Kralj Čačka: Poezija je suština našeg bića

Pokušaji da se objasni i opiše njegov umetnički izraz, takođe izmiču rečima. Momak je, ukratko, apsolutno svoj i ne da se smeštanju u bilo kakvu fioku savremenog muzičkog biznisa. Ta antikorporativnost i subverzivnost njegove zvučne i poetske mašte, zaista prija u ovo zimsko, praznično doba. Te, ako želite da pronađete onaj komadić sebe iz tinejdžerskog vremena, kada ste prvi put bili omamljeni poezijom, singlicama i LP pločama rock i blues velikana, naivnošću spoljašnjeg sveta i sopstvenom čednošću u njemu – onda je večerašnji dolazak na koncert Kralja Čačka apsolutno obavezan. I opasan, naravno! Ne propustite ga zato.

* Vi ste na izvestan način misteriozna persona umetničke scene – kako biste se predstavili, opisali sebe?

– Nema tu nekakve misterije, rođen sam u Čačku, po završetku srednje škole došao sam u Beograd, gde sam studirao Fakultet likovnih umetnosti, paralelno počeo da pišem pesme i da ih opevavam kroz muziku, nakon završenih studija počeo da koncertiram, i – kroz sve to vreme – pokušavam da idem svojim putem u nepoznatom pravcu i da se tokom tog puta izrazim kroz reči, muziku i, katkad, sliku.

* Kad ste i kako postali svesni poezije, ko je prvi pesnik koji vas je prodrmao, koja je prva knjiga poezije koju ste kupili sebi?

– Prvi ozbiljniji doživljaj poezije bio je kroz knjigu Bertolta Brehta – „Izabrane pesme“ u Nolitovom izdanju. Dugo sam se družio sa tom knjigom, a i dan danas joj se ponekad vratim. Kasnije su došli i drugi pesnici, Alen Ginzberg, na primer, Čarls Bukovski, Federiko Garsija Lorka, Bodler, Helderlin, kineska narodna poezija, crnačka narodna poezija, Bob Dilan, Leonard Koen … Da ne zaboravim i pesnike sa ovih prostora: Vladislav Petković Dis, čika Jova Zmaj, Momčilo Nastasijević, Miloš Crnjanski, Duško Radović, Tin Ujević, Arsen Dedić, Novica Tadić … U poslednje vreme Fernando Pesoa. I dalje otkrivam poeziju jer, kako jedan lepo reče, poezija je suština našeg bića.

* A kako je to išlo sa muzikom, da li je rock’n’roll bio taj koji vas je prvi obuzeo, ili možda francuska šansona, protestni folk, jazz…?

– Prvo je to bio rock’n’roll, preko Shadowsa, Led Zeppelina, DŽimija Hendriksa, Creedencea, Doorsa … Zatim rani blues, Robert Džonson, Big Bil Brunzi, Soni Boj Viijamson .., pa rani jazz – Bili Holidej, rani snimci Ele Ficdžerald, Luj Armstrong, DŽon Koltrejn, Čarli Mingus, Telonijus Monk, paralelno otkrivajući francusku šansonu preko Žaka Brela, Šarla Aznavura, Serža Genzbura …

* U kom trenutku ste poželeli da se popnete na scenu, da li vam je od početka bilo jasno kakav će to tačno zvuk biti?

– Scena je došla spontano, sa prvim napisanim pesmama, bez da je bila namera. Svirao sam sam u sobi, ponekad za društvo, muziku koja se retko mogla čuti u sredini gde sam odrastao, mada sam još u osnovnoj školi bio deo školskog orkestra, gde sam takođe svirao gitaru. Kroz sve to vreme, menjala se auditivna percepcija i dan danas se menja, a u tome i leži jedna od lepota bavljenja muzikom.

* Ko su ličnosti kojima se divite, koje su svojim postojanjem i delom stalna inspiracija?

– Uglavnom ljudi čije delo pomaže nekakvom razvoju percepcije, obogaćuje duh .., ličnosti iz raznih oblasti ljudskog delovanja, spisak je dugačak. Tu su već pomenuti Bertolt Breht, Fernando Pesoa, Bob Dilan, Leonard Koen, Dado Đurić, Čarli Čaplin, Ingmar Bergman, Bela Hamvaš, da ne nabrajam dalje.

* Najzad, kako mislite da će izgledati vaš nastup u Velikoj sali DOB-a večeras, šta će doživeti posetilac koji nije do sada bio u kontaktu sa onim što radite?

Predstavićemo pesme sa debi albuma i svirati pesme sa narednih albuma a posetilac koji nikad nije bio na koncertima, imaće prilike da doživi neko novo iskustvo.