Lenhart Tapes: Obgrlili smo tradiciju devedesetih umesto da je šutnemo u d..e

NJegovu preteču, album “Duets”, izdala je Pop Depresija udruživši snage sa Novim Dobom 10. septembra 2021. Novi album sada potpisuje renomirani svetski izdavač Glitterbeat Records, koji pod svojim krovom ima imena poput Altın Gün, Tamikrest, Gaye Su Akyol, Monsieur Doumani… Lenhart Tapes će novi album predstaviti na čuvenom Eurosonic Noorderslag showcase festivalu u Groningenu, u januaru 2024 godine.

U intervjuu za Danas muzičar iznosi mnoštvo interesantnih podataka koji uvezuju album u celinu – kako ga je otkrio svetski izdavač, zašto su se umesto velikog jugoslovenskog hita ipak opredelili da u svom ruhu ožive goransku verziju pesme, o za album značajnoj ulozi kafane ispod Pančevačkog mosta, i pre svega ludom spoju nojza i etna, utkanom u frikovsku ljubav prema površinski skrivenoj muzici.

Na Lenhartovo retoričko pitanje u ovom razgovoru – da li bi se iko usudio da stavi distorzirani bas preko ljubavne pesme, komentarišući zvuk benda Swans – odgovor je, logično, ne mnogi. Na domaćoj sceni najbolji predstavnik tog smelog podviga je Lenhart Tapes.

Da počnemo sa izdavačem, doveo si prestižan lejbl koji potpisuje neke od najjačih world music izvođača u Srbiju. Kako ti je to pošlo za rukom?

– Oni su mi stvarno jedna od omiljenih izdavačkih kuća. Glitterbeat Records je međunarodna izdavačka kuća, prisutan na svetskom muzičkom tržištu. Kada smo ugovarali datume i moje obaveze nisu mi dali veto na kreativni deo posla, tačnije, ostavili su mi potpunu slobodu. Zato sam situaciju doživeo ozbiljnije i profesionalnije. To je bio pristup izgradnje ploče, a to što su me oni prepoznali, to je bila moja sreća. Nastupao sam sa Tijanom Stanković na MENT showcase festivalu u LJubljani, a s obzirom da oni imaju kancelariju tamo, posetili su festival. U tom momentu, nisam ni znao da su na MENT-u. Usledio je mail od Glitterbeat Records, sa pitanjem da li spremam nešto novo. Sticajem okolnosti već smo bili u studiju i uradili deo sešna za novi album, pa sam im poslao demo snimke koji su zadovoljili njihove estetske standarde. Tako je nastala saradnja.

Pre nego što pređemo na pesme, omot je, kao i za tvoj prvi album „Duets“, radila francusko-srpska umetnica iz Matrijaršije, Žoana Markade-Mo, (Johanna Marcade-Mot).

– NJu nema potrebe predstavljati jer ljudi koji prate scenu, pogotovu alternativnu likovnu umetnost, znaju za ime Žoana Markade-Mo. Sam početak mog rada je vezan za Matrijaršiju i koncerte koji su oni organizovali. Žoanina estetika prija mojoj muzici, sličan je pristup kolažne umetnosti i mog muzičkog rada. Ono što ja radim u muzici ona radi na polju vizuelne umetnosti. Čak mi je i pre prvog albuma radila vizuale, logo… Žoana je znala da je zadatak malo jači. Paralelno dok je radila slušala je demo snimke koje sam joj slao iz studija, i zajedno smo razrađivali ideju. Spoj njenog vizuelnog rada i moje muzike je suštinski blizak.

Kako se na pesme udarao „Lenhart“ pečat?

