„Moraćete da me slušate puna dva sata iako ste zakasnili“: Kako je izgledao treći dolazak Brajana Adamsa u Beograd i koju je pesmu svirao prvi put u karijeri

Od kako je 2006. godine „zalutao“ u Halu sportova (današnju Ranko Žeravica) i priznao na bini bez ustezanja da prema Beogradu nije imao nikakva očekivanja, ali da je videvši ljude i grad promenio mišljenje – od tada je prestonica Srbije redovna tačka na mapi svakog njegovog evropskog putovanja.

Publici u suštini nije ponudio mnogo toga novog, osim nekoliko numera s poslednjeg albuma „So Happy, It Hurts“, pažljivo upakovanih između najvećih hitova, bez prethodne najave, da ne remete veče.

Ponudio je ono što ga u skoro četiri i po decenije dugoj karijeri i dalje oblikuje kao izvođača – surovi profesionalizam i savršeno uigrani bend, koji skoro isto toliko godina vuklja sa sobom po svetu uz minimalne promene (a retki su veliki muzičari i bendovi koji nisu tokom karijere pretrpeli značajne kadrovske promene, mada ne i Adams).

Utisak je da je balans koji je uvek nalazio sa jednim od najboljih svetskih gitarista, Kitom Skotom, upravo ono što na sceni čini savršenu muzičku sinergiju koju publika prepoznaje na „prvu loptu“.

Kad Adams odsvira prvi akord „Summer of 69“ – zvuči kao da to radi prvi, a ne milioniti put u životu.

Kod njega je i repertoar lako predvidiv, ali uvek savršeno upakovan u set listu koja nema uspone i padove, već samo uzlaznu putanju. Kor od od 20-ak najprepoznatljivijih pesama uvek je tu: „18 till I Die“, „Run to You“, „Please, forgive me“, „Heaven“, „Here I Am“… Za najveće fanove bile su tu i one ređe izvođene (u Beogradu nikad): „Though’t I’d Died and Gone to Heaven“, „Heat of the Night“…

Specijalitet ove turneje je ono što bi se kolokvijalno moglo nazvati „Brajan Adams za četiri osobe“, odnosno mogućnost publike da u poslednjih pola sata naruči od izvođača ono što želi da čuje. Beograđani i gosti Arene nisu se obrukali, pa tako nisu tražili samo prepoznatljive lake note.

Umesto nekih od najvećih hitova koje je (ne)namerno propustio, morao je da prvi put u karijeri izvede „I Will Always Return“. Bend nije umeo da ga muzički prati, pa je sam odsvirao na gitari. Bile su tu i decenijama zaboravljene „There Will Be Never Another Tonight“, „What if There Were No Sides At All“, „Only The Strong Survive“…

Utisak nije pokvarila ni amaterska organizacija koncerta zbog koje su stvoreni ogromni redovi ispred Arene, a koncert je kasnio pola sata. Adams je na bini saopštio da su mu organizatori rekli da Srbi po navici kasne na sve, pa da su zato s zakašnjenjem došli u halu, iako je to bila čista laž za muzičara koji je uredno sačekao da se smeste svi koji žele da ga čuju.

Mada, šta se drugo i moglo očekivati od organizatora koji je širio medijski spin da će mu gošća u Beogradu biti Bijonse ne bi li se prodala koja karta više, a pravo na jedini intervju za srpsko tržište s čuvenim muzičarem objavio u tabloidu koji na dnvenoj bazi promoviše samo turbo folk izvođače, dok se rok vesti ne mogu naći ni u tragovima.

– Moraćete da me slušate puna dva sata, iako ste zakasnili. Sad ću da vam sviram sve sa svojih 16 albuma – u šali je najavio spektakl posle uvodnih pesama.

Iako je koncert potrajao duže od obećana dva sata, vremena ipak nije bilo baš za sve najveće hitove. Neki poput „One Night Love Affair“ ili „Open Road“ ostaće za neku drugu priliku. Bile su prošli put, a biće sigurno i neki sledeći, jer Beograd je sada redovna stanica Kanađanina.