LuciAna, temišvarski umetnički duo: Beogradska nezavisna scena u rukama vrednih i strastvenih kolektiva

Duo LuciAna čine umetnici Lucijan Barbu i Ana Kun, a njihovu postavka, sačinjena od crteža kojim istražujući sopstveno viđenje i iskustvo o mentalnom zdravlju na polu-humorističan način, moći će da se obiđe do 5. decembra ove godine.

Pristup dua LuciAna proističe iz dinamike međusobne brige o sebi i drugima, i nosi oslobađajuću poruku, a radovi koje će beogradska publika biti u prilici da pogleda nastali su u njihovom zajedničkom studiju Balamuk, gde zajedno kuvaju, jedu i rade.

Izložbom obrađuju devet aspekata mentalnih izazova, koji pružaju humorističan pogled na temu koja u umetničkom svetu ima dugu istoriju romantizacije, ali bez trivijalizacije značaja mentalnog zdravlja. Svaki od devet panela bavi se određenim oblikom traume, inspirisanim ličnim iskustvima dvoje umetnika.

O svom radu, angažmanu, umetnosti i saradnji sa beogradskom Matrijaršijom koja ih dovodi u našu prestonicu, za Danas govore Lucijan Barbu i Ana Kun, duo LuciAna.

Recite nam kako je došlo do saradnje sa Matrijaršijom i do realizacije izložbe u Uličnoj galeriji?

– Već dugi niz godina znamo za Matrijaršiju i njihov rad. Poznavali smo se od ranije, a i srećemo se poslednje tri godine na našem lokalnom sajmu fanzina, „Sit+Read“. Dobili smo priliku da posetimo Uličnu galeriju prošle godine tokom festivala Novo doba i zaljubili smo se u taj format Ulične galerije. Kada je raspisan godišnji javni poziv za izložbene projekte Ulične galerije, prijavili smo se sa predlogom za seriju od devet radova zasnovanih na crtežima nastalim na osnovu različitih slučajeva traumatskog ponašanja, obrađenih na zabavan način, ili smešniji nego što smo navikli. Bili smo oduševljeni što smo prošli konkurs, pa smo počeli da razvijamo ideje zajedno, uz planiranje i crtanje.

Kakvi su vam utisci o srpskoj umetničkoj sceni, posebno onoj koja proizilazi iz „DIY“ pristupa i malo alternativnijih voda? Možda i o muzičkoj ako ste je ispratili sceni, i da li primećujete sličnosti ili razlike u poređenju sa rumunskom?

– Poznajući Matrijaršiju, kao i Varikinu, imali smo bar neku ideju o sceni. U Beogradu je nezavisna scena u rukama vrednih, strastvenih kolektiva, koji su DIY i orijentisani na štampu. Tokom našeg boravka ove nedelje posetili smo Oktobarski salon, izložbu i radionicu „Nada je disciplina“ i zadivljeni smo tim osvežavajućim konceptom njegovog ovogodišnjeg izdanja, rasporedom širom grada i samim umetničkim delima! Što se tiče muzičke scene, možemo samo da pomenemo neverovatan miks turbo-folka i karaoka kome smo prisustvovali u Guvernanti u nekoliko navrata. Naše znanje o žanru je ograničeno, ali će se proširiti, jer smo tražili preporuke za dalje slušanje. Pošto umetničke scene Srbije i Rumunije imaju različite istorije i pozadine, kao i različite resurse i uticaje, smatramo da bi ih bilo veoma teško uporediti.

Upoznajte nas sa svojim radom? Kako funkcionišete kao duo LuciAna, koje su vaše inspiracije, kako se vaša umetnost rađa i iz koje oblasti interesovanja potiču vaše kreativne ideje?

– Ovo je naša prva izložba kao dua LuciAna. Mi smo Lucijan Barbu i Ana Kun, činimo dve petine Balamuk kolektiva u Temišvaru, i vizuelni smo umetnici sa individualnim praksama i mnogim zajedničkim interesima. LuciAna duo postoji oko godinu dana, tako da je ova saradnja još uvek veoma mlada. Međutim, ove godine smo već uspeli da imamo rezidenciju u Rijeci u „Riso&Friends“ kolektivu kao duo, a kasnije ćemo u našem rodnom Temišvaru otvoriti našu drugu izložbu u prostoru „Indecis“ pod nazivom “Offerings“. Način na koji radimo u studiju koji delimo sa našim kolegama Gavrilom Popom, Livijom Kolođi i Razvanom Korničijem je razgovor o idejama i načinima kako da ih stavimo na papir. Naše teme variraju od veganske agende, takođe niz akcija koje se kreću od pravljenja postera do posuđa, do mentalnog zdravlja, kulture prekomernog rada i samoeksploatacije, ali i aktuelne međunarodne politike.