– Album je većinski sastavljen od obrada tradicionalnih pesmama. NJihov izbor je saradnja između Tijane Stanković i mene. Našli smo se posle dosta godina i tu se rodila ideja za album, u „brejnstormingu“ sa njom. Birali smo neke stare stvari koje smo voleli i pravili okvire da ih snimamo i obrađujemo, vratili smo se na te teme i napravili selekciju. Nije sve bilo predviđeno za album, već smo imali zakazan koncert u Slovačkoj, na festivalu Pohoda i hteli da napravimo program. Moja želja je bila da okupim celu ekipu Lenhart Tapes projekta kako bismo napravili ploču. Tu su naravno i pevačice Svetlana Spajić i Zoja Borovčanin, kao i muzičari Nikola Cakić, Nikola Urošević, Tomislav Marjanović i naravno – Igor Čubrilović. Sa njim sam radio i prvi album, on je kao producent radio miks i produkciju i dao posebnu dimenziju celom albumu. On na neki poseban način čuje tu muziku, na način na koji ja ne čujem, zato što ipak potičem iz neke malo opskurnije škole. Mene često low fi snimak ume da zadovolji, a on to diže na nivo prijemčiv širem auditorijumu. Mirjana Raić na žalost nije na albumu, jer je u tom momentu snimanja ploče bila u Nemačkoj na promociji svog projekta Rođenice. Album je snimljen iz dva sešna u studiju Montanja kod Dragana Mihajlovića. U poređenju sa prvim albumom koji je baziran na semplovima i isečcima, drugi je mnogo više sviran. Na prvom ima naznaka instrumenata, dok je drugi obogaćen sviračkom komponentom dosta gitara, basova, bubnjeva, klavijatura… To je možda ključna razlika između njih, a koncept je isti. Drugi je u većoj meri sviran.

Kako se svojevremeno sastala cela ekipa sa Lenhart Tapes projekta?

– To su mnogo frikovske priče zato što smo veliki ljubitelji muzike i veliki kopači skrivenih blaga. Stvari koje volimo nikad nisu na prvu loptu, servirane, već dublje… Kada se osvrnem, sva moja poznanstva i prijateljstva su na tom nivou zasnovana. Sa Tijanom i ostalim muzičarima i pevačicama na albumu, sve je zasnovano na toj osnovi. Tijana, na primer, koliko god bila muzički obrazovana i poticala iz neke tradicije, takođe je veliki ljubitelj free jazz-a i improvizovane muzike. U razgovoru sa njom ništa nije strano, bilo da je reč o Južnom vetru ili o La Monte Young-u, i jedno i drugo su nam teme. Sve ono što takva dva stuba mogu da obuhvate – može da ide između.

Kako birate pesme, na osnovu kojih kriterijuma?

– Sve te pesme su manje-više nepoznate. Ne možeš ih čuti na svakom koraku, jer potiču iz sfere muzičke arheologije. Takve stvari isplivaju kada zabodeš jednu struju na Jutjubu ili u nekim nedovoljno otkrivenim plejlistama. Tijana konkretno potiče iz etnomuzikološke edukacije, i još je na fakultetu imala pristup tom muzičkom sadržaju. Obrazovala se da bude upoznata sa našim muzičkim bogatstvom. Ona je izvor muzike ispod radara – etnomuzikološki zapisi sa opskurnih nosača zvuka, koji služe samo u edukativne svrhe.

Bez želje da izdvajam pesme, jer se ceo album emotivno urezuje u slušaoca, ovih dana često zavrtim Mejremo…

– To je možda najpoznatija tema na albumu, koju znamo iz interpretacije Muharema Serbezovskog, kao pesmu Sine moj. Ta pesma jeste izuzetak jer je Tijana našla njenu verziju koja nije pomenuta i svima poznata, opšte mesto u jugoslovenskoj kulturi uz koju smo odrasli osamdesetih godina prošlog veka i devedesetih – Sine moj. Jer ni to nije original pesme. Tursku pesmu Altın Gün na novom albumu imaju kao Leylim ley – u njihovoj izvedbi, a za nas je Tijana našla goransku verziju, koja je zadržala istu melodiju, ali ima drugu tematiku, kao što Sine moj ima svoju tematiku u odnosu na Leylim ley. Mi smo se odlučili za ovu goransku, jer nam je bila prelepa. Dali smo joj auru toga kako mi osećamo pesmu, našu interpretaciju. Ja sam se posvetio muzičkim matricama, da ona zvuči blago apokaliptično, jer je tako doživljavam. Meni je ona mračna pesma u suštini. Iako je ljubavna, za mene je to teška pesma. Iako tematizuje neuzvraćenu ljubav i patnju, meni ta melodija otvara ponor. Hteo sam da joj dodam i to što tebe zapravo i loži najviše – neku no vejversku, indastrijal estetiku, koja je u tepihu svega. To se našlo na sredini i spoj je zanimljiv.

