Larska: Stvaranje muzike je kao stvaranje sveta

NJihov prvi album „Can’t Steal it“ našao se na top-listama domaćih muzičkih magazina Balkanrok i Helly Cherry Webzine, među najboljim 2019. godine, emitovan je na radio-talasima u regionu, Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Ukrajini, Holandiji i više od nedelju dana proveo je na samom vrhu top-liste teksaškog radija Houston.

Larska je nastupala sa inostranim velikanima stoner scene The Re-Stoned i Stoned Jesus, a prvenac im je okačen na „Stoned Meadow of Doom“, jednu od najvećih Youtube platformi koja promoviše stoner/doom muziku.

Luka Stoisavljević, basista i vokal benda, u razgovoru za Danas priča o rodnom Kragujevcu, procesu stvaranja muzike, značajnim nastupima, novom albumu… A bend, koga pored Luke sada čine i Vuk Milanović za bubnjevima i basista Luka Milošević, našim čitaocima poklanja karte za predstojeće koncerte.

Za početak, kada možemo da očekujemo novi album?

Novi album je tu, u mojoj glavi još od prošle godine, u prostoriji za vežbanje već nekoliko meseci, u fizičkom i digitalnom izdanju 2023. sigurno! Biće objavljen kada budemo sigurni da su stečeni svi uslovi da se zabeleži kako zaslužuje, u dahu. Na njemu će biti akcenat na koncertu, što je verovatno nezahvalno jer nema gde da se čuje, ali rokenrol ne trpi kompromise. Odlična je prilika i da se, pored novog albuma, publici predstavi i novo pojačanje u bendu: Vuk Milanović za bubnjevima i novi basista Luka Milošević. Na koncertu u Domu omladine pridružiće nam se bend Reflection iz Gornjeg Milanovca, a u Beogradu bend Plastic Sunday iz Niša. Za vaše verne čitaoce koji se prvi jave redakciji ili na mejl [email protected] poklanjamo dva puta po dve ulaznice za oba događaja.

Šta znači Larska, kako je bend dobio ime?

Larska je u stvari skalar, jer kada slogotvorno brzo izgovaraš u repeticiji Ska-Lar- Ska-Lar- Ska-Lar- Ska-Lar-Ska… pojavljuje se Larska. Skalar je fizička veličina bez pravca i smera određena samo intenzitetom. Kod emocija je isto, ne znaš ni odakle i kuda i kako, ali odmah osetiš intenzitet.

Šta možete da nam kažete o vašem zvuku i eksperimentisanju sa njim?

Dizajn zvuka je za nas čin oblikovanja kroz vizualizaciju rezonance, kao i kontrola intenziteta refleksije boja, pokrenute emocijama na zadatu melodiju ili zvuk, eksperiment, kao i svaki eksperiment, odvija se u kontrolisanim ili nekontrolisanim uslovima, katalizatori su razni.

Kako je nastala Larska i kako ste se odlučili za dva basa?

Kao i obično, sve dobro što se desi, bude slučajno, ali i ne baš. Znaš, prvo nisam znao šta hoću, ali sam znao šta neću – dobar početak. Odlučio sam da ne želim da budem u nekom bendu koji bi svirao obrade dok se bend ne raspadne, posle par meseci i Dušan bubnjar je to osetio. Uhvatio sam se za bas gitaru spletom okolnosti, postao sam samouki muzičar koji je pozajmljivao instrument. Drug Stanko nije puno vežbao, a nije bio ni daleko od mene, pa sam mogao u bilo koje vreme da pozajmim bas za probu. Nekada bi bio vremenski ograničen jer je i Stanko imao bend i probu na drugom kraju grada. Pozajmica se svela na jurnjavu, jedan sat pre probe da vežbam, tj. navodno kao da komponujem, pa onda trčim do drugog ortaka da pozajmim jednu pedalu od trećeg treću, iako sam svirao samo ono što zviždim, ne mnogo drugačije od onoga što i danas radim. Počelo je da liči na bend, pesme su poprimile oblik koji možemo da ponovimo, zvuk na probama je bio sve konkretniji, probe su postale javne, nismo imali ni svirku, a već se pročulo po gradu da dobro zvučimo. Vrlo često je u početku dolazila uvek izmenjena ekipa da nas sluša. Dobar podstrek i zdravo druženje, dobro usmerena energija i sve je bilo kao isplanirano, što bi rekli – kao na filmu.