Kako izgleda vaš zajednički rad?

– Stvarni zajednički rad znači crtanje vođeno tokom svesti, kombinovanje crteža jednog sa drugim na jednoj istoj stranici. Tako smo i napravili seriju od devet radova za „Devet kapija za druge ljude“, našu izložbu u Uličnoj galeriji. Kao i Matrijaršija, delimo duboku ljubav prema sceni nezavisnih publikacija i alternativnoj štampi, i srećni smo proizvođači fanzina, kolekcionari i graditelji zajednica.

Šta se krije iza naslova izložbe „Devet kapija za druge ljude” i kakav je koncept izložbe koju ćemo imati priliku da vidimo u petak?

– Naziv potiče i od čuvenog Sartrovog aforizma iz drame „Bez izlaza“ – „pakao su drugi ljudi“, jer sebe percipiramo očima drugih. Devet kapija su devet pogleda na ove slučajeve „pakla“, naši unutrašnji dijalozi sada postaju vidljivi: generacijska trauma je počela tako davno, našli smo tragove u kulturi Vinče/Kukutenija, Traumator, superheroj podstaknut traumom, maraton kompartimentalizacije, svet snova, poluprazno srećno mesto i tako dalje. Bio je to katarzičan proces i naši vrlo šareni rezultati će vas iznenaditi.

Aktivni ste u oblasti veganskog aktivizma (što mi je zaista drago da čujem, pošto sam i ja vegan), art terapije i drugih praksi vezanih za brigu i oslobađanje. Gde nalazite inspiraciju za ovu vrstu humanitarnog angažovanja kroz umetnost i zašto je vama lično važno da se zalažete za ova polja solidarnosti?

– Veoma nam je drago da čujemo da ste i vi vegan! Što nas je više, to bolje. U našim praksama, distanca između umetnosti i života je veoma mala, tako da zapravo nikada nije problem pronalaženje inspiracije, već više leži u pronalaženju ubedljivog načina da izrazimo ono što smatramo važnim, imajući na umu da svi želimo da radimo ono što je moralno.

Po vašem mišljenju, zašto je umetnost dobar medij za komunikaciju sa drugima o pomenutim temama kao što su veganski aktivizam i art terapija? Kako umetnost dopire do ljudi?

– Umetnost je samo ono što mi radimo, druge metode su takođe delotvorne i neophodne, kao što su protesti, peticije i tako dalje, a i mi ih ponekad koristimo. Umetnost je samo deo toga. Trudimo se da umetnički radovi iz serije „Vegan Agenda“ budu što pristupačniji, ponekad tako što lepimo postere na pijacama u našem gradu. Kad god organizujemo događaje sa našim kolegama u Balamuku, uvek pravimo vegansku hranu, ponekad zajedno sa našim gostima, i to kao manje konfrontirajući način da održimo dijalog otvorenim.

Takođe delite zajednički interes za izdavaštvo, posebno za pravljenje fanzina, a vodite i malu arhivu fanzina u svom studiju u Temišvaru. Možete li nas upoznati sa ovim aspektom vašeg rada i sadržajem vaših fanzina?

– Fanzini su jednako važni u našoj praksi, kao i sve ostalo što radimo. Oni mogu biti usredsređeni na temu ili priču, ili biti pratioci izložbi ili deo većih instalacija. Lucijan se posvećuje iskustvu čitaoca tako što iseče publikaciju u oblik koji je relevantan za sadržaj. Ana uživa u klasičnim formatima fanzina, poput lavirint-fanzina, koji podrazumeva mnogo autorovog rada u dosadnom presavijanju i sečenju. Kao i u svemu, sadržaj je najvažniji, a svaki put se trudimo da ga najbolje predstavimo. Prošle godine smo počeli da radimo kolaborativne publikacije koje počinju pozivima autorima – u suštini, zovemo prijatelje da sarađuju na fanzinu zajedno sa nama, dok ga samo nas dvoje proizvodimo, što je praksa sa kojom se nadamo da ćemo nastaviti. Osim sopstvenih fanzina, svi sastavljamo arhivu fanzina našeg studija i dopunjavamo je publikacijama koje kupujemo ili dobijamo u zamenu. Priroda naše arhive odgovara našim interesovanjima, bilo estetski ili konceptualno, tako da možete pronaći mnogo neobičnih knjiga, stripova, istraživanja, teorije i ilustracija.