Koncept Lenhart Tapes zvuka je više nego zanimljiv, neuhvatljiv za definisati.

– Držimo se etno nojz postulata, iako je to glupost koju sam jednom odvalio, ona se uklapa. Svi me pitaju – gde si to čuo, a ja sam to stvarno u nekom momentu odvalio zato što me zabavljaju ta dva žanra. I sam sam bio nojzer, pravio muziku čiji je cilj buka kao takva. Etno i nojz po meni imaju zajedničke tačke i na sličan način pogađaju iste tonalitete, svaki u svom izrazu. Oni na sličan način rezoniraju.

Još jedan kuriozitet albuma je i sam njegov naziv – „Dens“ – po srpski. Otkrij nam pozadinu priče, šta je „Dens“?

– To je mesto susreta Tijane i mene, kafana ispod Pančevačkog mosta – kafe grill Dens. Ako se vratiš u devedesete, taj pojam je posredstvom muzike bio posrbljen – skraćeno od muzičkog pravca Eurodance. Po izgovoru, reč dens čak ima značenje i na engleskom, i odnosi se na kompaktnost, kakvoću stvari, međutim po pravopisu deluje kao da ima slovnu grešku, i taj zbunjujući faktor mi je takođe super. Dens je sveukupna inspiracija uklapanja u termin i menjanja značenja termina koje se vremenom izgubilo. Ta transkripcija mi je bila zabavna. Kao što world music može da bude svašta, tako i dens. Nadovezali smo se na tu tradiciju devedesetih, koju i da hoćeš – ne možeš da zaobiđeš. NJu smo obgrlili umesto da je šutnemo u dupe.

Da li i dalje ideš pijacama i tražiš kasete?

– Jaoj, sve ređe. Sve ređe imam vremena, a sve ređe ih i ima. Sad su na ceni i ne možeš više ni da iskopaš one dragulja kao ranije, ili se barem meni tako čini. Sada su kasete i ploče blago, kad sam ih ja skupljao bile su smeće. Prodavci su nudili – ako hoćeš i na kilo – samo odnesi. Više to nije toliko autentičan pristup, pa sada snimam sam svoje trake. Sa kompjutera prebacim na kasetu koju posle koristim na lajvu ili snimanju. Što je mnogo lakše jer znam šta ću da izaberem – koju vrstu semplova da snimim, kako ću da ih obradim u softveru. I to je takođe zanimljivo, jer u predprodukciji biraš šta ti odgovara za tejp. Tako sam napravio supstituciju i uvek imam izbor kaseta, ali ih sam pravim.

Da li ti fali taj tvoj nekadašnji pohod na kasete, s kojim je na neki način Lenhart Tapes i nastao?

– Kako da ne. To mi je najinspirativnije od svega – kad tako rendom nađeš nešto što možeš da uklopiš u svoju muziku – to se ne dešava često. Nije svaka kaseta koju sam kupio bila uklopiva, već svaka deseta, dvadeseta. Bilo je stvarno bizarnih stvari koje sam nalazio na njima – lekcije i predavanja, gostovanja, seanse, muzičarski kroki demo snimci, neki gajdaši koji se snimaju za svoju porodicu, neko se tu čak i potpiše… takve stvari.

I za kraj, pošto je meni iz ugla slušaoca tvoja muzka je transična, zanima me kako je tebi dok je stvaraš i dok uživo izvodiš?

– Kad slušaš muziku želiš da je doživiš, a pogotovu kad sviraš i stvaraš muziku, mora da te dotakne. Kad se dogodi momenat kreacije bude fantastično, jer znaš da nešto stvaraš. I čemu sve ako se ne osećaš super dok to radiš. Često mi se desi da iznenadim sebe, jer se ponekad na živom nastupu toliko zanesem da ne znam iz kog izvora ide koji sempl, ali to mi je možda najzabavniji deo svega. Ta nepredvidiljivost i igranje. Momenat kome težim jeste da se na bini desi nešto nepredidivo.