Ako je suditi po albumima objavljenim u prvoj trećini olimpijske 2012. godine, može se lako dogoditi da ona ostane upamćena kao raspušteničko-osvetnička, zbog činjenice da je nekoliko velikih zvezda odlučilo da svoje stvaralaštvo iskoristi kao sredstvo razračunavanja sa bivšim supružnicima, ali i za suočavanje sa sopstvenim nagomilanim frustracijama. Pre dve nedelje pisali smo o Madoninom čedu pod imenom „MDNA“ na kome se našlo čak šest pesama koje se direktno ili indirektno bave njenim propalim brakom, a danas, zahvaljujući „Blunderbuss“-u, imamo priliku da vidimo i kako se bivši vajtstrajpovac Džek Vajt nosi sa svojim postbračnim traumama.
Od kada su u februaru 2011. „brat i sestra“ Vajt obelodanili da zajednički bend The White Stripes više ne postoji (mada nisu nastupali još od 2009), ceo muzički svet je sa nestrpljenjem iščekivao Džekov solo album. Iako je on godinama unazad izjavljivao da voli rad u grupi i to dokazivao osnivajući – pored matičnog – još dva benda (The Raconteurs, u kojem svira gitaru i peva, i The Dead Weather, u kojem svira bubnjeve i pomalo peva), niko ga nije ozbiljno shvatao kada je tvrdio da je solo karijera „tako dosadan i predvidiv izbor“. „Kao, član si popularne grupe, potom ostatak svog života imaš solo karijeru i onda umreš. To je zaostavština onih vremena kada muzičari nisu imali ideju šta da rade sa sobom.“ S obzirom da je „Blunderbuss“ – jedanaesti album u njegovoj karijeri, ali prvi potpisan imenom i prezimenom – pre par dana i zvanično objavljen, izgleda da se i Džek Vajt našao u situaciji u kojoj nije imao ideju šta da radi sa sobom, a čije vreme se (ne slučajno) poklopilo sa okončanjem njegovog braka sa Karen Elson.
Vajt poriče da ga je razvod podstakao da započne rad na solo albumu i nudi verziju po kojoj je glavni „krivac“ za to RZA iz Wu-Tang Clana. Naime, jula prošle godine, zajedno sa gomilom profi muzičara, čekao je kontroverznog repera u studiju u Nešvilu da bi započeo producentski rad na njegovom albumu, a kad je RZA u poslednji čas otkazao dolazak, Vajt je prisutne zamolio da ostanu i s njim porade na par ideja koje su mu se u tom trenutku vrzmale po glavi. Tada je snimljena „Trash Tongue Talker“ (bluz-rok omaž Rolingstonsima) i još nekoliko numera punih otrovnih strelica čija meta, naravno, nije bio RZA. Vajt je demantovao da se albumom obraća bivšoj supruzi, nudeći kao kontraargument činjenicu da ona peva prateće vokale u nekoliko pesama, ali je teško poverovati da su stihovi „And when they tell you that they just can’t live without you, They ain’t lyin’, they’ll take pieces of you“ (uvodna „Missing Pieces“) ili „Spike heels make a hole in a lifeboat , Jumpin’ and waving, I’m talking and laughing as we float … Lipstick, eyelash, broke mirror, broken home“ (hendriksovska „Sixteen Saltines“) plod autorove imaginacije, a ne refleksije događaja iz njegovog bračnog života. Vajt ozlojeđenost demonstrira na još nekoliko mesta, na primer u Cepelinima inspirisanoj „Freedom at 21“ („Cut off the bottoms of my feet, Make me walk on salt… All she thinks about, No responsibility no guilt or morals“) ili u akustičnoj baladi „Love Interruption“ („Stick a knife inside me and twist it all around… I want love to murder my own mother“), pa ako ovakva razmišljanja nisu rezultat razočaranja zbog propasti emotivne veze, onda bi mu lako mogli prilepiti etiketu latentnog mizogina. A zbog mogućih tumačenja naziva albuma (blunderbuss znači kubura), ne bi nas iznenadilo ni da Vajta nešvilski istražitelji privedu na kratak informativni razgovor!
Šalu na stranu, za razliku od neinventivnog i na momente depresivnog „MDNA“, „Blunderbuss“ je raznovrstan album, pun pozitivne energije i – iznenađujuće zabavan. Gomila muzičara koja je u njegovom stvaranju učestvovala u studiju se – sudeći po atmosferi albuma – odlično provodila, pa je i „ucveljeni“ Vajt, verovatno, u jednom trenutku „prelomio“ i shvatio da je od samosažaljevanja daleko bolje (i lekovitije) samoparodiranje, te je stihove o odsecanju udova, zabijanju prsta u oko i ubistvu majke ukomponovao sa muzikom koja je zarazna i energična, i samim tim daleko od mračne ili uznemirujuće. Tako već negde od sredine druge pesme („Sixteen Saltines“) prestajete da pažnju obraćate na jadikovke „čoveka slomljenog srca“ i počinjete da se prepuštate odličnoj kombinaciji garažnog roka, bluza, kantrija i folka, koja je Džekov zaštitni znak postala još u vreme kada je Meg Vajt besomučno tukla onaj doboš. Međutim, za razliku od Stripes albuma, na „Bunderbluss“ se samo u par pesama može čuti poneki rif (i uopšte Vajtova gitara), što je rezultat Džekove ideje o delimičnom povlačenju i delovanju iz drugog plana, te prepuštanju inicijative klavirskom dvojcu Rouds – Vegoner. Ovakav eksperiment (ako Vajtov naum možemo tako nazvati) u potpunosti je uspeo, jer je krajnji rezultat album koji podseća na stvaralaštvo rasformiranog dua, ali ne zvuči kao oni, što je – gotovo sigurno – i bio krajnji cilj njegovog tvorca. U tom smislu se, kao najreprezentativnije (i najuspešnije), mogu izdvojiti folk-džezerska „I Guess I Should Go To Sleep, sanjiva amerikana „On and On and On“ i naslovna kantri-rok himna „Blunderbuss“, na kojoj (kao i u prethodnoj pesmi) gostuje sjajna pedal stil gitaristkinja Megi Bjorklund iz Danske.
Kao odličan poznavalac opusa svog idola i duhovnog oca Boba Dilana, Vajt je znao da mu je potreban ispovednički album (tipa „Blood on the Tracks“) koji će ga „uzemljiti“, lišiti viška negativnog naelektrisanja i vratiti u ravnotežu. „Blunderbuss“ će, bez sumnje, toj svrsi poslužiti, kao i najavljena promotivna turneja na koju će Vajt voditi dva prateća benda – jedan sastavljen od muških članova, a drugi isključivo od ženskih. Kako je najavio, oba benda će uvežbati sve pesme (uključujući i Stripes hitove), a on će neposredno pre svakog koncerta odlučiti koji od njih te večeri sa njim nastupa!
Nema šta, te samoterapije znaju da budu neobične, ali najvažnije je da deluju. Inače bi kubura iz prvog čina mogla da opali mnogo pre poslednjeg.
Ocena: 8/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
