Ljubav u hladnom vazduhu na Prateru

Prošlogodišnji deo „U2 360“ turneje predstavljao je svojevrstan probni balon za bend koji se jedanaest godina ustručavao od stadionskih avantura tipa „Zoo Tour“ (1992) ili „Pop-Mart Tour“ (1997) iz sasvim razumljivih razloga: finansijske „rane“ zadobijene devedesetih dugo su ih pekle. Jedan dan „Pop“ turneje, koja će se pamtiti po džinovskom LED ekranu i svetlucavom pokretnom disko-limunu iz koga su Bono&Co. izlazili na scenu, koštao je grupu fantastičnih 600.000 dolara a problemi sa sofisticiranom opremom (neotpornom, pokazaće se, na kišu!) su račune dodatno uvećavali. Menadžment grupe je, stoga, prve dve turneje u novom milenijumu organizovao u halama, ali se tada pojavio novi problem: ogromno interesovanje je u većini gradova uslovilo zakazivanje više koncerata, pa je npr. u Čikagu i Njujorku grupa nastupala po pet puta u sedam dana! Bonov glas to nije mogao da izdrži i često je „pucao“, pa su se kao rešenje ponovo nametnuli stadioni. S obzirom na ne baš povoljnu ekonomsku situaciju u svetu 2009. bend je pomalo ziheraški najavio nastupe u samo tridesetak evropskih i američkih gradova, ali je rekordno brza prodaja karata dovela do dodavanja novih datuma i broj održanih koncerata je na kraju bio četrdeset i četiri. Pošto su finansijski izveštaji na kraju godine bili povoljni, a pokazalo se i da ritam od tri koncerta nedeljno pogoduje Bonovom vokalu, u decembru je doneta odluka da se turneja nastavi i u 2010. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će odloženi američki koncerti (usled Bonove operacije leđa) usloviti „žive“ nastupe i tokom leta 2011, pa će se „U2 360“ tako „protegnuti“ na čitave tri godine. Da li će to biti i najprofitabilnija turneja u istoriji (čemu se menadžment javno nada) – ostaje da se vidi.

Ono što je članovima grupe tokom 2009. vratilo osmeh na lice (pored finansijskog efekta, razume se) i izbrisalo ružne uspomene je činjenica da je oprema savršeno funkcionisala i pored složenosti i dugog vremena potrebnog za njeno montiranje/demontiranje. Ali, upravo na koncertu koji je prethodio bečkom – moskovskom, desio se prvi veći tehnički problem. Znamo da je cela Evropa sa zabrinutošću ovog leta pratila katastrofalne požare u Rusiji (rečnikom U2 – „Unforgettable Fire“), pa je zbog dima koji je obavio Moskvu prvi nastup benda bio pod znakom pitanja. No, pala je spasonosna kiša koja je za opremu U2, međutim, ponovo bila kobna: impozantni kružni ekran je zatajio i publika iza njihovih leđa je mogla samo da gleda – u njihova leđa! Na blogovima su ruski fanovi pisali da je bez obzira na taj peh koncert bio odličan što je još jedan prilog tezi da su najvažniji ljudi i razmena emocija a ne superiorna tehnika. Kako je i bečki ponedeljak bio tmuran i kišovit, pitanje – može li ponoviti moskovski scenario – je prosto lebdelo u vazduhu. Kiša je, na svu sreću, stala oko 14 časova a sve sumnje da nešto može poći „po zlu“ razvejane su već u prvih 15 minuta svirke: Austrijanci obožavaju ovaj bend i obasipaju ga ljubavlju a on im ne ostaje dužan. Kada je „ljubav u vazduhu“ ko mari za ekran, čak i kada radi savršeno!

Nešto promenjena set lista u odnosu na koncerte u 2009. (izostavljene su tri pesme sa poslednjeg albuma) donosi više „bržih“ pesama i proverenih „himni“ pogodnih za horsko pevanje („Elevation“, „In A Little While“), ali i sentimentalnu baladu „Miss Sarajevo“ u kojoj Bono, na opšte oduševljenje, operskim glasom peva i Pavarotijev deo. Večeras ga glasne žice odlično služe i vidljivo je da ga to dodatno inspiriše. Nažalost, izostaju „Pride“ i „Unforgettable Fire“, a umesto njih U2 izvode novu pesmu „North Star“ u kojoj Bona na gitari prati samo Edž. Pesma je dobro prihvaćena iako je većini potpuno nepoznata. Tokom uvodnih i završnih taktova „Where The Streets Have No Name“ i „I Still Havent Found…“ publika je, očekivano, u delirijumu i višeminutnim ovacijama pozdravlja bend, dok najuporniji i po njihovom završetku glasno pevaju refrene. Bono je dirnut i zahvaljuje se obožavaocima koji su im, kako reče, omogućili život kakav su samo mogli da sanjaju. Uz „izvinjenje“ što sviraju u ponedeljak (jer sutra se radi), Bono otkriva da je bend neke od najvećih trijumfa imao baš na ovaj dan i zato u šali sebe voli da zove „Monday Evening Man“. Ubrzo otkriva koji su omiljeni dani ostalih članova grupe, a publika koristi tu priliku da zaglušujućim aplauzima pozdravi Edža, Adama i Lerija.

Dva bisa koja slede donose identične pesme kao i prošle godine i mada je na prethodnim koncertima bend svirao „Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me“ ona večeras ustupa mesto „Ultraviolet“. Nakon „Moments Of Surrender“ reflektori se pale, a zagrljeni muzičari još dugo otpozdravljaju oduševljenim fanovima. Iznenada, publika ponovo postaje svesna koliko je na Prateru hladno i trkom se sa stadiona upućuje ka obližnjoj stanici. Jedina linija metroa koja prolazi u blizini nosi oznaku – U2! Od ove „šifre“ se večeras (a i u poslednje tri decenije) zaista ne može pobeći! Kada malo bolje razmislite, nema ni razloga za to.