Kako bi opisao stvaranje muzike?

Da bi opisali stvaranje nečega, moramo da naučimo da čitamo emotivne poruke, moramo da znamo, ili makar delom, racionalno, bez laganja, prvo sa sobom da razjasnimo gde smo, šta je to od čega i ka čemu težimo, ili šta to zaista želimo da uradimo ili postignemo. Pored potrebe mora da postoji i jasan i zdrav cilj kroz koje se prožima Vera, Nada i ona najveća od njih LJubav – Svetlost. Ne može ipak opšti pristup prema nečemu što voliš da bude nekontrolisani eksperiment – pa kako bude, kao da gledam odron koji ide na mene i namerno neću da se pomerim, da vidim baš šta će da se desi – pa ako preživim, možda sam hrabri umetnik – ne, to nije hrabrost, to je glupost. Istina, da, mnogo lepote je nastalo iz naivnosti. Ipak, naše prvo znanje se projavilo iz svesti o neznanju u odsustvu kontrole, ili baš iz suprotnog – užasa, pa i dekadencije društva – pokopavanjem onih uistinu dobrih ljudskih karakternih osobina koje svi mi kao bića bezrezervno imamo, ali smo lenji da se time bavimo. Lakše i lepše je danas da budeš umišljen i teraš kontru, po nekom iskrivljenom trendu novog doba. Biti dobar nije više ni ono kao da si glup, biti dobar je danas direktno ravnanje sa slabićem. Poštovanje prema onome koji daje celog sebe iz, a i zbog, ljubavi, u procesu stvaranja – to poštovanje je postalo iluzija, samo jedna zakrpa koja popunjava rupu tamo gde fali ljubav, ozbiljna iskrivljenost na svim poljima…

Kako, u tom kontekstu, gledaš na muziku danas?

Diskutabilno je i vrlo subjektivno, pogotovo danas, šta je to muzika. Šta je to umetnost. Nisam muzički obrazovan, tako da sam bitne lekcije naučio od neobrazovanih ljudi, odličan primer bitne lekcije je jedna urbana legenda, i umetnik, Zdenko Martić. On mi je ispričao kako mu je R. M. Točak pozajmio knjigu “Teorija muzike”, koju je Zdenko, kako kaže, prešao i savladao za pet sekundi – 500 stranica. «Luka, na prvoj strani pisalo je: ‘Muzika – to je tonska umetnost izražena ljudskim osećanjima’ – e tu mi je sve bilo jasno kao dan i knjigu sam odmah vratio Točku, koji je bio zbunjen i ostao u čudu kako sam uspeo sve da pređem za jedan dan… Onih preostalih 499 stranica sa partiturama nisam ni pogledao, partiture može da nauči bilo ko, ali ’emociju’ će da nauči malo teže, to se ne uči.“

Što nas vraća na proces stvaranja muzike kod tebe…

Da bi je stvorio, ili izazvao – pokrenuo, prvo moraš da je doživiš, prvo i najlakše ozbiljnim slušanjem, usmerenom pažnjom na male stvari od suštinskog značaja. Pusti izgled garderobe i fazon – nemoj da si rob, sagledaj suštinu. Ako voliš da čitaš knjige, posvećuješ i održavaš u kontinuitetu ozbiljnu pažnju i ljubav, znači, prvi uslov – moraš da voliš. Isto je i sa slušanjem i stvaranjem muzike. Godinama sam kao klinac kod kuće slušao sestru Dinu i njene ozbiljne pripreme za takmičenja, lavina ambicije i potencijala da bude koncertna pijanistkinja, naravno, preveliko odricanje, neosporan dar i talenat. Nije moglo da prođe takmičenje bez nagrade, ali meni je ceo proces i taj program muzičke škole bio odbojan. Video sam da nagrade ipak dođu kao neki flaster na razbijenom srcu i da to nije za mene. Narednih 13 godina sam samo slušao muziku bez ambicije da učestvujem.