Recite nam više o Balamuk studiju i životu koji se odvija u njemu. Kako za vas funkcionišu „DIY“ umetnost i alternativna scena? Da li biste mogli da istaknete neke kolege umetnike, možda muzičare i druge kulturne radnike, i značaj njihovog rada?

– Naš studio je star 11 godina, počeo je sa tri člana, a prošle godine je narastao na pet. To je zajednički studio svih onih koji tu rade, ali je i mesto za sastanke, diskusije, zajedničke obroke i kuvanje, kad god otvorimo svoja vrata lokalnoj zajednici. Trudimo se da svake godine imamo barem jedan otvoreni događaj, koji se uglavnom bavi publikacijama ili drugim stvarima koje nas zanimaju. Zahvalni smo i srećni što smo deo nezavisne scene u Temišvaru, zajedno sa drugim prostorima kojima upravljaju umetnici kao što su: “Indecis Artist-run space” (Mimi Ćjora, Serđu Sas, Gavril Pop), “The Secret Garden Bookshop“ (Florin Fara), “Lapsus“ ( Aleks Boka), “Sepale“ (Silvija Moldovan), “Forum Lab“ (Joana Barta, Nicole Ungureanu, Karmen Burnar), “C4C“ (Nana Balint, Ilior Spatar, Đorđe Balint), “Minitremu“ (Laura Borotea, Gabriel Boldiš) i drugi. „Sepale“ je azil za životinje kojim upravlja veganski umetnik sa svim onim što shvatate da ovu stvar opterećuje. „C4C“ je nezavisan pozorišni prostor četiri glumca, najnoviji od svih pomenutih, ali izuzetno aktivan. „Indecis“ je galerijski prostor i mesto za edukaciju kroz umetnost. „Minitremu“ je biblioteka i mesto za „odučavanje“. The Secret Garden je glavni organizator našeg lokalnog, i jedinog u Rumuniji, sajma fanzina “Sit+Read“, mesta gde se svake godine susrećemo sa ljudima iz evropske fanzinske zajednice i gde se družimo sa ekipom Matrijaršije. Uvek ćemo spominjati Sorinu Vazelinu kao idejnog tvorca lokalne fanzinske scene. Njen poster na zidovima ateljea Matrijaršija izgledao je kao kod svoje kuće, uklopljen sa ostatkom njihove arhive.

Za kraj, recite nam koliko je ova saradnja i razmena sa beogradskim umetnicima značajna za vas i zašto. Šta biste želeli da proizađe iz toga, i iz vaše perspektive, kako se umetnost, ljudi i svetovi povezuju kroz zajedničke oblasti interesovanja?

– Ovo je za nas veoma značajna izložba, ne samo zato što nam je prva kao duu „LuciAna“, već i zato što smo imali priliku da isprobamo mnoge nove stvari koje inače ne radimo u svojim individualnim praksama. Volimo da budemo u Beogradu jer smo hteli da radimo sa ekipom iz Matrijaršije već duže vreme. Ovih dana, pre izložbe, eksperimentišemo sa nekim printovima u njihovom neverovatnom ateljeu. Sa zadovoljstvom koristimo ovu priliku kao način da se bolje upoznamo i da pronađemo druge načine za saradnju. Lucijan je napravio potpuno novi fanzin, a Ana je uz asistenciju Matrijaršije napravila dva postera, oba štampana na rizografu. Koristimo ovu priliku da se duboko zahvalimo svima koji su učestvovali, na ljubaznosti i pomoći, a posebno Palomi Luz Dijaz, Žoani Markade-Mo, Milici Ivić, Sofiji Pašalić, i Aleksi Vitoroviću iz Varikine. Pošto je naš metod zasnovan na razgovoru, nadamo se da ćemo započeti nove i zadržati stare. Svi su dobrodošli (osmeh).

Sa engleskog prevela Milena Janošević