jer većina ljudi leve orijentacije pretpostavlja da progresivni sentimenti determinišu ili bar utiču na uspeh socijalističke politike, baš kao što polupismeni desničari veruju da su vera, tradicija i kultura ključne geopolitičke determinante. Marksisti, sa druge strane, posmatraju ova dešavanja u klasnim i ekonomskim uslovima. U skladu sa tim, interesovanje za socijalističke ideje u Hrvatskoj – članici imperijalističkog bloka – skoro da je nepostojeće, van uslova ekonomske krize. Zapravo, posledično izbornim rezultatima možemo videti da nešto interesovanja ima u Istri i među srpskim življem u Slavoniji. Iz toga proizilaze dva važna zaključka: Istra je, tradicionalno „partizanska“ i mnoge ideje iz socijalističkog perioda žive kroz tradiciju, što pokazuje da superstruktura može zaostati za ekonomskom bazom, kao i da je održavanje socijalističke tradicije važna komponenta savremene političke borbe; i, u slučaju Slavonije, da su elementi socijalnog i nacionalnog ugnjetavanja poluga uspeha socijalističke politike.

* Kada smo kod regiona, kako vidite trenutna zbivanja u Crnoj Gori?

– Aktuelna dešavanja u Crnoj Gori potvrđuju dobar deo navedenog. Nacionalni element trenutno je glavni remetilački faktor uspostavljanju NATO hegemonije. Čak ga ne bih ni nazvao „nacionalnim elementom“, jer postojanje crnogorske nacije nije upitno. Dakle, radi se o sukobu dva etniciteta unutar te nacije – srpskog, istorijski ispravnog i crnogorskog, veštačkog i u pokušaju izgradnje, u skladu sa zahtevima imperijalističke politike na Balkanu. Međutim, ono što je za levicu problematično, kao i u slučaju Hrvatske, tiče se socijalnog momenta. Crna Gora je prema Indeksu ljudskog razvoja UN-a (HDI), zemlja Prvog sveta, a prosečni standard života ukazuje na skoro nepostojeće prilike povezivanja socijalne i nacionalne politike. Nedostatak bilo kakvih levih, antiimperijalističkih (čak i marginalnih) snaga to dodatno potvrđuje. A, kada nacionalno ugnjetavanje nije u direktnoj vezi sa socijalnim, desničarske ideje se lako nameću kao predvodničke. Nemački nacionalizam sa početka 20. veka, npr, nikao je kao odgovor na gušenje Nemačke od strane britanskog i francuskog imperijalizma. Nemcima naravno nije smetala imperijalna politika, nego to što njihova zemlja nije imperijalna sila, pa su pokušali da zbace imperijalnu dominaciju Britanije i Francuske kako bi uspostavili svoju imperiju. Stoga, ne možemo reći da je pozicija Nemačke bila „nepravedna“, jer nema ništa „pravedno“ u podeli kolonija. Ovde sada govorim o tome da klasni uslovi (bilo u nacionalnim okvirima ili globalno) utiču na to koje će oblike antiimperijalistički impuls uzeti u svom političkom izražaju.

* Kako tumačite situaciju celom Balkanu?

– Specifičnost balkanskih uslova se mora razumeti da bi se uočile leve antiimperijalističke perspektive. Nacionalni element u Crnoj Gori usko je vezan za Srbiju i, delimično, Republiku Srpsku – obe semiperiferne jedinice, odakle bi objektivne snage levog antiimperijalizma mogle da utiču na razvoj dešavanja i povezivanja nacionalne i socijalne politike, namećući se kao predvodnice šire borbe protiv NATO uticaja u regionu. I sad dolazimo do ključnog pitanja: Gde su te objektivne leve antiimperijalne snage? Nemamo ih. Ono što imamo su liberalno desni potpisnici Apela 88, koji se otvoreno stavljaju u službu NATO režima u Crnoj Gori i mantraju o „problematičnosti srpskog nacionalizma“, i liberalno levi potpisnici utopijskog apela „niti niti“, razapetih između starih ili imaginarnih scenarija, finansijske korumpiranosti i objektivne situacije koja se stalno menja, gunđajući što ona ide suviše brzo napred i pokušavajući da je povuku nazad.