Kako se rađa ideja za muziku?

Kada zaroniš, posle nekog vremena možeš da “čuješ” muziku i dok se penješ stepenicama do četvrtog sprata, prvo škripe vrata, zvuk interfona, prekidač, počinje da zuji sijalica, škripe patike na svakom drugom stepeniku do drugog sprata, malo ubrzaš disanje. Do trećeg već počinješ da razmišljaš i zamišljaš, zviždiš, aha, četvrti sprat, ja živim na trećem, zamislio sam se, spuštam se brzo sprat ispod. Zveckaju ključevi – otključavam vrata i smejem se… I eto evo neplanirane kompozicije, odlične sekvence – stepenice, ritam – koraci i melodije – dah i zvižduk i emocije – smeh. To je prost primer, a zamisli da je sve to još nadahnuto ozbiljnom silom i da si u prostoriji sa bendom, sad već zvuči primamljivo? Stvaranje muzike je kao stvaranje sveta, mikro ili makro, kako god ga zamisliš ili doživiš. Ima početak i imaće i kraj, kako ga tvorac odredi, a kada i kako, niko ne zna baš sigurno. Mnogi su napravili pogrešna skretanja, ne na asfaltu nego na životnom putu, ali su ostavili znak da se ovaj iza koji prati ne prevari. Na tebi je da pročitaš znak i odlučiš šta gde i kuda dalje.

Kako nastaju tekstovi, o čemu govore?

Tekstovi su neke spontane projave zeznutih sećanja, ili blage pojave onoga što je iza ugla. Oni nastaju spontano, u amplitudama, baš kao kod zvučnih talasa – to je najveća promena pritiska sredine, i obično uz melodiju, ili neposredno po otkrivanju teme. Ako ulazimo u analizu, da, to može biti i sećanje, nekada melodija sama po sebi može da povuče smer u kome ide eksperimentisanje sa zvukom i titlom, tj. tekstom. Stihovi i tema su titl koji pokušavam da pročitam u toku ili na kraju filma koji vidim kada gledam sebe iznutra, ali nije nemoguć i obrnuti proces, počinje od neke „slike koja sekundu kasnije postaje ponovo – oživljeno sećanje“, to u umu stvara pokretnu sliku podložnu manipulaciji koju mi kao ljudi poimamo kroz misli-pomisli, tačnije reči, ako si potpuno u tome, uvidećeš da one nose boju, možda i miris, kiselost i teksturu, navire melodija u žici i glasnicama. Upravo je došlo do pobude svih pet prostih čula, dovoljna odrednica za neki početak i struktura je tu… Stižemo nazad do pronalaženja načina, kako da se tome odupremo, jer to je pre svega dobra, i kao takva suštinski iskrena, potreba za stvaranjem muzike kao i tekstova. Iz te potrebe ponekad pre ili možda dosta kasnije, kada prođe prihvatanje i suočavanje i opet prihvatanje, sleduje smirenost. Dublje tumačenje tekstova, poniranje ili uzdizanje je na slušaocu.

Da li sredina u kojoj stvarate ima uticaj na vaš rad?

Sredina je kao izvor, i obrnuto, kakav je izvor, takva i sredina, bistra ili mutna. Ja pijem vodu sa česme – ali se napajam i sa drugog izvora odakle potiče voda živa. Kragujevac je moja sredina.

