Kralj trube preminuo između dva Sabora

Njegova slava i majstorstvo ostaje da živi kroz sećanja, uspehe i tradiciju koju je nastavio njegov unuk Nebojša. Prošao je ceo svet ali je uvek bio vezan za svoje rodno mesto Bojnik, na jugu Srbije, gde je i dočekao kraj života. Truba mu je bila život, zbog čega je često govorio – Truba traži dušu, neće bez duše da se svira, ne pomažu note ako je nemaš.

Poticao je iz porodice u kojoj se generacijama negovala tradicija sviranja trube. Njegov deda zvao se Rustem Sejdić i bio je trubač u drugoj pešadijskoj diviziji u vojsci Kraljevine Srbije. Bio je nosilac “Karađorđeve zvezde” i “Albanske spomenice”. Trubačku tradiciju nastavio je Fejatov otac Kadriju, čijem orkestru se pridružio i Fejat sa 14 godina.

Prvi put je nastupio na Dragačevskom saboru trubača 1969. Ubrzo se vinuo među trubačke zvezde, postavši višestruki pobednik ove manifestacije. Godine 1991. među prvima je proglašen “Majstorom trube”. Svirao je Šarlu de Golu, Ričardu Bartonu, Salvadoru Daliju, Josipu Brozu Titu, Orsonu Velsu, Zoranu Đinđiću… Sa svojim orkestrom nastupio je na Kanskom festivalu, gde su odsvirali melodiju po sluhu iako su ispred njih bile postavljene note. Melodija po kojoj je Fejat bio poznat “Fejatova darlada” i danas se svuda svira. Poštovaoci ga pamte i po izuzetnoj interpretaciji melodije “Kondorov let”.