„Gradoblična nekropola – memorijalni arhitekton – Prazavičaj, metafizički – ideografija je tvoje ime” (Slovenska nekropola). Čak i ptice kraguji, po kojima grad nosi ime, više ne postoje, istrebljene su, vidiš, suočavanje sa smrću počelo je pre nego što sam se rodio, a mogao sam i da se ne rodim. Te krvave 1941. streljani su i oni od kojih postah i ja. Tih dana se smrt jednog nemačkog vojnika kažnjavala odmazdom, streljanjem 100 Kragujevčana za jednog Nemca. Grad u kome su hiljade umrle mučeničkom smrću, pa i deca, đaci… Prošetajte kroz Memorijalni park „21. oktobar“. Zaista, svetu su dovoljne jedne Šumarice. Kragujevac danas, grad mrtvih koji su večno živi, grad živih koji hodaju kao da su mrtvi… Propala automobilska industrija, „prazna kasa“, znate, nije slika Kragujevca letnji festival u prostoru Kneževog arsenala, nego ono što ostane posle tog festivala, spomenik kulture umazan fekalijama. Tu se isisa i ušićari svaki dinar i odnese u mikro-državu – Beograd, jer zna se gde je lova. Mi kao vrsta nosimo klicu odricanja, lakše nam je da ne verujemo i zaista smo spremni i dušu da prodamo ako je dobra ponuda/cena. Grad u kome su spomenici kulture ljuti i kidišu na građane, opasni po život, toliko zapušteni da prete živima jer mogu da se uruše. Kultura na margini margine. I na sve to dodajte monopol kulturnih institucija, tačnije onih na vodećim pozicijama koji nemaju sluha i ne upuštaju se ozbiljno u problematiku i kvalitet kulturne ponude koju serviraju srednjoškolcima i mladim studentima… Neko se odseli, neko se doseli i kupi zatamnjena stakla jer mu je lakše da ne obraća pažnju, a malo i deluje opako, neko ode u stranku pa se zaposli i misli da je postao ozbiljan čovek jer je materijalno obezbedio sebe, a u druge upire prstom da su zgubidani, neshvaćeni umetnici, nezreli balavci…

To vas ne sprečava da se bavite stvaranjem?

To je sredina koja utiče na nas, ali tako da budemo istrajni u onome što radimo i volimo, da se ne gordimo, ili ako u provokaciji pokleknemo pa nam zasijaju oči, brzo smirimo plamen. Teško je ostati smiren u glasu i pogledu, teško je da konstantno gledaš samo svoje nesavršenosti i da ignorišeš njihov prljavi prst koji ti bezmalo guraju u oko, a suze su danas zabranjene – može al’ samo pred kamerama za film. Možda da se više trudimo da budemo revnosni, ali ako treba da obeleženi ponosno nosimo ljusku na glavi kao Kalimero, samo zato što se ne uklapamo, i nismo podobni da ćutimo, da li moram da pitam za dozvolu kada kličem – Ovo je nepravda!? A svi, pored divnih očiju, sve vide, ali biraju da budu slepi, uz opravdanje „pa znaš kakva su vremena, bolje pusti“. I na kraju zaista, daleko je manja greška samo ako deluješ loše na druge i činiš loše, mnogo veća greška je nedelovanje uopšte! To je neki opis sredine u kojoj živimo. To sigurno ne može da utiče na nas da sviramo pop muziku. Ozbiljno posvećenih umetnika koji žive zbog umetnosti, koji su pokretačke snage u stvaranju i dizanju svesti, a tako i ineresovanja kod mladih umetnika, posebno onih čija su interesovanja usmerena prema raznim oblicima izražavanja koja imaju vezu sa različitim supkulturama pre svega, i nečega što nije mejnstrim. Takvih umetnika u Kragujevcu ima manje nego apostola na Leonardovoj tajnoj večeri. Ne zaboravimo da je prisutna klica sumnje i svi znamo da će jedan uvek da drži nož. Za mene lično, poreklo muzike je ipak nešto treće, ima tri lica, ne zato što nas je trojica u bendu, već mislim na onu svetu.

Postoji li ličnost iz Kragujevca koju bi izdvojio kao dobar primer?

Jedan od iskrenih lokalnih boraca kome je zaista bilo bitno da studenti nešto i zapamte i uspeju da oblikuju, dobiju priliku i da prezentuju svoj rad i njegov smisao kao i smislenost, a pre svega promišljenost pre nego što pristupe stvaranju ili kako da se ozbiljno pozabave problematikom teme kojoj pristupaju, jeste moj bivši profesor grafike Vladimir Ranković. Kada se osvrnem na sećanje i studije, njegovu angažovanost i često propitivanje kako bismo se postideli zato što smo zaboravili tačan odgovor, da nam pojam kao što je inspiracija ne promakne.

https://www.youtube.com/watch?v=ohQnBW8nZ5s&t=1s

Šta je za tebe inspiracija?

Inspiracija je u neraskidivoj vezi sa iluminacijom, tačnije prosvetljenjem, koje u stvari definiše i demistifikuje pojam inspiracije. Ako govorimo o inspiraciji u umetnosti, ona je jedini emotivni put svetlosti kroz umetnost. Putevi ka ostvarenju nekog muzičkog, ili bilo kog drugog umetničkog dela, različiti su, ali pravi umetnički čin jeste sinteza emocija i svetlosti, fotosinteza iz koje nastaje svet. Svetlost je promisao i saznanje o osnovnom činu fotosinteze umetničkog dela. Za mene nema veće inspiracije od učestvovanja u životu.

Kad smo kod umetnosti, povodom koncertne promocije albuma „Can’t Steal It“ 2019. ste u Kragujevcu sami radili scenografiju inspirisanu omotom albuma. Kako ste došli do umetničko-vizuelnog izraza, šta omot prikazuje?

Omot je fotografija makete od plastelina koju sam pravio na radnom stolu. Prisutna je napetost, neka vrelina neba i prljavost, odnosno zagađenost, tu se nas trojica krijemo između stena dok se riba Skalar prži na vatri, po malo i šaljivo. Do nje stiže radioaktivna tečnost… Da ne ulazimo u dalju analizu. Za scenografiju, koja je bila slična kao i omot, napravio sam veliku maketu tenka i deo aviona. Znate da se u Kragujevcu pored automobila proizvodi i oružje, kao i municija – pitam se da li je greška što umesto čuvenog yuga nismo pravili tenkove, da li bi grad bio još u većoj nesreći ili … ili?

Nastupali ste sa The Re-Stoned i Stoned Jesus, na Hali Gali showcaseu. Letos sa Eyesburnom u KST-u ste imali koncert koji je bio rasprodat, i koji je ostavio masu ljudi ispred vrata KST-a, jer nisu na vreme uzeli kartu. Da li biste neki od nastupa posebno izdvojili ili podelili neke anegdote sa koncerata?

Anegdota ima toliko da sam počeo da ih zaboravljam, ali taj Hali Gali je mogao da bude poguban. Pokidalo se crevo koje dovodi gorivo do motora u kombiju koji nas je vozio, u povratku smo mogli da izgorimo. Zamislite, niska temperatura i vlažnost vazduha te večeri sačuvali su nas da se ne zapali 20 litara benzina. Stoned Jesus su nam okrili da tri meseca rade razne poslove, pa tri meseca sviraju i da je to za njih jedini način da omoguće da budu povremeno aktivan bend na nekom zavidnijem nivou. Eyesburn i taj KST, veliko zadovoljstvo, predivno veče, svi bendovi su bili odlični, meni je bilo super, a i publici, nema sumnje. Odlična potvrda – kad sviraš sa poznatijim i starijim bendom u Beogradu ne zaboravi da ne prepuštaš slučaju ništa. Znači, nosiš svoja pojačala i vodiš svog tonca. Ako to uradiš super ćeš da zvučiš, ali znaj, neko će da se ljuti.

https://www.youtube.com/watch?v=5lwv1QBr5BU

Vaš prvi album je okačen na Youtube platformi koja promoviše stoner/doom muziku „Stoned Meadow of Doom“, koliko vam to znači i zašto, da li ste i sami odatle pronalazili muziku i koje su vam inspiracije domaće/strane…?

Da, nije baš očekivano da ti neko piše preko okeana zato što mu se dopada tvoja muzika, i želi da je podeli i promoviše na Youtube kanalu koji je bio otprilike glavno uporište za stoner i doom muziku. Uporedo su stizale poruke-zahtevi za emitovanje na raznim radio talasima, a nakon objavljivanja album je zaista doživeo i radijsku premijeru, emitovan na radio talasima u regionu ali i u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Ukrajini, Holandiji (na top-listi, rame uz rame sa „velikanima“ – Elder / Valley of the Sun…) i više od nedelju dana bio na samom vrhu top-liste radija – Houston, Texas, US. Pored toga brdo kaseta i diskova smo slali poštom na sve strane sveta, preko Afrike, Indije, pa do Islanda od Japana, Kine, Rusije, skoro do svih evropskih zemalja i opet do Amerike. Više smo fizičkih izdanja prodali i poslali poštom preko, nego kod nas. Naravno, da se razumemo, nismo kuću napravili od toga, ali je srce bilo puno. Pored toga što si ipak dobio neku potvrdu, lepo je kada vidiš i doživiš da je sredina u kojoj živiš bar na trenutak ponosna na tebe i tvoj uspeh, mali ali veliki, i delom ga doživela i kao lični.

Opet nas priča vraća u Kragujevac…

Dugo je Kragujevac bio uspavan, u tom trenutku smo malo tu uzburkali jezero, pošto ni reku više nemamo. Neobičan odnos, iskrene sreće i ponosa, lokalpatriotizma, koji može da bude i vrlo zdrav, mada mali je grad pa je i to malo postalo veliko, a ubrzo i obrnuto. Ipak, imajte na umu, u tom trenutku iza nas ne stoji neki besan izdavač ili promoter, uglavnom sam ja bio angažovan oko oglašavanja, i dobre su pouke. Naučio sam dosta, pa i da malo više poštujem sebe i vreme i ljubav koju sam uložio u sve to. Posle čaše meda ide čaša žuči, dolazi talas koji briše sve što je na slaboj osnovi u bendu, dolazi do raznih pojava nesavršenosti, pa i sopstvene, i pitanja koliko i kome u bendu bend Larska zaista znači. Usledilo je prihvatanje da ipak mogu da budem sklon osudi kada nije nešto kako je dogovoreno, ili kada se prekrši obećanje, ali i da dobro odlučim sa kim ću da sviram u bendu. Dušanu i Dušku želim puno uspeha u daljim muzičkim pobedama, bilo to u izvođenju interpretacija na kruzeru ili u baru u Crnoj Gori, na kraju miran san je svima neophodan. We are the music makers, we are the dreamers of dreams – ali zaista, toliko mi ipak sve ovo znači da ne tražim puno, na stranu što su neki tajno priželjkivali da se priča završi kao većina autorskih Kg bendova. To mi daje dodatan podstrek da sada sa pojačanjem – Vukom i Lukom, nastavim gde sam stao, ali i dobar primer kako život može da ti priredi iskušenje da se za čas odrekneš nečega zbog čega živiš. Kada razmišljamo o uticajima, bez lažne skromnosti Vuk, Luka i ja smo još od detinjstva hodajuće audioteke, sa odličnim filterima. Zaista je nemoguće izdvojiti nešto, uglavnom je to strana muzika.